Priča i legende o misterijama i paranormalnim događanjima u Moskvi mogu da se podele, najgrublje, na četiri oblasti: na one na površini, u starim zdanjima; na mnogobrojnim grobljima; u podzemlju, u mnoštvu tunela – od srednjeg veka pa sve do najnovijih, iskopanih zbog metroa i – što je posebno zanimljivo – na događanja sa i u raznoraznim prevoznim sredstvima…

Jedna od najomiljenijih legendi žitelja Moskve, i to već decenijama, je priča o „duhu bele žene” koja, navodno, i danas „živi” u zgradi u kraju Moskve Jakimanka u kojoj se već sedamdesetak godina nalazi ambasada Francuske.

Predanje kaže da je tu zgradu svojoj „omiljenoj” sluškinji poklonio prebogati trgovac Igumnov. Živeo je u Jaroslavlju, a u Moskvu je dolazio povremeno i – uživao u prelepoj sluškinji. O svojim dolascima izabranicu svog srca uvek je obaveštavao unapred – nekoliko sati pre nego bi stigao u Moskvu, slao je svog vernog slugu… Međutim, jednom je banuo bez najave i zatekao voljenu u zagrljaju mladog vojnog kadeta. Momka je ljutiti trgovac izbacio iz kuće, a devojka je posle toga nestala bez traga. Pričalo se da ju je trgovac ubio i telo zazidao u jednom od zidova kuće…

Novi „preokret” u legendi donosi Oktobarska revolucija 1917. Zgrada na Jakimanki bivšeg trgovca i buržuja Igumnova, postaje dom za žene-samice, zaposlene u jednoj od državnih ustanova. Jednom prilikom, kaže legenda, posle nekakvog veselja praćenog neizbežnom votkom, njima se javila „žena u belom” – niotkuda. I pojavljivala se posle toga godinama, uvek tvrdeći da je – zazidana u toj zgradi… Sadašnji stanovnici uklete zgrade, diplomate Francuske, pa i domaći, ruski službenici, ne žele da kažu ni reč o – „beloj ženi”…

Očevici se kunu da se u kući broj 17, na Tverskom bulevaru već decenijama svake noći ponavlja ista scena: svetla se pale sama od sebe a čuju se, „niotkuda”, zvuci klavira…Poznavaoci imaju objašnjenje. Nekada davno vlasnica kuće bila je bogatašica Krekšina. Njoj je tada najčuvenija moskovska gatara prorekla da će umreti u svojoj postelji. Ekscentričnoj i, kažu, pomalo čudnoj Krekšinoj se to nije svidelo i rešila je da „prevari” sudbinu: noć je zamenila za dan-prestala je da spava noću. Kada su svi u Moskvi spavali, ona je svake noći do zore u svom domu organizovala prijeme, balove i partije preferansa. Tokom cele noći u kući se nije gasila svetlost i do zore su se čuli zvuci sa klavira!

Posle izvesnog vremena Krekšina se razbolela i, htela-ne-htela, morala je da legne u postelju. I – zaspala već prve noći! Kažu da sledeće jutro, posle svoje prve prespavane noći posle dugo godina, nije dočekala. Nije se probudila, ali ni našla svoj mir. Doduše, u trenutku smrti imala je 86 godina! Od tada se javljaju u toj kući čudne pojave, jer bogatašica i dalje, kažu, „prima” svake noći goste koji igraju preferans a celo društvo zabavlja pijanista.

I bogataška kuća u strogom centru glavnog grada Rusije, u ulici Stari Arbat broj 14, imala je bogatu istoriju sa priviđenjima. „Imala”, jer je porušena u bombardovanju 1941. Raskošnu kuću je sagradio, verovatno u 17. veku, knez Hilkov. Za njega se još za života pričalo da mu je najveća strast bila crna magija, pa čak i da je posedovao veoma retku, takozvanu knjigu Brusova, koja je bila „azbuka” crne magije. U kući je izbio požar, a kneževa najdragocenija knjiga je izgorela. Priča se da Hilkov nije mogao da podnese taj gubitak i – obesio se.

Posle njega smenjivali su se novi vlasnici, ali ni jedan u njoj nije živeo. Svi, do jednog, su je izdavali drugima, a zakupci su se menjali neverovatnom brzinom. Razlog je bio što u kući ni jedne noći stanari nisu imali mira. Iz raznih pravaca čulo se čudno kuckanje, zavijanje, a ponekad i krici. Pojedini stranari su tvrdili da su videli i duhove, umotane u bele čaršave.

Zgrada je porušena u nemačkom bombardovanju Moskve 1941, a ogroman prostor u strogom centru grada godinama je ostao u ruševinama jer se niko zbog predanja nije usuđivao da tamo sagradi novo zdanje.

I dom čuvene i prebogate moskovske trgovačke porodice Kusovnikov, koji su žarili i palili Rusijom u 19. veku, u Mjasnickoj ulici, ima svoju „priču”. Već u poodmaklim godinama bračni par Kusovnikov koji nije imao dece i bio već prebogat, potpuno se izopštio od društva: ne samo da se nije družio sa drugim ljudima, već nikoga nije puštao u kuću, pa čak nije imao ni poslugu osim jednog čuvara na ulazu u dvorište. Nikome nije verovao jer su mislili da svi jedva čekaju da ih pokradu!

Predanje kaže da noću, iz straha da ih neko ne pokrade, nisu spavali, već su se do zore vozili u kočijama usnulom i pustom Moskvom. Sa sobom su uvek nosili sandučić sa svom ušteđevinom koja se sastojala od obveznica raznih ruskih banaka ogromne vrednosti… U svom domu stalno su sandučić premeštali sa jednog na drugom mesto, opet iz straha od lopova. Jednoga dana, kada su kretali u obilazak svog imanja van Moskve, strahujući od razbojništva na putu, Kusovnikovi su sakrili kovčežić u odžaku kamina kućice u kojoj je živeo čuvar. On je u njihovom odsustvu, pošto je bila ljuta zima, zapalio vatru da se ogreje. Kovčežić i njegov sadržaj su izgoreli. Stara Kusovnikova nije mogla da podnese gubitak celokupne ušteđevine i na mestu je preminula. Prepuklo joj je srce.

Stari Kusovnikov, i danas se pripoveda u Moskvi, godinama je obijao pragove svih banaka pokušavajući da nagorele vrednosne papire zameni za rublje. Ali, bez uspeha. Tvrde da se i sada pored kuće u Mjasnickoj 17 viđa starac u kaputu koji dopire gotovo do zemlje koji hoda i šapuće: „Pare, moje pare !”

Mnogi moskovljani tvrde da se u ulici Spiridonovka, u zgradi broj (opet) 17, u kojoj se već decenijama nalazi takozvani Dom za prijeme ruskog ministarstva inostranih poslova, naselio duh poznatog milionera i mecene iz 19. veka Save Morozova. Ubrzo pošto je Sava pod zagonetnim okolnostima sebi presudio iz revolvera, njegova udovica je prodala kuću jer više nije mogla da podnese da se svake noći iz njegove radne sobe čuje kašljucanje, koraci i da se u celoj kući stvari same od sebe pokreću…

Grobljanske priče

Posebna priča o misterioznoj Moskvi su njena groblja. Jedno od „najčuvenijih” je Vedenskoje na istoku prestonice, odavno nazvano „nemačkim”, jer su na njemu od 1771, tokom velike epidemije kuge, prvo sahranjivani Nemci ili svi umrli katoličke, luteranske ili drugih „zapadnih” vera, a potom i „uobičajeno” preminuli. Ovo groblje „čuva” sve strance nepravoslavne vere koji su od 18. veka pa sve do danas učinili od Rusije što je i danas. Na njega su preneseni iz Petrograda i sahranjeni najčuveniji vojni savetnici cara PetraVelikog – admiral Franc Lefort i general – admiral Patrik Gordon.

Ovo groblje je prepuno misterija i čudnih događaja. Utvare su redovna pojava, redovno se čuje zveket zatvoreničkih okova, zvuci flaute, udarci koji liče na one kada bokser udara u džak, jauci. Sve zbog toga što su tu poslednje utočište našli naizgled nespojivi: od čuvenih stranaca koji su zadužili Rusiju, znamenitih Rusa, preko francuskih vojnika koji su izginuli u napadu na Moskvu 1812, francuskih pilota koji su poginuli tokom Drugog svetskog rata boreći se na strani SSSR protiv Hitlera, pa i nemačkih vojnika koji su umrli tokom Prvog svetskog rata u ruskom zarobljeništvu.

Na njemu među hiljadama počivaju poznati kompozitor A.Gedike, osnivač prve konditorske fabrike u Rusiji, današnjeg „Crvenog oktobra” Teodor fon Ejnem, ali i pravoslavci braća – slikariVesnecov, sin i unuk čuvenog pisca Lava Tolstoja, pa čak i ruski patrijarh Tihon, čuvene glumice Ala Tarasova, Marija Maksakova, Tatjana Pelcer. Ali, jedan od najčuvenijih „obitavalaca” ovog groblja je Fjodor Petrovič Gaaz (1780-1853), koji je gotovo celog života bio glavni lekar svih moskovskih zatvora. Zatvorenici i običan narod su ga prozvali „sveti doktor”, jer nikada od pacijenata nije uzimao novac i često im je poklanjao novac i odeću. Za zatvorenike je posebno mnogo učinio: smanjio je težinu okova koje su nosili na nogama, ukinuo šibanje zatvorenika koji bi prolazili kroz špalir…Umro je u bedi, sahranjen o trošku države, a spomenik su mu podigli dobrovoljnim prilozima zatvorenici moskovskih zatvora.

Na Vedenskom groblju „živi” sijaset legendi i čudnih predanja. Kažu da noću, veoma često, može da se čuje zveckanje okova, kažu zahvalnih zatvorenika – pacijenata doktora Gaza, ali i prelepi zvuci flaute koji dolaze, tvrdi se, od nekog davnog poštovaoca ovde sahranjenih kompozitora. A ako te noći pada kiša, flauta ne utihne sve do prvih zrakova sunca. Od mnogih priča za sovjetsko vreme Rusije možda je najzanimljivija ona o čuvenom sportisti, bokseru srednje kategorije i olimpijskom pobedniku Valeriju Popenčenku, osvajaču i nekoliko Zlatnih rukavica u SFRJ. On je tragično poginuo krajem 60-tih godina u zenitu karijere, strmoglavivši se pod nerazjašnjenim oklonostima sa vrha stepenica vojne škole „Bauman” u Moskvi. Istorija kaže da je sahrana boksera Popčenka i pisca Vasilija Šuškina trebalo da se obavi istog dana. Raka na Vedenskom groblju je već bila pripremljena za pisca, ali se neko od „rukovodstva”, pri izlasku iz kapele, u poslednjem trenutku predomislio i naredio da se Šuškin sahrani na „prestižnijem”, Novodevičjem groblju. Tako je bokser Popenčenko dospeo na Vedensko, ali njegova duša, izgleda da nije zadovoljna jer on počiva u – tuđem grobu…

Moskva ispod Moskve

Podzemlje Moskve je priča za sebe. Stanovnici glavnog grada odavno tvrde da „ispod” žive neverovatna stvorenja i čudovišta, ispredajući decenijama o njima raznorazne priče, pa i legende. Poslednjih nekoliko godina istraživači moskovskog podzemlja i radnici koji kopaju podzemne tunele radi proširenja čuvenog metroa svojim svedočenjima i otkrićima donekle su potvrdili te priče.

Jedan od rukovodilaca moskovskih kopača tunela posvedočio je da u podzemlju sve češće susreću bića koju su nazvali „žderačima”. Zverčica, kaže, ne lični ni na jednu poznatu i ima rep, nalik pacovskom, ali deblji koji je obrastao retkim čekinjama. Prilikom kopanja nailaze i na prilično velike primerke bića koji nisu ni životinje ni insekti: liče na insekte, ali su pokriveni nekakvim pločicama kao armadilo…

Sve češće u podzemlju nalaze i gigantske bubašvabe. Pojedini primerci su bili dugački i više od 12 santimetara.

Moskovski speleolog M.Burlešin je potvrdio da je svojim očima u tunelima metroa na nekoliko mesta video zrikavce koji su bili veličine tacne za čajnu šolju.

Stanovnici Moskve odavno raspredaju priče o gigantskim, podzemnim pacovima koji čine razna zla i opasni su za ljude. To su potvrdili i kopači tunela. U jednom trenutku uspeli su da uhvate nekoliko primeraka. Kada su ih izneli na površinu i izmerili, bili su zapanjeni: svaki je bio dugačak najmanje 65 santimetara i to bez repa, a visok 25-30 santimetara – što je, približno, veličina psa rase foksterijer.

Burlešin kaže da mu se posle objavljivanja pronalaska gigantskih pacova javio jedan penzionisani oficir i potvrdio njegov pronalazak. On mu je rekao da u okolini Moskve postoji sijaset napuštenih podzemnih bunkera iz Drugog svetskog rata i kasnijeg perioda, a u pojedinima, kako on tvrdi, čak je uskladišten i radioaktivni otpad. Burlešinu je oficir rekao da se iz radoznalosti pre nekoliko godina spustio sa grupom svojih drugova u nekoliko bunkera. Bili su potpuno šokirani – u svakom su naišli na čitave čopore gigantskih pacova čiji se opis u potpunosti slaže sa onim koje je video moskovski speleolog.

Najzagonetnija od svih legendi o moskovskom podzemlju je verovanje da tamo obitavaju ljudi-krtice. Zapravo skitnice koje su se prilagodile životu u podzemlju, nikada ne izlaze na površinu i međuvremenu su mutirali. Njihova glavna hrana su upravo – gigantski pacovi! Međutim, ne postoji nikakav, makar i posredan dokaz, da ovi mutanti zaista postoje…

Fantomske kompozicije

Jedna od omiljenih tema Moskovljana su i raznorazna čudna i neobjašnjiva događanja u prevoznim sredstvima: nekada u kočijama, potom u automobilima, vozovima, metrou…

Moskovljani pričaju da godinama na jednoj od prvih trasa metroa – nazvanoj Kaljcevaja – noću viđaju kompoziciju koja jezdi bez ijednog putnika. Ona se, po propisu, zaustavlja i danas na svakoj stanici, ali se ni jedna vrata ne otvaraju! Na mestu mašinovođe, kažu, sedi čovek obučen u uniformu iz 30-tih godina prošlog veka. Stanovnici ruske prestonice odavno veruju da tom kompozicijom „putuju” duše poginulih ili ubijenih graditelja metroa. Narod priča da su metro gradili, uglavnom, zatvorenici. Svi koji nisu zadovoljili nadzornike i upravu, ili se pobunili zbog neljudskih uslova, bacani su i kanale za ventilaciju ili su bili živi zazidani u zidove tunela.

Moskovljani pričaju da se ponekad vrata vagona kompozicije metroa i otvaraju, ali tvrde da nikako ne treba ulaziti u njih, pa čak ni prilaziti vratima. U suprotnom, niko vas nikada više neće videti!

Kažu da u Moskvi postoji najmanje četiri, navodno dokazana, veoma čudna događaja vezana za metro i železnicu. Istu, Kaljcevuju liniju 1975. godine zatvorili su 24 sata iz „tehničkih razloga”. Ispostavilo se da je smetnja saobraćaju bio „čudan objekat koji se niotkuda stvorio na šinama”… Slično se dogodilo i 1981, kada se veoma sličan „objekat” pojavio i na skretnici u blizini depoa „Bagratinovskaja”. Pet godina kasnije, 1986, u blizini metro-stanice „Solncevo”, vozovođa metroa je zaustavio kompoziciju i javio dežurnom dispečeru jer mu se „isprečila kompozicija koja izgleda isto kao one od pre nekoliko decenija”… Ubrzo „prepotopska” kompozicija je nestala, bukvalno je „isparila” u vazduhu.

Posebno je čudan fenomen, zabeležen i viđen 1992. na železničkoj pruzi-prstenu- koji okružuje Moskvu. Četiri puta tokom te godine, uvek noću, mašinovođe su zaustavljale kompozicije jer su se ispred njih odjednom pojavljivale čudne, kako su posvedočili, mehaničke skalamerije… Nikada, ni za jedan od čudnih fenomena u moskovskom metrou i železnici nije nađeno pravo, logično objašnjenje. Bar što se tiče danas važeće nauke…