Neobična sudbina Amerikanca kome je gvozdena šipka probila lobanju, napravila ogromnu rupu u glavi i oštetila mozak…

Davno, početkom XX veka, veliki hit u Americi bila je pesma čije reči zvuče, otprilike, ovako:

„Fineas Gejdž imaše rupu u glavi,

I svima bi jasno da treba da mre.

Je l’ to bi sudbina il’ puka sreća

Ne zna se sve,

Al Fineas požive godinu za godinom

Još dugo, dugo…“

Pesma koju je na bendžu izvodio Den Lindner zvuči kao čudnovata legenda, kao zabavna pričica koja se nekada ispredala kraj ognjišta u vremenu davno pre pojave radija i televizije i prenosila se od jedne američke zabiti do druge. Ipak, vesela pesmica o Fineasu Gejdžu (Phineas Gage) nije folklorna izmišljotina, već istina. On je zaista postojao, imao je rupu u glavi i zaista preživeo uprkos svim prognozama da će umreti. Ovo nije samo neverovatna priča o preživljavanju, već i o tome kako je nesreća jednog čoveka zauvek promenila izučavanje neurologije.

Fineas je bio radnik iz Vermonta u SAD, čija je dužnost bila da raščišćava stene na trasi kojom će proći železnička pruga. Kroz najveće stene je bušio rupe, a zatim u njih čeličnim štapom gurao barutna punjenja pre nego što bi zapalio fitilj eksploziva. Ali ta relativno jednostavna procedura je 13. septembra 1848. godine poprimila neočekivani tok. Fineas je čeličnim štapom slučajno okrznuo unutrašnju stranu stene, poletela je iskra i prerano zapalila barut. Metar dugačak štap i 3 centimetra debeo zabio se u Fineasovu lobanju baš ispod levog oka, izleteo kroz gornji deo lobanje i pao 30 metara dalje od mesta eksplozije. Na trenutak, Fineas Gejdž je izgubio svest ali je veoma brzo došao sebi, popeo se na svoja kola koja su vukli volovi i okrvavljene glave stigao u obližnji gradić.

Promena ličnosti

Zahaljujući stručnoj nezi lokalnog doktora Džona Harloua, Fineas Gejdž ne samo što nije umro, već je poživeo još punih 12 godina potpuno nesvestan da će posledice nesreće – trenutni gubici koncentracije – od njega stvoriti najpoznatiji slučaj istraživanja ljudskog mozga u istoriji savremene medicine.

Uprkos činjenici da je preživeo, Fineas se potpuno promenio kao ličnost. Od mirnog, povučenog i savesnog čoveka postao je nepouzdan, stalno je psovao i veoma često pravio neumesne primedbe. Zapravo, radio je i govorio sve ono što nikada pre nesreće nije.

„Danas se takvo ponašanje pripisuje osobama lišenim svih inhibicija, što je klasični slučaj ukoliko kod osobe dođe do povrede čeonog režnja“, kaže profesor Džon Eglton, neurolog sa univerziteta Kardif.

„On je izgubio sve inhibicije, i socijalne i emocionalne. Postao je izuzetno težak i stalno u povišenom raspoloženju.“

Fineasovo stanje je za lekare predstavljalo zapanjujuće otkrovenje. Po prvi put su dobili dokaz da oštećenje mozga utiče na promenu ponašanja i ličnosti.

„Kada se pojavio slučaj Fineasa Gejdža, u medicini nije postojala ni jedna prihvatljiva doktrina o načinu funkcionisanja mozga“, ističe Malkolm Mekmilan, profesor psihologije sa univerziteta u Melburnu i autor knjige „Neobična slava: priča o Fineasu Gejdžu“.

„Tada su jedino frenolozi – ljudi koji su smatrali da kvrge na spoljašnjoj strani lobanje ukazuju na položaj organa unutar mozga – verovali da određeni delovi mozga imaju posebne funkcije.“

Ubrzo posle nesreće, brojni „stručnjaci za mozak“ su slučaj Fineasa Gejdža iskoristili kao dokaz za sopstvene teorije o načinu funkcionisanja ljudskog mozga. Oni koji su zagovarali lokalizaciju – ideju da različiti delovi mozga obavljaju različite zadatke, tvrdili su da promena njegovog ponašanja savršeno dokazuje njihov stav. Drugi su verovali da činjenica što je Fineas uopšte preživeo takvu povredu pokazuje da svi delovi mozga mogu obavljati sve funkcije i da jedan deo – u slučaju otkazivanja nekog drugog dela, preuzima njegovu funkciju.

Rehabilitacija oštećenja mozga

Savremeni neurolozi bi rekli da su obe strane donekle bile u pravu. „Fineasov slučaj je ukazao na činjenicu da deo mozga – čeoni režnjevi – povezan sa nekom vrstom planiranja i intelektualnom strategijom, takođe igra veoma važnu ulogu u emocionalnom procesu“, kaže profesor Eglton. „To je pokrenulo pitanje kako su uopšte povezane emocije i intelekt.“

Fineasovo preživljavanje i njegova rehabilitacija su u prvi plan izbacili teoriju oporavka, koja je značajno uticala na lečenje današnjih slučajeva povreda čeonog režnja.

„Ima bar 15 do 20 slučajeva ljudi koji su se bez ikakve profesionalne pomoći oporavili od izuzetno ozbiljnih povreda mozga nalik onoj koju je preživeo Fineas Gejdž. U svakom od tih slučajeva postoji isti činilac – neko ili nešto su preuzeli živote tih ljudi, dajući im novu strukturu.“

U savremenom lečenju se davanje strukture kao zadatka, na primer, mentalna vizuelizacija ispisane liste, smatra ključnom metodom tretmana oštećenja čeonog režnja.

„Fineas je posle nesreće radio kao vozač poštanske kočije“, priča profesor Mekmilan. „Fineas je 1859. godine bio veoma lošeg zdravlja. Preselio se kod majke u San Francisko. Zatim je dobio epilepsiju i umro 1860.

Profesor Mekmilan piše da iako to nije sigurno, moguće je da su pojava epilepsije i smrt uzrokovani povredom.

„Neki od zakasnelih efekata takve vrste traumatske povrede mozga su pojave formacija ožiljaka na tkivu. Takvo tkivo često postaje polazna tačka za razvoj epilepsije.“

Priča kaže da je Fineas Gejdž sahranjen sa čuvenom metalnom šipkom koja mu je probila lobanju. Sedam godina kasnije je ekshumiran na zahtev doktora Harloua. Danas su i njegova lobanja i metalna šipka izloženi u muzeju Medicinskog fakulteta na Harvardu.