Možda ste, videvši naslov ovog teksta, odmah pomislili da je u pitanju neka šala vašeg online časopisa. Doduše, sama pomisao da u stvarnosti postoji nešto što iole podseća na loše horor filmove zaista zvuči kao šala. A možda ste pogrešili!

Metar ipo dugački crv koji obitava u podzemlju krajnje negostoljubivog pejzaža pustinje Gobi, stvorenje koje mongolski nomadi pominju pod imenom Alegoi khorkhoi ili debeloguzi crv, za ljude koji žive u ovom delu sveta je nešto što se generacijama pominje sa strahom i poštovanjem.

Opisuju ga kao monstruma crvene boje kože, ponekad sa tamnim mrljama, ponekad sa šiljatim izraslinama na oba kraja. Khorkoi se smatra isto toliko smrtonosnim, koliko je zastrašujuća i sama njegova pojava. Pogotovo kada počne da štrca otrov na svoju žrtvu. Osim otrovom, crv ubija plen i moćnim elektrošokom i to sa udaljenosti od nekoliko koraka.

Mongolskog crva smrti na engleskom jeziku prvi put pominje profesor Roj Čepman Endrjus 1926. godine, u knjizi „Na tragu drevnog čoveka“. Ovaj američki paleontolog (očigledna Speilbergova inspiracija za lik Indijane Džonsa), nije bio potpuno ubeđen u istinitost priča o čudovištu koje je čuo na okupljanju mongolskih plemenskih starešina. “Niko od onih koji su opisivali ovo stvorenje nije ga video sopstvenim očima, ali su svi čvrsto verovali da postoji i opisivali ga do detalja”, zapisao je Endrjus.

Da li je crv smrti samo još jedan od živopisnih mitova, ili tamo negde, ispod vrelog pustinjskog peska zaista živi zastrašujući monstrum i čeka da ga zvanična nauka tek otkrije?

Na Internetu su mogu naći brojni opisi efekata napada crva smrti, toliko strašnih da su uplašeni Mongoli jednostavno prestali da pričaju o njemu i pominju khorkoia po imenu. Po glasinama koje kruže sajber prostorom, čudovište živi na najnepristupačnijem terenu; čoveka može ubiti i običan pogled na njega; ispaljuje munje iz očiju…

Koliko god skepticizma sve te priče izazivaju, ova poslednja može navesti na razmišljanje. Prema verovanju pigmeja koji žive u nepristupačnim džunglama Konga, lokalno čudovište po imenu mokele’mbembe (po opisu podseća na živog dinosaurusa) takođe poseduje sposobnost kontrole smrtonosne svetlosti.

Češki istraživač Ivan Makerle je predvodio dve ekspedicije po pustinji Gobi 1990. i 1992. godine, bezuspešno tragajući za mongolskim crvom smrti. U toku je i treća ekspedicija. Makerle će pilotirati ultralakim avionom i precizno pretražiti površinu pustinje. Uz malo sreće, možda će ugledati čudovište usred popodnevne dremke. Osim savremenih tehničkih pomagala, on je prikupio i ogroman broj detaljnih informacija o zastrašujućem stvorenju: crv oblika kobasice dug je pola metra i debeo kao ljudska ruka; podseća na debelo crevo kod stoke; ima kratak rep koji kao da je odsečen. Teško je razlikovati šta mu je glava a šta rep jer na površini nema vidljivih očiju, nozdrva i usta. Boja tela je tamno crvena; kreće se na čudan način – ili se kotrlja ili se bočno koprca po pesku i čisti put pred sobom. Živi na nenaseljenim peščanim dinama i u vrelim dolinama pustinje Gobi. Moguće ga je videti jedino tokom najtoplijih meseci u godini – u junu i julu; potom se ukopava u pesak i spava. Izlazi uglavnom nakon kiše (retko) dok je tlo još uvek mokro i dok cvete biljka po imenu gojo (korov sa žutim cvetićima). Opasan je jer ubija ljude i životinje u deliču sekunde, sa udaljenosti od nekoliko metara. Većina očevidaca tvrdi da živi u oblasti južno od Najona, stotinama kilometara udaljenoj od Ulan-Batora.

“Svaki put me opčini lepota mongolskih pejzaža”, kaže Ivan Makerle. “Ljudi su izuzetno prijatni i druželjubivi. Vole da pričaju, osim kada se spomene alghoi khorkhoi. Na prethodnim ekspedicijama sam naučio veoma važnu stvar: mongolsku hranu treba prepustiti mongolima i obavezno poneti što više konzervi. Oni jedu ovčetinu za doručak, ovčetinu za ručak i naravno, ovčetinu za večeru. Leti se kao dodatak, uz obed pije airag – neka vrsta gustog, zgrudvanog kiselog mleka. Njegov ukus baš ne pruža vrhunsko uživanje zapadnjacima, ali je airag veoma hranljiv.”

U blizini nacionalnog parka Gobi nalazi se muzej. Jedan lokalni očevidac je izrezbario figuru crva smrti u drvetu i poklonio muzeju. Mekerle je dosta podataka dobio i od starca koji godinama prikuplja lokalne priče o čudovištu, a koji je u stanju da mu precizno pokaže na mapi lokaciju gde se crv pojavljuje u junu i julu. Češki istraživač je dobro zapamtio upozorenje starog čoveka: da se u pustinji čuva opasnog otrovnog pauka koji voli da napada ljude. Ispričao mu je i priču o čoveku koji je imao tu nesreću da dotakne khorkhoia – ruka je smesta počela da mu gori i on ju je, u panici, gurnuo u torbu gde je čuvao airag a mleko je pozelenelo od otrova. “Ovoga puta sam spreman, ali sve to ne znači ništa ako nam se ne osmehne i sreća. Siguran sam da crv postoji!”

Možda je Ivan Mekerle u pravu. Nemoguće je razotkriti sve tajne prirode. Roj Čepmen Endrjus je u svojoj knizi zapisao: “Da verovanje o njegovom postojanju nije toliko čvrsto i rašireno u Mongoliji, da ga svi koje sam sreo ne opisuju na potpuno isti način, možda bih mogao da kažem da je priča o smrtonosnom crvu samo mit. Ovako, ne ostaje mi drugo nego da i sam poverujem. On je tamo negde, siguran sam!“