Da li su sećanja iz ranog detinjstva dokazi o postojanju reinkarnacije? Purnima Ekanajake, trogodišnja devojčica iz Šri Lanke, sasvim ozbiljno je upitala svoju majku tog leta 1990. godine jesu li vozači automobila koji ubiju pešaka loši ljudi. Njena majka se jasno setila ovog događaja kada je tokom sledećih nekoliko meseci, Purnima počela da govori kako se seća detalja iz svog prethodnog života u kome je bila prodavačica tamjana. Jednoga dana dok je biciklom obilazila grad i nudila svoju robu, na nju je naleteo neoprezni vozač automobila i ubio je. Purnima se seća da je posle svoje smrti neko vreme “plutala okolo”, a onda se ponovo rodila u novom telu.

Ovo nije izolovan slučaj sećanja na prošli život. U azijskim zemljama poput Šri Lanke, Indije, Tajlanda i Burme, zabeležen je veliki broj slučajeva dece koja su tvrdila da se jasno sećaju događaja iz prethodnih reinkarnacija. Zapravo, broj slučajeva reinkarnirane dece je dostigao tako visok nivo, da je privukao pažnju čak i najskeptičnijih naučnika.

Pionir na ovom polju je doktor Jan Stivenson, psiholog sa virdžinijskog univerziteta. On je 60tih godina XX veka ispitivao decu u Indiji koja su tvrdila da se prisećaju prošlih života. Stivenson je bio toliko šokiran onim što je čuo i proverio, da je postao potpuno ubeđen u realnost reinkarnacije.

Poznat je slučaj Svarmlate, mlade devojke koja je ispričala da je u prethodnom životu bila udata žena po imenu Bija Patak i da je živela u kući na periferiji obližnjeg grada. U razgovoru sa kolegom dr Stivensona, Svarmlata je ispričala preko 50 činjenica iz Bijinog života, za koje se kasnije ispostavilo da su doslovno tačne. Kada su je odveli u grad u kome je Bija, po njenoj priči živela, Svarmlata je prepoznala ne samo svoju nekadašnju kuću već i članove Bijine porodice. Naravno, za Stivensona je ovaj slučaj bio krunski dokaz reinkarnacije. Za neke druge naučnike, međutim, to nije bilo dovoljno.

Poslednjih godina psiholozi su usmerili pažnju na decu koja se, po sopstvenom tvrđenju, sećaju prošlih života i pokušavaju da kvantifikuju ovaj fenomen, ne bi li došli do bilo kakvog racionalnog objašnjenja.

Više nezavisnih naučnih studija je potvrdilo da deca sa uspomenama na prošli život žive pretežno u hindu i budističkim zajednicama, ali su izolovani slučajevi zabeleženi širom sveta, od Islanda do Južne Amerike. Po pravilu, deca počinju da se prisećaju događaja iz prethodne reinkarnacije u trećoj godini života. Sećanja naglo prestaju kada napune pet godina. U tom kratkom vremenskom periodu, dete često opisuje porodične scene iz svoje prošlosti i živo se priseća načina na koji je umrlo (što je gotovo uvek nasilna smrt kao posledica nesreće). Takođe je uobičajeno da spominje i druge detalje – ime grada u kome je živelo ili opis kuće. Pri tom, ova sećanja se javljaju kod dece oba pola i potpuno različitog kulturnog i ekonomskog porekla.

Psiholozi su utvrdili da su takva deca sklona sanjarenju tokom dana, zahtevaju pažnju svoje okoline i često o sebi govore u trećem licu. Zapravo, psihološki profili većine ove dece su slični ljudima koji pate od asocijalnih sindroma – poremećaja višestruke ličnosti, na primer, čiji je um u stanju da stvori izuzetno realan svet mašte u koji po potrebi mogu da pobegnu. Imajući ovu činjenicu u vidu, psiholozi smatraju da je hiperaktivna mašta kod neke dece pogrešno protumačena kao sećanje na prošli život. U tom slučaju, roditelji su u stanju da pothranjuju dečiju maštu, pogotovo ako njihova religija u sebi već ima predispozicije za verovanje u reinkarnaciju.

U mnogim slučajevima ovo je, bez sumnje, zaista tačno. U velikoj Britaniji je 60tih godina prošlog veka, pažnju javnosti privukao slučaj bliznakinja koje su tvrdile da se sećaju detalja iz života svojih starijih sestara koje su umrle pre njihovog rođenja. Slučaj bliznakinja Polok, kako ga je nazvala britanska štampa, proglašen je lažnim kada se saznalo da otac bliznakinja fanatično veruje u reinkarnaciju i da je još pre rođenja devojčica govorio ljudima da su one reinkarnacija njegovih preminulih kćeri. Pretpostavlja se da je otac i nesvesno naveo bliznakinje da se “sete” života svojih mrtvih sestara.

I dok psihološka objašnjenja nude većinu tumačenja određenih aspekata ovog fenomena (na primer, zbog čega se fenomen obično javlja u porodicama koje već veruju u reinkarnaciju), ljudi poput dr Stivensona ističu da nude i odgovore na to kako je moguće da se deca sećaju preciznih činjenica (imena, datuma,adresa…) o životu na mestima koja su kilometrima i kilometrima udaljena od njihovog trenutnog prebivališta. Činjenica koje se obično pokažu stopostotno tačnim. Mnogi smatraju da su u pitanju puka koincidencija ili čak izmišljotina, za druge je reč o ekstrasenzornoj percepciji, ali dr Stivenson je nepopustljiv. “Moj zaključak je”, kaže on, “da reinkarnacija nije jedino objašnjenje ovih slučajeva, već najbolje objašnjenje koje imamo!”