Ne beše tako davno da je gospodin Nikola Stevanović razdelio i šakom i kapom sve što je u životu poštenim radom stekao i prosto – krenuo da luta. Odvajkada je ovaj ćudljivi usamljenik bio jedan od onih “na svoju ruku” kojima novac, društvo, položaj, pa čak ni sigurnost porodičnog doma ne predstavljaju cilj, već krajnje sredstvo pomoću kojeg običan čovek samo opstaje i ne štrči u ovom suludom, surovom svetu. I kao kad stepski vuk napusti svoj čopor i on se, odbacivši u jednom danu sve te udobnosti svakodnevnog života, kao i status gospodina i uglednog čoveka, samovoljno i hrabro uputio u nepoznato i neizvesno. U njegovom neobičnom slučaju, iz tih dalekih i pustih predela nije više bilo povratka na staro…
“U našem malom, tamnom vilajetu svako o svakome zna sve i svašta, a o sebi ponajmanje”, ponavljao je gospodin Stevanović kad god bi mu neko od njegovih poznanika skrenuo pažnju na čaršijska govorkanja, savetujući ga pritom da se otrgne od daljeg rasipanja imetka, dangubljenja i da se napokon skrasi i vrati na pravi put. Međutim, ti isti dušebrižnici krišom su se podsmevali njegovoj neslavnoj sudbini, sladeći se činjenicom da će čitavo bogatstvo biti uludo proćerdano u bescenje. Savršeno svestan njihovog licemerja i besramne zavisti, gospodin Stevanović beše zahvalan Bogu što nije na njihovom mestu, u njihovoj tako jeftinoj koži. Znao je da ga ništa, osim uspomena, neće vezivati za ugledno i poštovanja vredno ime i zvanje, i znao je da će nakon svega prestati da, iz samo njemu poznatih razloga, oseća teskobu u grudima i nesklad u mislima. Smisao svog novog “ja” tražio je u apsolutnoj slobodi, kretanju, lepoti, jednostavnosti i ljubavi na koju je sve ređe nailazio. Sve ostalo bile su obmane i zamke prošlosti koje su ga sputavale da ranije potraži mir i spokoj u ovim, čini se, beznačajno malim stvarima.
Jedino čemu se nisu mogli narugati i osporiti mu bio je i ostao njegov, uprkos dramatičnom preobražaju, netaknuti ponos, kao i njegova čelična volja koja ga je terala dalje. Umeo je satima i danima neumorno i naizgled besciljno da pešači po najžešćem suncu, ili da gazi po najdubljem snegu. Niko ga nikad nije video kako kopa po kontejnerima u potrazi za ostacima hrane, niti je ikad tražio milostinju. Crkavicu za sve gorču koru hleba i sve oskudniju odeću mukotrpno je zarađivao povremeno radeći svakojake bedno plaćene i teške poslove koje je mogao da nađe lutajući po obližnjim selima i varošima. Jednom prilikom rekao je, bez i trunke ironične šale, da će se uskoro gozbiti samo sunčevom svetlošću, jer će i vazduh i voda, a samim tim i hrana, biti toliko zatrovani da više neće biti ni od kakve koristi. Tokom leta spavao je pod vedrim nebom, u šumi i po parkovima, trudeći se da se sve manje susreće sa ljudima i njihovim hladnim, osuđujućim pogledima. Sa prvim jesenjim kišama i prvim snegom svoje sklonište, drvenu kolibu na periferiji grada, delio je sa psima, poljskim miševima i ponekom lutajućom dušom sudbine slične njegovoj.
I ovaj bi događaj prekrio zaborav i sivilo ustaljene svakodnevice da se početkom prošle zime naprasno ne razbole rođeni brat gospodina Stevanovića od naizgled sasvim obične i bezazlene prehlade. Pošto nije slušao savete lekara i svoje najuže porodice, ubrzo se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo; gospodinov brat Milutin dobio je upalu pluća, nakon čega je morao smesta biti poslat na dalje bolničko lečenje. Iako je već odavno izgubio svaku bliskost i sličnost sa svojim bratom, Milutin, ne sluteći na dobro, odluči da pošalje majku i svoju ženu da potraže svog zabludelog sina i devera i prenesu mu da brat što pre želi da ga vidi. Na svakom uglu raspitivale su se o skitnici i beskućniku Nikoli, obijale pragove napuštenih kuća i vikendica, zavirivale u bučne kafane i stanične čekaonice. Čak su se jedne večeri, u pratnji policije, obrele pred vratima već pomenute stare, samačke kolibe, ali uzalud – on kao da je pomeo sve tragove i glasove i jednostavno nestao.
Bližili su se crni, mučni dani za Stevanoviće. Lekari su bivali sve nemoćniji da pomognu a Milutin sve slabiji, bestelesniji. Vrtoglavo utonuvši u duboku komu, činilo se da će pokleknuti u jalovoj borbi protiv više sile i da će se predati, nimalo nalik onome što bi njegov brat učinio. “Da je barem Nikola ovde sa nama, bilo bi sve drukčije i lakše”, govorile su u očajanju ove dve pobožne, Milutinu nekada bliske žene, čije su neprestane molitve postepeno ustupale mesto tišini i beznađu. Prećutkivale one to danas ili ne, bile su sasvim obeshrabrene, znajući da moraju sve da prepuste samom slučaju i daljem toku stvari…
Kada su svi, uključujući i same lekare, počeli da gube svaku nadu u Milutinovo skorije buđenje i željeni povratak na svetlost dana, jednog tmurnog prepodneva se na vratima sobe za intenzivnu negu, nenadano i niotkuda, pojavi čudna isposnička figura visokog čoveka, odevenog u odrpani vojnički kaput. Uprkos njegovoj dugačkoj, prosedoj bradi i razbarušenoj kosi, zatečena porodica Stevanović prepoznala je svog izgubljenog člana, svog dugo očekivanog otuđenika.
Tromim hodom i ćutke prišao je krevetu na kojem je gotovo beživotno ležao njegov brat, seo pokraj njegovih nogu i smešeći se, tihim glasom rekao: “Sanjao sam te noćas, burazeru. Naručio si buđenje i ja, eto, dođoh da te probudim”.
Potom je neisigurnim pokretom stavio koščatu ruku na bratovljeve grudi, pažljivo osluškivao njegovo isprekidano i slabo disanje i netremice posmatrao umirućeg, sve dok dežurna sestra nije saopštila zabrinutoj, smrknutoj skupini da je vreme za posete isteklo. Tada je iz unutrašnjeg džepa kaputa izvadio vrećicu crvene boje u kojoj se nešto nalazilo i pružio je zbunjenoj, uplakanoj majci.
“Kada se Milutin probudi daj mu ovaj moj poklon i reci mu da ga ubuduće uvek nosi sa sobom kao svoju amajliju. I ne brinte više. Sve će, još koliko sutra, biti u najboljem redu”, reče gospodin lutalica i majci i snaji i, ne pozdravivši se, izađe iz turobne bolesničke sobe. Nisu vredele njihove molbe i preklinjanja, pa čak ni suze, da ostane još barem malo.
Trenutak kasnije pustim hodnikom je odjekivao njegov zvižduk, veseli tonovi pesme koju su od malih nogu, nekada nerazdvojna i kao jedna duša složna, braća Stevanović volela i pevušila u teškim trenucima. Nenajavljeni posetilac beše više nego zadovoljan svojom posetom i sutrašnjim ishodom (jer iskreno je verovao u svoju posebnu veštinu i istinitost snova i snoviđenja), ali iscrpljen i pospan kao nikada pre. Vreme je bilo da napokon predahne i da se ponovo osami.
Pukim slučajem, ili možda jevanđeljskim čudom, sutradan se, na sveopšte zaprepašćenje i neopisivu radost prisutnih, Milutin najzad probudi iz višenedeljnog ništavila! Njegovo umorno lice izgubi samrtničko bledilo, a njegove do juče nepomične ruke blago uhvatiše ženinu i majčinu ruku.
Ono što se nalazilo umotano u komadić crvenog platna, svezano crvenim koncem, ostade tajna. Međutim, mnogi smatraju da je u pitanju koren nekakve retke planinske biljke, od davnina u ovim krajevima poznate kao magično sredstvo za zaštitu protiv zla i nevolja. Bilo kako bilo, pravi odgovor znaju i škrto čuvaju jedino Milutin i ostali Stevanovići… I baš njega prošle nedelje sretoh u prolazu i spazih kako, kao ogrlicu- brojanicu, nosi uspomenu i srećni znamen koji mu je brat poklonio tog dana kada ga je vratio iz stanja bliskog smrti. Dobro znam da nikome nikada ne govori šta je to od čega se ne odvaja i što tako ljubomorno skriva od radoznalih, niti o ostalim zagonetnim okolnostima koje su prethodile njegovom čudnovatom ozdravljenju, i zato ga ništa i ne pitam u vezi sa tom škakljivom temom. Ali, možda je tako i bolje. Neke tajne moraju ostati tajne…
A što se tiče junaka ovih nerazjašnjenih događaja, on i dalje luta ulicama, drumovima i poljima, nošen naokolo vetrom i nabujalom rekom svoje volje, snage i promisli, nemajući ništa osim bogomdanog dara i golog, ali dragocenog života. Njegovi će džepovi večito biti rašiveni i prazni, ali srce puno ljubavi i radosti, a zdrava pluća prepuna svežeg, opojnog daha slobode. I siguran sam da će gospodina lutalicu sudnji čas zateći spremnog – kada, kako i gde god on sam to poželi.
Ivan Ristić