U vlasništvu Džoan Parks iz Hjustona je krajnje neobičan predmet – kristalna lobanja čiju su autentičnost potvrdili i stručnjaci Britanskog muzeja.

„Lobanja je univerzalni simbol čovečanstva“, tvrdi Džoan Parks. „Čovek se može povezati sa njim, a kristal uzima vašu energiju i vraća vam je.“

Parksova je čuvar lobanje od 70-tih godina prošlog veka. Godinama je putovala svetom noseći sa sobom kristalnu lobanju i pričajući njenu priču. Poput mnogih ljudi koji su bukvalno katapultirani u duhovnu misiju, ni Džoana nije namerno tragala za kristalnim lobanjama. Umesto toga, lobanja je pronašla – nju!

Sa sveštenicima Maja

Lekari su 1973. otkrili da Dajana, dvanaestogodišnja kćer Džoan i Karla Parksa boluje od terminalnog oblika raka kostiju. Njihove prognoze su bile da devojčici preostaju još samo tri meseca života. Sticaj okolnosti je doveo do toga da neposredno posle toga upoznaju Lamu Norbua, Amerikanca koji je znanje iscelitelja stekao među tibetanskim monasima iz reda „lama sa crvenim šeširima“. Lama Norbu je prošao rigoroznu obuku u Sikimu sa tibetanskim sveštenicima, ali i u Gvatemali sa sveštenicima Maja. Sveštenici Maja su mu na kraju poklonili osam kilograma tešku kristalnu lobanju u prirodnoj veličini. Lama Norbu se vratio u Ameriku, u Hjustonu otvorio duhovni centar za lečenje i lobanju položio na oltar napravljen upravo u tu svrhu.

Zahvaljujući Norbuovim tretmanima, mala Dajana je poživela još pune tri godine umesto tri meseca, koliko su joj davali lekari. Posle njene smrti, Džoan Parks je nastavila da radi u fondaciji Lame Norbua. Neposredno pre svoje smrti 1977, Norbu joj je predao kristalnu lobanju rekavši joj da će, kada za to dođe vreme, znati šta da uradi sa njom.

Poruka lobanje – Pronađi čoveka!

Parksova je lobanju stavila u kutiju i gurnula je u dno ormara sa garderobom. Tamo je ostala sledećih deset godina, iako ne baš potpuno zaboravljena. A onda je lobanja je počela da komunicira sa Džoan preko snova i misli koje bi joj se iznenada formirale u umu. Poruka koju je prenosila je uvek bila ista: „Pronađi čoveka!“ I to je bilo sve. Džoan je izluđivalo to što apsolutno nije imala pojma šta ta rečenica znači i ko je čovek koga treba da pronađe.

Zatim je jednog popodneva 1987. godine, provodeći dokono popodne u svom domu, upalila televizor i zapanjila se videvši na ekranu fotografiju druge kristalne lobanje. Pozvala je TV stanicu i dobila adresu ljudi koji su snimili fotografiju. Oni su pripadali NLO grupi iz Arizone, ali nisu posedovali kristalnu lobanju. Ali čuvši da i Džoan Parks ima jednu, smesta su dojurili u Hjuston da je ispitaju. Na kraju su joj rekli da poseduje nešto izuzetno retko. Na njihov nagovor, Džoan je odnela lobanju u hjustonski Prirodnjački muzej i od stručnjaka dobila istovetnu potvrdu – da poseduje veoma star i redak artefakt. I ništa konkretnije.

Rezignirana, vratla se kući, izvukla lobanju iz kutije, pogledala je i rekla: „Lobanjo, jednog od ovih dana ću pronaći tog tvog čoveka!“ Gotovo istog trenutka, u njenom umu je odjeknula rečenica: „Moje ime je Maks, a ne Lobanja!“

Šokirana, Džoan je zamalo ispustila kristalnu lobanju, a zatim glasno izgovorila: „Blagi bože, moj kamen iz ormara ima ime!“

Ponovo je kontaktirala TV stanicu i oni su je uputili na F.R. Nika Nokerina iz Kalifornije. Uskoro je saznala da se Nokerino smatra najvećim svetskim autoritetom za kristalne lobanje i da je još 1944. osnovao „Međunarodno društvo kristalnih lobanja“. Upravo je on bio „čovek“ koga je spominjao Maks. Nokerino je rekao Parksovoj da zna za Maksovo postojanje i da od 1949. godine traga za njim.

Tako je započela odiseja Džoan Parks sa Maksom. Saznala je sve o ostalim kristalnim lobanjama i o drevnoj legendi koja govori da postoji 13 takvih lobanja u prirodnoj veličini koje će jednoga dana biti otkrivene i ponovo spojene kako bi svoju kolektivnu mudrost raširile za dobrobit čovečanstva – pod uslovom da su ljudi dovoljno evoluirali da bi tu mudrost i prihvatili.

Provera autentičnosti

Nokerino je pronašao „Ša-Na-Ra“, još jednu kristalnu lobanju koja se smatra autentičnim drevnim artefaktom. Postoje i lobanje koje su navodno drevne, ali su ispitivanja pokazala da su isklesane alatom u ova naša modernija vremena. Maks se sastoji od pet slojeva sraslog kristala. Kada bi se alat stavio na ovakav komad kvarca, došlo bi do rasprskavanja šavova kojima su slojevi spojeni, naglašava Džoan Parks.

Ona je 1996. odnela Maksa u Englesku, gde su ga stručnjaci Britanskog muzeja, a u okviru dokumentarnog filma u produkciji TV BBC, testirali zajedno sa još šest drugih lobanja, među kojima je bila i Nokerinova Ša-Na-Ra.

Lobanje su pažljivo ispitane, a čitav niz eksperata iz različitih oblasti je bio uključen u projekat. Samo su dve lobanje prošle testove: Maks i Ša-Na-Ra. Za njih su eksperti kategorički izjavili da nemaju nikakav komentar niti objašnjenje kako su nastale. Maks je prikazan u dokumentarcu BBC a zatim je proputovao svet sa Džoan Parks. Od tada se pojavljivao u gotovo svim emisijama i napisima posvećenim misteriji kristanih lobanja.

Ljudi su ipak želeli da vide Maksa uživo, pa je Džoan odlučila da ga izloži u svom domu. Na kraju je broj radoznalih posetilaca toliko porastao, da je odlučila da ga ponese na svojevrsnu turneju, pokazujući ga na raznoraznim izložbama, seminarima, predavanjima ali i na privatnim okupljanjima.

Pogledaj Lobanju u oči!

Većina ljudi koristi susret sa Maksom u svrhu isceljenja ili za fokusiranje duhovne energije. Maks se obično nalazi na neformalnom oltaru, osvetljen blagim svetlom. Dozvoljeno je dotaknuti ga, a mnogi posetioci opisuju da su u tom trenutku osetili nalet energije kako iz kristalne lobanje ulazi u njihovu ruku. To se, uostalom, može i očekivati s obzirom da kvarcni kristal poseduje blago piezoelektrično polje.

Na privatnim okupljanjima je malo drugačije. Rozmari Elen Gejli, jedna od urednica magazina „Fejt“, odlučila je da proveri Maksove sposobnosti. „Dobila sam pola sata da ih iskoristim po sopstvenoj želji. Maks i ja smo bili sami u prostoriji. Odlučila sam se za kombinaciju duhovnog fokusiranja i istraživanja. U mom planu su bili zabeleženi: lična meditacija i eksperimenti sa EGF (elektronski glasovni fenomen) i ultraljubičastom fotografijom. Dok sam nameštala svoju opremu za EGF i postavljala pitanja, fotografisala sam Maksa pomoću specijalnog ultraljubičastog filtera da bih videla hoće li se pokazati neki neobični svetlosni efekti. EGF oprema je snimila nekoliko odgovora na moja pitanja. Na UV fotografijama se nisu pojavili neobjašnjivi svetlosni fenomeni, ali se pokazalo da Maks zaista apsorbuje svetlost kroz različite slojeve kristala. Meditacija, tokom koje sam ruke držala na lobanji je bila značajna, a rezultat mogu opisati jedino kao postizanje izuzetne jasnoće uma i povišenog stanja svesti koje je potrajalo čitava dva sledeća dana.“

Duhovna relikvija

Niko ne zna ko je napravio Maksa i druge drevne kristalne lobanje i sa kojom namerom, ali ljudi koji su došli u dodir sa njima veruju da lobanje imaju veliki duhovni značaj. Sve više i više ljudi hrli na privatne seanse sa Maksom.

„Maks je ovde kako bi inspirisao i omogućio uvid u mnogo toga o sopstvu i prošloj istoriji planete i da učvrsti sistem verovanja koji već imate“, smatra Džoan Parks. „Može pomoći svakome da pronađe mir, harmoniju, ljubav, saosećanje i oproštaj što je onakav kakav jeste.“

Maks nema nikakve veze sa religijom, naglašava ona, već sa duhovnošću koja prevazilazi religiju.

Parksova kaže da joj je Maks promenio život, inspirišući je da bude bolji čovek.

„Maks nas inspiriše da budemo bolji jedni prema drugima. Dok hodamo stazom života, uvek ćemo susretati ljude sa kojima ne možemo da se složimo. Vratite se korak unazad i budite onoliko dobri koliko ste u stanju. Posebno moramo biti dobri sami prema sebi. Maks predstavlja sopstvo-suštinu ličnosti, sve u toj suštini i sve u vezi suštine“, tvrdi Džoan Parks.

Posmatrano iz drugog ugla, Maks takođe funkcioniše i kao duhovna relikvija, artefakt posrednik koji ljude povezuje sa božanskim. Relikvije svetaca – njihove kosti, odeća, kovčezi i lični predmeti – funkcionišu na isti način, kao provodnici. Dodirnuti relikviju ili makar biti u njenom prisustvu, znači dodirnuti božansku moć.

Provodnik isceliteljskih moći

„Aktivacija“ predmeta stavljenih pored Maksa ili dodirivanje Maksa je isto što i stvaranje relikvije trećerazrednog sveca. Prvoklasna relikvija je fizički deo sveca, kost na primer; drugorazredna relikvija bi bili odeća ili predmeti koji je svetac nosio sa sobom ili često koristio; a trećerazredna svaki predmet dotaknut prvoklasnom ili drugorazrednom relikvijom. Tako vernik koji poseti hram nekog sveca ili dodirne relikvije, posredno stupa u dodir sa moćima sveca.

Maks, naravno, nije bio živa osoba ali svakako poseduje energiju i čak svest utisnutu u njega od strane prirode, njegovog tvorca, ali i bezbroj osoba koje veruju u njega – i kristalne lobanje generalno – kao provodnike isceliteljskih i duhovnih moći i uvida. Maks je, zapravo, prvoklasna relikvija.

„Duboko sam impresionirana posetom Maksu“, napisala je Rozmari Elen Gejli. „Takođe planiram da ga ponovo vidim, čim budem ugrabila priliku. Od Džoan sam dobila nekoliko malih aktiviranih kristalnih lobanja, ali i jednu napravljenu od ćilibara koja mi je u snu otkrila svoje ime: David, „voljeni“, povezan sa proročanstvom i kreativnošću. David i njegovi kristalni pratioci sada stoje na mom privatnom oltaru. Ko zna šta će mi još otkriti.“