Da li su uređaji koji postoje u svakom domu – vrata onostranog?

Film „Bela buka“ (kod nas se može naći pod imenom „Glasna tišina“) holivudske kompanije Univerzal, bavi se malo poznatom paranormalnom pojavom EGF – električnih glasovnih fenomena. To su situacije kada se kroz belu buku javljaju prepoznatljivi glasovi. Bela buka je mekani, šušteći zvuk koji se čuje ili se može čuti u trenutku kada se uključi radio (analogni signal) neposredno pre nego što ga ispune radio talasi; ponekad se bela buka primeti na TV kanalu bez programa. Doduše, ne samo bela buka, već se ponekad pojavljuju i nepoznata, sablasna lica!

U pomenutom filmu Majkl Kiton igra Džonatana Riversa kome iznenada, misteriozno umire supruga Linda. Džonatana kontaktira čovek koji tvrdi da prima i snima poruke mrtvih, a da je jednu takvu poruku uputila Linda. U početku skeptičan, Džonatan postaje opsednut idejom da komunicira sa Lindom i počinje sam da snima EGF. Kako je već uobičajena holivudska praksa da svaki film koji tretira paranormalne fenomene malo zabiberi mračnijom stranom, Džonatan će uskoro shvatiti da su neke od poruka zapravo onostrana pretskazanja i da petljanje sa takvim stvarima može da bude izuzetno opasna zabava. A pitanje koje duboki glas postavlja u trejleru filma glasi: „Ako oni mogu da prođu barijeru onostranog, ko još može da je prođe?“

Iako tema filma zaista ne spada u domen senzacionalizma i sablasnog, način realizacije u maniru horor priče može uplašiti one koji ništa ne znaju o ovom fenomenu, pa ih čak i ubediti da je EGF američki proizvod baš kao što su to Koka Kola i drajv in bioskopi. Naravno, to nije tačno.

Praistorija EGF

Tema časopisa „Sajentifik Ameriken „od 30. oktobra 1920. bio je Tomas Alva Edison, najslavniji američki izumitelj (između ostalog mu se pripisuju električna sijalica, fonograf i pokretne slike) koji je zapisao: „Ako naša ličnost preživi smrt, onda je striktno logično i naučno pretpostaviti da će zadržati naša sećanja, intelekt i ostale osobine koje smo stekli živeći na Zemlji. Stoga, ako ličnost postoji i posle onoga što nazivamo smrću, razumno je zaključiti da bi oni koji napuste Zemlju želeli da komuniciraju sa onima koje su ostavili za sobom… Sklon sam da verujem da je takva naša ličnost u stanju da utiče i na materiju. Ako je ovakvo razmišljanje ispravno i ako nam pođe za rukom da razvijemo instrument toliko delikatan da naša onostrana ličnost na njega može uticati, pomerati ga ili rukovati njime dok opstaje u sledećem životu, takav bi instrument u slučaju da postoji bio idealan da se nešto od onoga što se događa ličnostima preminulih trajno snimi i sačuva.“

Čovek se samo može zapitati šta je osoba Edisonovog uma uspela da postigne na ovom polju? Bilo je govorkanja da je Edison lično eksperimentisao sa konstruisanjem takvog instrumenta, ali ni jedan dokaz koji bi podržao glasine još uvek nije pronađen. Edisonove ideje – povezivanje sveta duhova sa novim tehnologijama u razvoju – bile su, možda, daleko ispred svoga vremena.

Iako postoje čvrsti dokazi koji ukazuju da su nezavisno do Edisona, Markoni i Tesla pokazivali ozbiljan ineteres za primenu tehnologije u komunikaciji sa onostranim svetom duhova, proći će decenije pre nego što se pojavi svest o postojanju električnih glasovnih fenomena.

Ipak, čudni slučajevi raspoznatljivih glasova neznano otkuda koje su ovozemaljski slušaoci jasno čuli, snimani su u decenijama koje su usledile. Tridesetih godina prošlog veka, dok je Evropa polako klizila u psihozu koja je prethodila II svetskom ratu, švedski i norveški piloti su na svojim komunikacionim frekvencijama otkrili čudne i neidentifikovane glasove. U početku su verovali da su to nacističke transmisije koje se emituju na pogrešnoj frekvenciji, ali nisu mogli to i da dokažu. Glasovi nitokuda su prestali isto tako iznenada kako su se i pojavili 1934. Posle toga je ovaj neobičan događaj uglavnom zaboravljen.

U knjizi „Istraživanje onostranog sveta“, Džon Batler je 1947. opisao neobičan događaj koji se odigrao u londonskom Vigmor Holu. Isti događaj se zbio i 1930, ali u prisustvu 600 ljudi. Na sceni je sedeo medijum, a mikrofon je postavljen na izvesnu udaljenost od njega. Mikrofon je bio povezan sa zvučnicima, tako da se i najtiši zvuk mogao čuti u najudaljenijem kutku Vigmor Hola. Iznenada, iz mikrofona su počeli da govore glasovi. Bilo ih je 40 ili 50, koliko su prisutni izbrojali. Kraj mikrofona ili blizu njega nije bilo nikoga, a dva inženjera iz poznate i ugledne kompanije, specijalisti za javne audio sisteme, izjavili su da ni jedan od tih glasova nije bio ljudskog porekla i da su zvučali vantelesno. Inženjeri su kasnije potpisali izjavu koju je objavio časopis Sajkik Njuz, da su posle ovog eksperimenta i svega što su tokom njega čuli i doživeli, obojica postali spiritisti koji čvrsto veruju u postojanje onostranog sveta.

Jedan mali krug ljudi je 1949. u Mančesteru osnovao „Društvo za elektronsku komunikaciju sa duhovima“ čiji su ciljevi, kako je navedeno u njihovom pamfletu, elektronska komunikacija za duhovnu emancipaciju ljudi. Osnivanje Društva inspirisao je rad Holanđanina Zvaana, koji je na kongresu Međunarodne federacije spiritista 1948. prikazao „električni uređaj koji stvara električno polje sposobno da stimuliše psihička čula i izazove onostranu aktivnost“. Uređaj je prvobitno nazvan „Super-zrak“ ili “Zvaanov zrak“, pre nego što je postao „Teledin „(teledinamo), odnosno „Teletalas“. Ovoj naučnofantastičnoj zvučnoj spravici su pripisivani čudesni rezultati, čak i direktna glasovna komunikacija sa pokojnicima.

Do 1952. godine, provala oduševljenja i aktivnosti vezane za „Teletalas“ su jednostavno splasnuli. Ipak, te iste godine su dvojica eminentnih rimokatolika, benediktinski monah otac Pelegrino Maria Erneti i ugledni lekar otac Agostino Gemeli, dok su audio rekorderom snimali gregorijansko pojanje u laboratoriji za fiziku univerziteta u Milanu, istovremeno snimili i neobjašnjive glasove. Kako njihov rad u laboratoriji nije išao baš najbolje, u jednom trenutku je frustrirani Gemeli glasno zamolio svog pokojnog oca da mu pomogne. Kada su preslušali ono što je snimio njihov primitivni rekorder, na sopstveno iznenađenje čuli su i glas sveštenikovog preminulog oca koji kaže: „Ja sam uvek sa tobom i pomažem ti.“ Priča o ovom događaju je dospela do ušiju pape Pija XII, koji je presudio da sveštenici ne treba da budu zabrinuti, jer su glasovi koje su snimili naučne činjenice koje nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa spiritizmom!

Proboj

Sedam godina kasnije, 1959, dogodio se prvi veliki pomak. Fridrih Jirgenson, litvanski umetnik i producent dokumentarnih filmova, jedne večeri je za potrebe svog novog dokumentarca snimao pesmu noćnih ptica u šumi kraj svoga doma u Melnbou u Švedskoj. Kasnije je preslušavajući snimak čuo muški glas koji na norveškom jeziku objašnjava osobine i način života noćnih ptica! Uprkos neverovatnoj koincidenciji sa temom njegovog filma, Jirgenson je najpre pomislio da je, ko zna kako, njegov rekorder snimio radio emisiju. Ali kada je nekoliko nedelja kasnije ponovio snimanje u šumi i preslušao snimak, bio je potpuno potresen. Na snimku pored poja ptica, jedan ženski glas uporno ponavljao: „Fridl, moj mali Fridl, da li me čuješ?“ Fridl je bio Jirgensenov nadimak, a glas je dobro poznavao – pripadao je njegovoj majci koju je sahranio četiri godine ranije. Ubeđen da je ostvario vezu sa onostranim svetom, Jirgensen je nastavio da snima. Na tonskim zapisima jasno se čuju stotine nepoznatih glasova na raznim jezicima. Mnoge od tih glasova koji su se obraćali direktno njemu, Jirgensen je dobro poznavao. Pripadali su preminulim članovima njegove uže porodice, rodbini, prijateljima.

Fridrih Jigensen je 1964. objavio knjigu „Glasovi iz Vasione“, koja je privukla pažnju drugih istraživača a posebno dr Hansa Bendera, šefa odeljenja za parapsihološka istraživanja univerziteta u Frajburgu. Bender je sastavio tim naučnika koji će raditi na istraživanju glasovnih fenomena. Njihovi rezultati – snimci glasova koji veoma razgovetno govore, snimljeni na potpuno praznim audio kasetama u zvučno izolovanoj prostoriji – izgleda da samo potvrđuju istinitost rezultata Jirgensenovih eksperimenata.

Nisu samo parapsiholozi bili zainteresovani za njegov rad. Papa Pavle VI je 1969. odine odlikovao Fridriha Jirgensena krastom reda svetog Gregora. Nagradu je, navodno, dobio za dokumentarne filmove o Vatikanu i Pompeji, ali je kasnije Jirgenson ispričao jednom prijatelju da je u Vatikanu našao uši više nego voljne da slušaju o glasovnim fenomenima. Ako ovoj priči dodamo i onu o papi Piju XII i događaju sa Gemelijem i Ernetijem, ispada da je Vatikan razvio daleko dublje interesovanje za ovu temu nego što je javnosti poznato.

Još jedan Litvanac, poznati psiholog i nekadašnji učenik Karla Gustava Junga, dr Konstantin Rodiv, 1965. se zainteresovao za Jirgensenov rad.

Rodiva je dugo godina zanimao fenomen direktnih glasova, a kada je upoznao Jirgensena i uverio se u punovažnost EGF, pokrenuo je sopstveni istraživački projekat u Nemačkoj.

U početku je koristio obični prijemnik, ali je na kraju prihvatio pomoć fizičara i elektro inženjera koji su mu pomogli da stvori instrument navan goniometar. Pomoću njega, Rodiv je snimio na hiljade onostranih glasova, a 1968. je rezultate svog istraživanja objavio u knjizi „Proboj“. Engleski izdavač ove knjige, Kolin Smit, odlučio je da tri godine kasnije organizuje naučno testiranje rezultata koje je postigao Konstantin Rodiv. Angažovao je vrhunske stručnjake na polju akustike i najbolje tonske snimatelje studija Paj Rekords. U posebnoj prostoriji ovog studija, zaštićena od buke i radio interference, četiri audio kasetofona su ostavljeni da snimaju 18 minuta. Okupljeni stručnjaci i svedoci su imali na ušima slušalice, kako bi se uverili da nikakav izvor zvuka neće biti snimljen. I svi su bili ubeđeni da kasetofoni snimaju tišinu – sve dok nije došao trenutak da preslušaju snimke. Kasetofoni su snimili oko 200 glasova; ser Robert Majers je prepoznao jedan glas, jer je pripadao njegovom nedavno preminulom prijatelju Arutru Šnebelu.

„Proboj“ postaje glavni podsticaj brojnih eksperimenata u ovoj obnlasti koji su usledili, eksperimenata koji su sledeći metodologiju Konstantina Rodiva doživeli veliki uspeh. (Brojni istraživači tvrde da Rodiv – preminuo 1974, ni na onoj strani ne prestaje da radi, te je snimljen veliki broj njegovih poruka istraživačima EGF na audio kasetama, video kasetama, pa čak i kompjuterima.)

Iste godine kada je Rodiv objavio svoju knjigu, penzionisani američki biznismen Džordž Mik se zainteresovao za EGF i uz pomoć Bila O’Nila počeo da razvija uređaj za direktnu komunikaciju sa duhovima, prvi te vrste u svetu. Bil O’Nil je tvrdio da mu je u dizajnu instrumenta čenelingom pomogao Dok Miler, nekadašnji naučnik NASA koji je preminuo 1967! Rezultat saradnje ovozemaljskog i duhovnog sveta zove se „Spirikom“ – uređaj za dvosmernu komunikaciju sa mrtvima.

Mik i O’Nil su snimili sate i sate ovakve konverzacije, ali je „Spirikom“ 1981. prestao da radi (kako ih je Miler prethodno i upozorio) i podaci uskladišteni u njemu su zauvek izgubljeni. Uprkos popriličnoj količini vremena i novca koje je Mik nesebično potrošio na ovo istraživanje, nikada nije uspeo da dokaže da je zaista ostvario kontakt.

Svetski fenomen

Do tog vremena, EGF su počeli da intrigiraju ljude ne samo u Evropi, već širom sveta. Početkom i sredinom 70tih godina prošlog veka, osnovane su istraživačke grupe u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Kanadi, Brazilu, Italiji, Sad i Rusiji.

Dvojica Britanaca, Džordž Džilbert Boner, psiholog i umetnik iz Hejstingsa i Rejmond Kejs, nekadašnji konsultant za probleme sa sluhom iz Hambersajda, počeli su da eskperimentišu snimajući preko direktnog kabla belu buku sa radija na baterije, na kasetofone.

Tokom jednog eksperimenta 1972. Boner je u mikrofon upitao: „Da li me neko čuje?“ Nije očekivao nikakav odgovor, pa je zamalo pao sa stolice kada se začulo jedno šišteće „DA“. Boner je snimio više od 50 000 glasova sa onog sveta za 22 godine, iako mu je bilo potrebno punih pet godina da nauči kako da prepozna njihovo prisustvo. Uprkos velikom broju arhiviranih glasova i dobro dokumentovanim teorijama o njihovom poreklu i tehničkim karakteristikama, Boneru (umro je 1997.) nije uspelo da zainteresuje naučnike da nastave njegovo istražvanje.

Rej Kejs je umro 2002. U svom dnevniku je zabeležio: „U to vreme je postojao neverovatan entuzijazam i eksperimenti su bili brojni, ali kada je postalo jasno da će biti potrebni meseci i meseci istraživanja pre nego što se snimi ijedan onostrani glas, većina ljudi je odustala. Samo je nas nekoliko nastavlo dalje – Džordž Boner, moja malenkost i još petoro, šestoro drugih. Na kraju smo oformili skup objektivnih glasova, koji su postali neoboriv dokaz našeg istraživanja. Međutim, establišment je ignorisao naše dokaze. Društvo za psihička istraživanja je bilo nedodirljivo; spiritisti su se oslanjali na medijume, tako da su EGF ljudi bili prilično izolovani:“

Posvećeni istraživači iz drugih zemalja su imali više sreće. Hans Oto Kenig je, baš kao Mik, poželeo da ode dalje od glomaznog metoda plejbeka sa traka i iščekivanja glasova duhova. Umesto toga je razvio svoj generator polja, primenivši ultrazvučne signale na 20-40 kHz ne bi li privukao glasove koji su onda prolazili kroz kompleksni elektronski sistem. Godine 1982. je sproveo uživo na televiziji RTL eksperiment u prisustvu brojnih posmatrača u studiju. Emisiju je vodio Rajner Holbe, novinar koji je učinio mnogo da Evropljani postanu svesni električnih glasovnih fenomena. Kenigov ultrazvučni uređaj je postavljen pod budnim okom inženjere TV stanice RTL, povezan sa zvučnicima i isključen. Posle nekoliko sekundi, iz zvučnika je dopro jasan glas koji je rekao: „Oto Kenig pravi bežičnu vezu sa mrtvima“. Inženjeri su pred kamerama izjavili da nema govora o prevari.

Od tada se interesovanje za EGF ne smanjuje, a termin instrumentalna transkomunikacija (ITC) je stvoren da obuhvati ne samo tradicionalne EGF, već i druge fenomene kakvi su avetinjski telefonski glasovi, fotografije duhova snimljene na video uređajima, pa čak i misterioznu onostranu komunikaciju koja se ponekad dogodi korisnicima kompjutera. Jedan takav slučaj je detaljno opisan u knjizi Kena Vebstera, „Vertikalna ravan“.

Nepozvani gost

Džudit Čisholm je novinarka, koja je 1994. godine izgubila najstarijeg sina. Ophrvana bolom, dve godine je pokušavala na svaki način da sazna da li postoji onaj svet, kako je njenom sinu i šta ona može da učini za njega. Konačno je počela da posećuje spiritističke sense koje je organizovao jedan čovek u njenom susedstvu. Bilo je tu tradicionalnih pokušaja komunikacije sa duhovima, uidži table, čaše, sedenja u mraku i levitacije stolova, avetinjskog svetla, zveckanja i stenjanja… Ma koliko uživala u svemu tome, Džudit Čisholm nije verovala. Pretpostavljala je da neko od prisutnih izaziva „natprirodne pojave“, iako nije mogla da zamisli zbog čega. Druženje sa tim ljudima koji su i sami izgubili nekog dragog jednostavno joj je prijalo, pa je nastavila da dolazi na seanse. Posle šest meseci, prvi put je sa sobom ponela svoj novinarski mini kasetofon. Kada su se svetla pogasila, stavila ga je na sto i uključila.

„Ne znam šta sam očekivala da snimim, možda neki očigledni dokaz o tome ko je izigravao duha i pravio sve te zvuke i kuckanje. Te večeri nas je bilo samo četvoro, a ja sam bila jedina žena. Kada sam kod kuće premotala kasetu i pustila snimak, u kratkoj pauzi između razgovora nas dvoje za stolom, čula sam ženski glas kako izgovara moje ime. Glas je bio tih, mekan, ali jasno razumljiv i kao da je bio lišen eha i rezonantnosti koje su imali glasovi nas ostalih. Bila sam zaintrigirana. Ko je bila ta nepoznata gošća?“

Do tog trenutka, Džudit nikada ranije nije čula za EGF, ali joj nije trebalo dugo da shvati da je upravo naletela na takav fenomen. Neprestano je slušala traku sa glasom snimljenim tokom seanse, ubeđena da je neko sa onoga sveta pokušavao nešto da joj saopšti.

Na kraju su ona i njen mlađi sin odlučili da snimaju po kući. U počeku su snimali dva puta nedeljno po jedan sat. Džudit je prethodno napravila repliku sobe za spiritističku seansu kojoj je prisustvovala kod svog suseda. Sva svetla su bila pogašena, prozori dobro zatvoreni, svi izvori buke prigušeni. Tokom sledećih šest meseci, majka i sin su eksperimentisali dva puta nedeljno, ali se ništa nije događalo.

Tog poslednjeg puta, Džudit je odlućila da presluša snimak reda radi, spremna da digne ruke od svega. Onda je začula tihi muški glas kako govori: „Ja sam dolazio svake nedelje.“ Bilo je to zapanjujuće ali i podsticajno iskustvo, koje je i nju i njenog sina ohrabrilo da nastave sa eksperimentom.

„Posle tog dana, glasovi su počeli da se javljaju“, priča Džudit. „Nisu dolazili na svakoj seansi, ali ih je bilo, iako su ponekad zvučali banalno. Smanjili smo vreme snimanja jer je dvosatno preslušavanje snimka oduzimalo jako puno vremena i svaki put bih dobila strašnu glavobolju. Vantelesni glasovi su bili veoma tanki i tihi, pa je slušanje zahtevalo popriličnu koncentraciju. Gotovo u samom početku smo snimili glas koji je jako ličio na glas mog sina Pola. Rekao je samo jednu reč: razlog. Ubeđena da će – kada i ako stupimo u kontakt sa Polom – on reći daleko više od jedne jedine reči, jednostavno nisam želela da poverujem da je to njegov glas. A onda sam kasnije uvidela da to jeste bio Pol i da nam je, na svoj način, saopštio da se sve što mu se dogodilo, dogodilo sa razlogom.“

Razgovor sa mrtvima

Tokom sledećih pet godina, Džudit i njen sin su snimali vantelesne glasove, pa je i komunikacija vremenom postala prisnija i značajnija. Ponekad su joj se obraćali mrtvi rođaci.

„ Moja polusestra je redovno komentarisala moju ekstravagantnost kada je kuvanje čaja u pitanju. Stalno me je opominjala rečima: „Dve šolje čaja, Džudit!“ Ovo se odnosi na moju naviku da u svaku od dve šolje čaja stavim po jednu filter kesicu. Sestra je uvek smatrala da je jedna kesica dovoljna za obe šolje. Kada je jednom moj sin upitao hoće li padati sneg, javio se glas moje svekrve. Na traci su zabeležene njene reči: Nije još dovoljno hadno za sneg. Jasno smo prepoznali njihove glasove. Sasvim sam sigurna da su i post mortem zadržali sve osobine ličnosti kakve su bile za života. Nažalost, nisam uspela da saznam identitet drugih glasova.“

Mini kasetofon Džudit Čisholm se definitivno pokvario 1999. To je već bila era digitalnih medija, tako da je i ona kupila najnoviji model digitalnog mini kasetofona.

„Isprobala sam ga čim sam stigla kući, ali mi se učinilo da snimak zvuči nekako izgrebano iako je kasteofon bio veoma skup. Pritisnula sam dugme za snimanje i rekla: Ne dopada mi se, čini mi se da bi bilo bolje da ga vratim i uzmem novac natrag; ali ako vi duhovi mislite da je koristan, možda bi mogla i da ga zadržim. Kada sam pritisnula plejbek da čujem kako je snimio moj glas, zaprepastio me je muški glas koji je jasno rekao: Nama se dopada! Idi i pronađi Helama! Potreban mu je neko ko zna. Potreban mu je neko ko će mu pomoći. Zadrži ovu mašinu! Ova neverovatna komunikacija je bila nešto sasvim novo – iako mi je trebalo malo vremena da shvatim . Priča o Helamu je bila posebno intrigantna. Džek Helam koji je umro 1986. bio mi je drag prijatelj i kolega. Kada sam seledeći put uključila kasetofon, on se javio i od tada smo u neprestanoj komunikaciji.“

Na pitanje šta je zapravo EGF, teško je pružiti smisleni odgovor. Jasno je da ovaj fenomen zahteva detaljnije naučno istraživanje, a pitanje je zbog čega se to ne dešava. Možda će holivudski film sa početka ove priče, „Bela buka“, konačno zainteresovati zvaničnu nauku da se upusti u avanturu.

Elizabeta Rašić