Doktor Iben Aleksander, neurohirurg sa dugogodišnjim iskustvom koji je priznavao samo klasičnu medicinu, doživeo je iskustvo bliske smrti koje ga je uverilo da svest postoji i kada mozak – prestane da funkcioniše.

Osim jednog broja naučnika, koji ne brinu što će njihovo interesovanje za istraživanja u oblasti koja se graniči sa metafizičkim pojavama i parapsihološkim fenomenima naići na ignorisanje i podsmeh, većina se drži medicinskih klišea i ne pomišlja da ih napusti i prihvati drugačije mišljenje.

Upravo takav je bio i doktor Iben Aleksander, neurohirurg sa 25-godišnjim iskustvom, od kojeg je veći deo stekao u Harvardskoj medicinskoj školi u Bostonu. Nakon više hiljada operacija na mozgu, smatrao je da ono što ljudi nazivaju „dušom“ nije ništa drugo do produkt moždane hemije, a takozvana „iskustva bliske smrti“ mogu se učiniti stvarnim samo onima koji ih dožive, tj. oni jednostavno fantaziraju jer su doživeli veliki stres. Tema ga nije ni previše interesovala i nije pročitao nijednu knjigu u kojoj su osobe koje su se našle „s one strane života“ opisivale šta se događalo u njihovoj svesti, sa njihovim „ja“, dok su bili u stanju kliničke smrti.

Tako je bilo sve do 10. novembra 2008. godine kada mu je u ranim jutarnjim satima, u svom domu u Šarlotesvilu, iznenada pozlilo i uskoro se, usled retkog oblika meningitisa, našao u dubokoj komi koja je potrajala nedelju dana. Tada je doktor Aleksander doživeo ono što će ga navesti da kaže da su sva njegova dotadašnja naučna saznanja o mozgu i umu, u koja je čvrsto verovao, bila – pogrešna!

Duhovni svet je stvaran!

Sve se dogodilo iznenada i bez najave. Doktor Iben Aleksander kaže da je bio potpuno zdrav i u dobroj formi, čak se nedavno sa sinom penjao na jedan vulkan u Južnoj Americi. Odjednom je osetio oštar bol u leđima i više od deset minuta nije bio u stanju da načini nijedan korak!

„To je bila očajnička agonija. Moja supruga Holi mi je masirala leđa, a tada mi je mlađi sin Bond počeo masirati slepoočnice. Osetio sam tešku glavobolju, kao da mi je ekser prošao kroz glavu. Bilo mi je sve lošije i lošije. Mnogo kasnije sam saznao da sam imao akutni bakterijski meningitis, koji pogađa jednog od deset miliona ljudi godišnje u Americi. Moje poslednje reči su bile upućene ženi: „Ne zovi hitnu pomoć, veruj mi, ja sam lekar!“

Na svu sreću, nije me poslušala. Stavljen sam na aparate za disanje i nedelju dana sam bio u komi“, kaže doktor Aleksander.

Kada su lekari već razmatrali mogućnost da isključe aparate, on je otvorio oči i vratio se. Nikome ko je bio komatozan nedelju dana usled bakterijskog meningitisa, tvrde, do sada to nije uspelo. Njegov oporavak je, po svim izveštajima, bio medicinsko čudo. Međutim, pravo, još veće čudo događalo se na „drugoj strani“.

Dok je njegovo telo ležalo u komi, doktor Aleksander putovao je izvan ovog sveta i komunicirao sa anđeoskim bićima koja su ga vodila u područja duhovne egzistencije. Tamo se susreo i razgovarao sa Tvorcem univerzuma i stekao uvide i saznanja koja je ljudskim jezikom, kako kaže, nemoguće izraziti.

„Svestan sam da ta priča zvuči kao divlja i čudesna imaginacija nekog veštog pisca fantastike. Ali, pre polaska na ovo „putovanje“ ja nisam mogao da spojim svoje znanje neuronauke sa bilo kakvim verovanjem u Nebo, Boga ili dušu. Tu prazninu profesionalni uspeh nije mogao da premosti. Danas verujem da se istinsko zdravlje može postići samo kada se shvati da su Bog i duša stvarni i da smrt nije kraj lične egzistencije, nego samo promena, odnosno prelazak iz jednog oblika postojanja u drugi“, kaže naučnik koji se na sopstvenom primeru u to uverio.

„Iskustvo bliske smrti doktora Iben Aleksandera je najviše zadivljujuće od svih koja sam čuo za gotovo pedeset godina proučavanja ovog fenomena. Po mom mišljenju, doktor Aleksander je živi dokaz postojanja života posle smrti. Za mene, teško je da se oslobodim osećanja da je to njegovo iskustvo na neki način bilo Božanski programirano“, izjavio je doktor Rejmond Mudi, jedan od pionira proučavanja iskustava bliske smrti i autor knjige „Život posle smrti“, koja je pre više decenija podstakla mnoge da drugačije razmišljaju o ovoj temi.

Čudesno iskustvo bliske smrti doktora Aleksandera, upravo zahvaljujući tome što je proveo život baveći se neurohirurgijom, čini se jedinstvenim, mada bi priča bila upečatljiva bez obzira kome da se dogodila.

Kada se oporavio, bile su mu potrebne više od dve godine da zabeleži sva sećanja koja su mu se vraćala u talasima.

Anđeo-čuvar

Dr Aleksander je dospeo u stanje bliske smrti nekoliko puta u toku svoje kome, i svaki put se susreo sa onim što je opisao kao „anđeo-čuvar“ ili „duhovni vodič“. Bila je to devojka neizrecive lepote sa kojom je komunicirao telepatski.

U početku sve je iznad njega bilo tamno i čuli su se potmuli, monotoni udarci, a pred njega su iskakala lica, za koja nije mogao da bude siguran da li su ljudska ili životinjska. Ali, uskoro se sve promenilo, mada je scena ostala ista, a Iben je postao svestan Božanskog prisustva, koje nije bilo ništa što bi mogao vizuelno da opiše, osim kao blistavi orb svetla i sopstvenog osećanja da je jedno sa Njim. Onda su zajedno napustili ovaj fizički Univerzum.

„Sećam se da sam video da se sve gubi i u početku sam osećao kao da se moja svesnost nalazi u jednoj beskonačnoj, crnoj praznini. Mogao sam da opazim kako se beskonačnost širi i ono što mi nazivamo „vreme“ bilo je potpuno drugačije. Tamo je postojao pristup u svaki deo prostor-vremena, što je teško da se razume jer mi uvek nastojimo da podelimo stvari i stavimo ih u linearni poredak. To zaista ne funkcioniše tako. U tom višedimenzionalnom multiverzumu, čija se lepota ne može staviti u reči, dobio sam neizreciva saznanja, „lekcije“ o onome što mi je pokazano. Na žalost, rečeno mi je da ću morati da se vratim u zemaljski svet i ja sam se tri puta vraćao u toku kome i tri puta ponovo odlazio. To mi je uspevalo tako što bih prizvao onu divnu melodiju koja se vrtela u krug. Ona bi me vodila izvan ovog sveta i moj anđeo-čuvar uvek je bio tamo. I oni bi uvek rekli: „Ne možeš da ostaneš ovde!“

„Iznad mene pojavili su se srebrni i zlatni lukovi iz kojih se začula predivna melodija, ili kosmička vibracija, koja se stalno ponavljala, vrtela u krug, i pred njom se predeo naprosto pročišćavao. Moje „ja“ je postalo tačkica na krilu leptira koji je leteo među milionima drugih leptira. Nisam imao nikakvu telesnu svesnost. Leteli smo između cvetova, među drvećem punim cvetova, i oni su se otvarali kako smo im se približavali. Pored mene na leptirovom krilu bila je prelepa devojka, njenog lica se i danas sećam. Imala je plave oči i bila obučena u nešto što bih opisao kao narodnu nošnju u bojama kajsije i nebesko-plave. Ona mi nije uputila ni reč, samo je gledala u mene a njene misli jednostavno su stizale u moju svest. „Ti si voljen, ti si zaštićen zauvek. Ne postoji ništa što bi ti moglo učiniti nažao. Nemaš o čemu da brineš. Ti ćeš biti zbrinut“ – govorila mi je i to je bilo toliko umirujuće i lepo da sam još i danas pod utiskom tih reči, mada je posle povratka veliki deo tog osećaja iščezao“, priča doktor Aleksander.

Sve je bilo pogrešno!

Kada se probudio iz kome, doktoru Aleksanderu bila su izbrisana sva njegova sećanja iz dotadašnjeg života, uključujući i znanja o voljenima. Izgubio je moć govora i bili su mu potrebni meseci da sve to povrati nazad i dve i po godine da zabeleži sećanja na vreme provedeno na ivici smrti. Ona su dolazila u parčićima, bez vremenskog redosleda. Bio je šokiran otkrićem realnosti tog spiritualnog područja o kojem izveštavaju mnogi koji su iskusili stanje bliske smrti. Na savet starijeg sina, takođe praktikanta neurologije na Univerzitetu Diliver, dok je zapisivao sve čega je mogao da se seti u toku boravka „na drugoj strani“, nije čitao nikakvu literaturu o iskustvima bliske smrti, a kasnije je shvatio koliko se ona podudara sa njegovim!

„Pre kome, mislio sam da sam, kao neurohirurg, potpuno siguran u to kako se mozak i um povezuju i bilo mi je jasno da nam mozak daje svest, a kada on umre – sve nestaje. Sada, prošavši kroz ovo iskustvo, mogu da kažem da je to potpuno pogrešno i da su um i svest nezavisni od mozga. To je veoma teško objasniti ako ste ograničeni materijalističkim shvatanjem sveta. Ja mislim da je vrsta mentalnih funkcija koja se dešava kada ste u hiper-realnom stanju, način na koji informacije dolaze od spiritualnih bića i vrsta interakcije sa njima toliko snažna i neobična, da je to zaista neobjašnjivo zemaljskim terminima. One suštinski prevazilaze svaku vrstu teorija.“, kaže doktor Aleksander.

Razmatrajući doživljaj sa naučne tačke gledišta, neurohirurg je dozvolio mogućnost da je u pitanju određeni efekat kočenja mreže neurona koji je izazvao prekomerno uzbuđenje nervnog sistema i stvorio iluziju hiper-realnosti, ali nije našao nikakve dokaze za to u mikroanatomiji korteksa i različitim konekcijama sa talamusom. Zato je zaključio da je čitav medicinski model povezanosti svesti i mozga – pogrešan!

„Ispitivanjem svesnosti, mi prevazilazimo ograničenja ljudskog mozga i fizičko-materijalnog područja. Nauka i duhovnost u budućnosti će zajedno prosperirati u simbiozi i njihovo mešanje neminovno će se desiti. Zato se mnogi, bilo iz oblasti nauke ili religije, moraju odreći dogmatskih verovanja, navike da prejudiciraju određene zaključke, i umesto da imaju zatvorene umove – da se otvore prema toj neobičnoj sintezi koja će doneti razumevanje najveće istine“, poručuje doktor Iben Aleksander u svojoj knjizi: „Život posle smrti: Odiseja koja je promenila život neurohirurga“.

Otkrovenje iz njegove odiseje odnosi se ne samo na naše razumevanje života posle života, već takođe i na paranormalne fenomene – vantelesna iskustva, viđenje na daljinu, ekstrasenzornu percepciju, tumačenje posebno lucidnih snova, mehanizam odnosa mozak-um, jednako kao i razumevanje mogućnosti za reinkarnaciju ljudske duše.