Gospođa Rut Dim čula je 7. juna 1963. godine mjaukanje iz trave, u blizini svoje kuće kod jezera Hamilton na Floridi. Njen suprug Džejms otišao je da potraži odakle taj tužni zvuk dolazi i pronašao izgladnelo i bolesno belo mače. Bilo je u veoma lošem stanju i niko nije mogao da predvidi da li će ostati u životu.
Odneli su ga kod veterinara i naredna dva dana negovali dok se nije vratilo u život i oporavilo. U kući su već imali jednu crnu mačku, koju su zvali Bleki (Crni), pa je bilo logično da novi član njihovog domaćinstva u Hilsajd Ekrisu dobije ime Vajti (Belko).
Kad ti mačka kaže….
Beli mačak brzo je rastao i pronašao svoje omiljeno mesto u kući, ali i suparnika sa kojim je često upadao u okršaje. Prošlo je šest meseci i Vajti je jednog jutra skočio na krevet gospođe Dim, gledajući je pravo u oči. Ništa neobično kod mačaka koje na taj način zahtevaju da lenjo ljudsko stvorenje ustane i posluži im doručak. Jedino što je ovaj mačak jasno izjavio visokim tonom, karakterističnim za svoju vrstu, ali razumljivim ljudskim glasom: „Ja sam gladan!“
Rut je pomislila da joj se nešto pričinjava. Nikoga nije bilo u blizini, a mačke ne mogu da govore. Sa čuđenjem je gledala u svog kućnog ljubimca. „Mama“, rekao je on nestrpljivo, „ja sam gladan“.
„Šta si rekao?“, promucala je gospođa Dim. „Ja sam gladan“, ponovio je. Kao što bi i svi drugi uradili, ako ne bi negde pobegli u strahu, Rut je, vrteći glavom i ne znajući šta bi drugo, ustala i nahranila gladnog mačka. Ništa joj nije bilo jasno, pomišljala je da nešto sa njom nije u redu, pa je odlučila da o tom događaju nikome ne govori.
Dva ili tri dana kasnije, njen suprug Džejms se odmarao opružen na kauču, kada mu se mačak pridružio, tražeći pažnju za sebe. „Vajti, ti si jedna nevaljala mačka!“, rekao je gospodin Dim u šali. Odgovor je došao kao iz topa: „Nisam nevaljala mačka. Ja želim da me pustiš napolje“. Siroti Džejms nije znao šta ga je snašlo, u panici je povikao: „Rut, da li si ti čula ovo!?“, ali ona je već znala šta je u pitanju.
Volim te, mama!
Kada je jednom progovorio, Vajti se pokazao kao zaista velika pričalica. Diskusija sa ukućanima išla mu je kao od šale. Najviše je voleo kada se gospođa Dim vrati iz kupovine, obavezno bi je dočekivao pitanjem: „Šta si mi donela?“ Rut bi ga pitala: „Da li me voliš?“, a beli mačak je odgovarao: „Volim te, mama, šta si mi donela?“ Obožavao je čokoladu i preturao bi po namirnicama dok je ne bi našao, a onda bi naredio: „Otvori!“
Sa Vajtijem je uvek bilo zabavno. Jednom je sa verande pozvao: „Dođi! Dođi!“ i kada je Rut izašla, rekao je: „Ovde je jedan veliki“. Prateći njegov pogled, videla je veliku zmiju i preplašeno vrisnula, a mačak je zafrktao: „Mama je kukavica!“
Dimovi su rekli da je posebno bilo zanimljivo sa Vajtijem gledati televizijski program. Mačak nije baš bio siguran da li je to što vidi na ekranu stvarno, i kada se na njemu pojavio pas, prokomentarisao je, tonom kao da hrabri sebe: „On nije pravi!“. Drugi put, u nekom filmu pucali su u čoveka, i Vajti je pitao gospođu Dim: „Da li je on povređen?“ Odgovorila je da nije, da je to samo film, ali Vajti nije bio ubeđen njenim odgovorom: „Ne laži, mama!“, rekao je.
Dimovi su pominjali susedima da imaju „mačku koja govori“, ali u početku malo ko im je verovao, a neki su, kao Maršal Furgeson, pomišljali da su „malo skrenuli“. Mačak je, međutim, imao borbenu prirodu, voleo je da skita i da zapodeva ulične tuče sa drugim pripadnicima svoga roda, pa je tako bio čest gost veterinarske ordinacije. Veterinara i njegovog asistenta nije voleo, jer su njihove intervencije za njega bile bolne. Posle jedne takve, kada je ostao sam sa asistentom, jednostavno mu je rekao:
„Želim da idem kući!“
Čovek se zapanjen okretao oko sebe, ne videći ko to govori, a kada je zahtev ponovo čuo, otrčao je kod veterinara i ispričao mu šta se upravo dogodilo. Veterinar mu je rekao da je njemu potrebna lekarska pomoć a ne mačku, ali je asistent ostao pri tvrdnji da nije halucinirao! Onda je doktor otišao da vidi to čudo, i Vajti je i njemu isto rekao!
Jednom prilikom, Dimovi su krenuli na put za Severnu Karolinu, i kako sa dve mačke ne bi nigde bili primljeni u hotel, usput su spavali u kolima. Jedne noći, policajac je prolazio pored automobila i čuo glas: „Upomoć! Upomoć!“ Prišao je i video da to izgovara beli mačak, koji mu je objasnio: „Hoću da izađem napolje! Zašto mene niko ne voli?“ Šta je policajca snašlo kada je to napisao u izveštaju, i da li su posumnjali da je pio na dužnosti, nije poznato!
Jednom je neki putujući sveštenik navratio kod Dimovih, da proveri šta se to kod njih dešava. Vajtiju se čovek nije svideo, i kada mu je dosadilo njegovo prisustvo, postavio mu je pitanje: „Zašto ne odeš kući?“ „Kako se to ponašaš, Vajti? Ne možeš tako da govoriš!“, zamerila mu je Rut. „Mogu“, bio je drzak mačak.
Beli mačak sa ljudskim glasom imao je svog arhineprijatelja u kući, Blekija, sa kojim se često tukao. Posle toga bi se žalio svojim gazdama: „Bleki je nevaljao“, „Bleki je zao“. Jednom prilikom, Dimovi su otputovali na nedelju dana i zamolili svog komšiju Maršala Furgasena da pripazi na kuću i hrani mačke dok su oni odsutni. Kada su se vratili, Vajti se gospođi Dim požalio da ga je Furgasen tukao novinama.
Rut je otišla kod svog suseda i pitala ga šta se dogodilo dok oni nisu bili kod kuće, da li je zbog nečega udario Vajtija novinama? Maršal Furgasen se zabezeknuo odakle joj ta informacija i priznao da su se Bleki i Vajti jednom potukli, i da ih je udario savijenim novinama da bi prekinuo tuču! Ali, odakle bi gospođa Dim to mogla da zna? „Jedino ako joj je prokleta mačka rekla!?“, zaključio je, uviđajući kako njegova teorija da su Rut ili Džejms, ili oboje, vešti trbuhozborci, nepovratno tone u vodu!
Još jedan „neverni Toma“ iz okoline Dimovih prošao je slično. Vajti je voleo da skita, na svakom uglu upadao je u neprilike, bio je i otrovan – ne zna se da li namerno ili slučajno, a jednom prilikom nestao je i nedelju dana nije dolazio kući. U blizini kuće bračnog para Dim bila je napuštena farma Džoa Rodesa, koju je on povremeno obilazio. Upravo kada je naišao, zatekao je u ambaru Vajtija i, u nameri da ga uhvati i vrati kući, pokušao je da ga satera u ugao. Veliki beli mačak samo ga je pogledao i rekao: „Ne možeš ti mene da uhvatiš!“, nakon čega je Rodes od zaprepašćenja bukvalno seo na zemlju!
Vajtiju nikada nije bilo dovoljno ljubavi i pažnje, i njegovi ukućani su verovali da je to posledica sećanja na patnje koje je doživeo kada je bio napušteno mače. Česta uzrečica u trenucima samosažaljenja bila mu je: „Zašto mene niko ne voli?“ Koliko god da je imao prgav karakter, veoma je voleo Rut i kada je jednom, 1965. godine, bila duže vreme u bolnici, nakon što se vratila, savio joj je šapice oko noge ne želeći da se odvoji od nje i ponavljao: „Mama je kući! Mama je kući!“
Ne priča pred strancima
Vest o „mački koja govori“ širila se brzo i kuća Dimovih uskoro je postala puna novinskih izveštača i fotoreportera, istraživača paranormalnih pojava kao i onih koji su prosto bili radoznali. U svom mačijem maniru, Vajti je odbijao da sarađuje sa „uljezima“, ostajući neumoljivo nem u njihovom prisustvu. Tako je bilo i kada je stigla Susi Smit koja se, osim što je pisala za magazine „Sudbina“ (Fate) i „Tragač“ (Search), bila i istraživač paranormalnih pojava.
Smitova je obilazila susede Dimovih i od svih je dobila samo pozitivna mišljenja o njima, da su duševno zdravi i da nisu skloni prevarama, a mnogi su joj i potvrdili da su čuli Vajtija da govori. Poseban značaj za nju imala je izjava penzionisanog sveštenika, prečasnog Beneta Vilijama Palmera, koju je prenela u magazinu:
„Nema elemenata glasina, rekla-kazala ili tračarenja u bilo kojoj od priča koje se odnose na mačku koja govori. Sve su potvrđene u više slučajeva od dva ili tri svedoka koji su to istovremeno čuli. To je neverovatno, ali je autentično, koliko ljudska svedočenja mogu da ga učine“, rekao je sveštenik.
Susi Smit se zarekla da neće odustati dok joj se Vajti ne obrati i to se dogodilo posle izvesnog vremena kada je stekla poverenje ukućana nakon što su bili sigurni da nije došla da bi ih ismevala ili proglašavala „čudacima“.
U knjizi „Natprirodni svet Susi Smit“ iz 1971. godine autorka je opisala slučaj „mačka koji govori“, i u njoj navodi zaključke koje je, nakon rasprave sa njom, postavio dr Hornel Hart, profesor sociologije na Florida Južnom Koledžu. On je, polazeći od činjenice da životinje nemaju odgovarajući govorni aparat da bi mogle da stvaraju ljudski glas, dao tri moguća objašnjenja: trbuhozborstvo, pogrešno razumevanje mačjeg mjaukanja ili želja da se stvori senzacija po svaku cenu!
Susi Smit je, istražujući slučaj, takođe uzela u obzir mogućnost prevare, trbuhozborstva, reinkarnacije pa čak i manifestacije poltegejsta, ali ih nije našla. Za nju su izjave svedoka bile od suštinskog značaja. Osim toga, Dimovi su, ne želeći da budu u centru publiciteta, 1965. odselili iz Hilsajd Ekrisa, i negde od 1967. godine novine su prestale da pišu o „brbljivom“ mačku Vajtiju. Susi misli da se tada možda i završio poslednji od njegovih devet ovozemaljskih života u nekoj od mnogobrojnih avantura u koje je ulazio. Koliko god bila neverovatna i bajkovita, priča ima elemente i šarm basne modernih vremena i plemenitu poruku o bezuslovnoj ljubavi koja je moguća između ljudi i životinja!
Miodrag Radojčin