Sindrom iznenadne smrti u snu je bolest za koju nema leka; napada mlade i zdrave koji odu na spavanje i – nikada se ne probude.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka film “Strava u Ulici brestova” važio je za jedan od najstrašnijih horora. Generacijama koje su tada stasavale glavni lik iz filma, Fredi Kruger, je bio najgora noćna mora. Originalni serijal, koji je činilo ukupno sedam filmova režirao je Ves Krejven.

Trebalo je da prođe mnogo vremena pa da filmofili saznaju kako je jedan od svakako najpopularnijih horor serijala inspirisan – stvarnom bolešću. U pitanju je sindrom iznenadne smrti u snu (engl. SUNDS – sudden unexpected nocturnal death syndrome). Tako se i van okvira same dovoljno strašne filmske priče, dolazi do realno zastrašujuće činjenice da je Ves Krejven, kako je sam rekao u intervjuu za časopis “Sinemafantastik” (Cinemafantastique), inspiraciju za “Stravu u ulici Brestova” u stvari našao u pravoj bolesti, sindromu iznenadne smrti u snu, koja pogađa potpuno zdrave mlade ljude i usmrćuje ih.

– Deluje morbidno i zastrašujuće kada pomislite da biste zaista mogli da nestanete u sopstvenom snu, što je zaista košmarno već samo po sebi. U noćnim morama su integritet i život osobe koja sanja ugroženi, a sindrom iznenadne smrti u snu to pretvara u suštu realnost. Očigledno ljudi u ovom filmu samo prepoznaju svoje strahove i to ne one koji sežu daleko od nas, naprotiv, njihovi motivi su u nama i u onome što smatramo najličnijim, u našim snovima – prokomentarisao je Krejven.

Neobjašnjiv sindrom iznenadne smrti je prvi put registrovan i opisan 1977. godine među izbeglicama iz jugoistočne Azije u SAD, što će potvrditi i američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti. Kako su izbeglice počele da se naseljavaju kasnih 1970-ih i ranih 1980-ih godina, počele su da kruže priče i medicinski izveštaji kako mladi muškarci iz Azije umiru u snu. Kad su se mediji dočepali detalja, nastala je opšta panika među Azijatima u Americi, do te mere da je veliki broj njih čak pokušavao da maksimalno dugo ostane u budnom stanju.

Ubrzo nakon toga rodila se kod Vesa Krajvena i ideja o snimanju „Strave u ulici Brestova”.

Postoji veliki broj teorija koje poistovećuju posledice sindroma iznenadne smrti u snu sa stresom koji uzrokuju noćne more, mada, na drugoj strani, nema nijednog naučnog istraživanja koje bi povezalo ovaj sindrom sa sadržajem onoga što sanjamo. Prema istim, radi se o bolesti u kojoj telo ne uspeva da prepozna i koordinira električne signale koji podstiču otkucavanje srca. Ono može sasvim normalno da radi i odjednom staje i to najčešće noću, pa još i u snu, jer tada slabije kuca. Kad srce uspori svoj rad dok čovek spava, ovaj sindrom izaziva probleme sa električnim signalima – drugim rečima, telo gubi sposobnost regulisanja otkucaja srca zbog čega ono završava u smrtonosnom grču.

Žrtva se tako ne budi iz svog smrtnosnog sna, ostaje zauvek zarobljena u njemu…

Mogući uzrok zastrašujuće smrti je i prestanak disanja u snu, koji može da potraje petnaestak sekundi, pola minuta… Do toga dolazi zbog opadanja nivoa kiseonika u organizmu, na šta telo odgovara slanjem niza upozoravajućih hormonskih signala. Uobičajeno bi bilo da se čovek u ovom stanju probudi, kada bi njegovo telo iskusilo osećanje letenja ili borbe, dakle nešto slično napadu panike, dovoljno da ga trgne i izvede iz stanja sna. Ali, to što je uobičajeno izgleda da ne mora baš uvek da bude i pravilo…

Ako se sve ovo može objasniti fizičkim uzrocima, otkuda onda košmari koji se javljaju pred smrt? Zašto su neke od žrtava tvrdile da su patile od košmara pre nego što su umrle? Da li nervoze i anksioznosti iz stvarnog života sa tim zaista nisu imali nikakve veze, u šta mnogima zaista nije lako da poveruju?!

Neobično je da, pri svemu tome, praktično ne postoji poznati medicinski tretman za ovaj sindrom i nikome nije jasno, na primer, zašto najčešće pogađa baš mušku populaciju jugoistočne Azije. Povrh svega toga, problem je i što je ovaj sindrom gotovo nemoguće unapred detektovati, čak ni uz pomoć elektrokardiografa! Kod žrtava nije utvrđeno da su prethodno imale bilo kakva organska oboljenja srca ili strukturalne srčane probleme.

Drugim rečima, postoji nekoliko uslova za koje se veruje da izazivaju smrt osobe dok dok je u snu, dok su tačni uzroci, u stvari, ostali nepoznati.

Ono što u svakom slučaju ne treba mešati sa ovakvim fatalnim ishodima jesu iskustva sa paralizom u snu, koja su mnogi od nas već imali. U pitanju je, prema jednostavnom objašnjenju psihologa Kristofera Frenča sa Goldsmits koledža u Londonu, trenutna nemogućnost osobe da pomera udove, trup, glavu ili bilo koji drugi deo tela, mada je sasvim svesna, i koja može da se pojavi kada neko utone u san ili, puno ređe, kada se probudi. Tokom tzv. paradoksalnog spavanja (REM faza) mišići tela su paralizovani, verovatno kako bi sprečili osobu koja sanja da i fizički proživljava san. Istraživači nisu sigurni zašto se ovakva normalna paraliza javlja i u svesnom stanju kod žrtava paralize spavanja, ali su psihofiziološke studije potvrdile da će se napadi verovatno dogoditi kada osoba uđe u REM fazu uskoro pošto je legla, preskačući faze non-REM spavanja koje se obično odvijaju pre nje.
Mada je paraliza spavanja simptom narkolepsije, često je zatičemo i kod sasvim zdravih ljudi. Istraživanja iz raznih zemalja pokazuju da je između 20 i 60 odsto “normalne” odrasle populacije doživelo paralizu spavanja bar jednom u životu. Oko 5 odsto populacije osetilo je jedan ili više uznemiravajućih simptoma povezanih sa poremećajem. Najčešći efekti uključuju vizualne halucinacije, kao što su senke i svetlosti ili ljudski ili životinjski oblici u sobi, kao i slušne halucinacije, kada osoba čuje glasove ili korake. Osobe takođe često osećaju pritisak na grudima i imaju poteškoća sa disanjem. Paraliza spavanja može zaista da bude neprijatno, pa i zastrašujuće iskustvo, ali po pravilu nije opasna i srećom, njene epizode obično potraju svega nekoliko sekundi.

Snovi, za koje je još Jung tvrdio da crpe nepredvidive sadržaje iz kolektivnog nesvesnog i da su srodni mitovima i drugim kolektivnim simbolima najrazličitijih pojavnih oblika i mogućnosti, očigledno mogu da se služe i drugim dimenzijama osim vizuelnih. Drugim rečima, u svoje drame mogu da uljuče i fizičko telo, što samo povećava listu neobičnih i nikad do kraja razjašnjenih fenomena koji ih prate.