Hrišćanski moral, često oličen u gotovo prezrivom stavu prema seksualnosti, zapravo je u suprotnosti sa svojim izvornim značenjima…
Kada su evropski putnici tokom 17. i 18. veka obilazili Indiju i druge zemlje dalekog istoka, vraćali su se kućama istovremeno posramljeni i šokirani veličanstvenošću prekrasnih hramova, ukrašenih prizorima bogova i ljudi sa više nego jasno izraženim seksualnim atributima.
Mnogi su cinično tvrdili da se od » takvih ne-hrišćana i primitivnih divljaka«, ne može ni očekivati da poseduju osećaj za moral kakav karakteriše Zapadnjake. A opet, ti isti moralisti kao da nisu bili svesni da su se na određenim mestima u Evropi toga vremena, mogli videti gotovo istovetni prizori nametljive seksualnosti.
U velikom broju starih crkava, sačuvane su rezbarije u drvetu i kamenu na kojima se vidi potpuno naga žena sa veoma precizno označenim genitalijama, kako čuči kraj visoke motke. Motka (oko koje se plesalo u vreme prolećnih praznika, obično u maju), simboliše uzdignuti muški polni organ.
Krajem 19. veka, antropologija je prerasla u naučnu disciplinu i postalo je jasno da su umetnički prikazi seksualnih karakteristika i odnosa, imali izuzetno važnu ulogu u svim drevnim religijama. Ovakav aspekt sagledavanja prošlosti, prvi je objasnio Džejms Frejzer u svojoj knjizi »Zlatna grana«. Frejzer je poželeo da sazna zašto je, u vreme antičkog Rima, čovek naoružan mačem i sveštenik boginje Dijane, čuvao drvo u svetom gaju kraj Nemija? Ako bi čuvara drveta, pri tom, ubio kakav odbegli rob, mogao je da preuzme mesto svoje žrtve i postane sveštenik boginje Meseca.
Da bi objasnio ovaj neobičan ritual, Frejzer je započeo dugogodišnje istraživanje primitivnih religija. Rezultati tog istraživanja su zaprepastili naučnu zajednicu s početka XX veka. Jedan od zajedničkih imenitelja od široko rasprostranjenog značaja za sve religije, bila je ličnost sveštenika koji obezbeđuje plodnost zemlje. Frejzer ističe i univerzalnost mitova o bogu koji, ubijen i sahranjen, nanovo vaskrsava u proleće. U vreme kada je Frejzerova obimna studija objavljena, njegova zapažnja su proglašena bogohulnim, jer su izjednačavala hrišćanski simbol monoteizma – Isusa i bogove politeističkih religija poput Atis, Ozirisa i Adonisa.
Hristijanizacija paganskih rituala
Dvadestih godina prošlog veka, još jedna knjiga je uzburkala duhove i otišla korak dalje. »Kult veštica u zapadnoj Evropi« Margaret Marej iz 1921. godine, donosi hrabru tvrdnju autorke da je veštičarenje, zapravo, drevna religija plodnosti koju je hrišćanstvo primoralo da se »povuče u ilegalu«, a koja još uvek živi i praktikuje se u ruralnim oblastima. Margaret Marej je verovatno pročitala izvanredu knjigu Čarlsa Lilanda objavljenu 1899. pod nazivom »Aradia, ili jevanđelje veštica«. U Italiji odakle Aradia i potiče, veštičarenje se još uvek naziva la vecchia religione, odnosno, »stara religija«.
Prema Aradii, boginja Dijana je imala incestuoznu vezu sa svojim bratom Luciferom. Iz te veze rođena je Aradia (Herodias). I svaki put, kada bi lelek potlačenih ljudi na Zemlji zaparao nebo, Dijana bi poslala Aradiu da poduči potlačene ljude tajnama magije, ne bi li se tako osvetili aristokratiji i sveštenicima. Po tvrđenju Margaret Marej, veštice su obožavale boga Pana koji će u hrišćanstvu postati Đavo. Poslednjih godina, međutim, sve je popularnija teza da su veštice obožavale Veliku Majku – boginju zemlje i plodnosti, kao i sveprisutne sile prirode. Otuda i ovaj oživljeni kult, danas stiče sve više pristalica širom sveta.
Ono što je više nego jasno, jeste činjenica da su drevni ljudi obožavali Mesec. Naši preci su čvrsto verovali da Mesec može uticati na plodnost Zemlje. Najraniji dokazi o postojanju primitivnih religija jesu statuete Venere, figurice žene predimenzoniranih grudi i bokova koji nesumnjivo ukazuju na plodnost. Mnogi od ovih simbola plodnosti stari su i preko 20.000 godina.
Plodnost Zemlje i plodnost ljudi su međusobno povezani. U svetom gaju kraj Nemija, među biljkama od izuzetne religiozne važnosti gajena je i imela, ali su robovi morali da redovno beru njene bobice. Za Rimljane je to bio simbol ljudskog semena. Imela je bila i sveta biljka keltskih druida. Običaj ljubljenja ispod imele za Božić, predstavlja hristijanizaciju paganskog rituala – plesa oko motke na početku proleća.
Crkve na druidskim svetilištima
U prehrišćanskim vremenima, glavni predstavnici »stare religije« bili su Kelti. Ovi ljudi, izuzetni u istoj meri koliko su to bili Grci i Rimljani, krstarili su Evropom tokom 6. i 5. veka p.n.e. i najavili početak gvozdenog doba. Njihovi sveštenici, druidi, obožavali su svoje bogove u svetim šumarcima i prinosili im žrtve paljenice (plamen je simbolizovao Sunce). Za mesta na kojima su podizali utvrđenja i religiozna svetilišta, Kelti su uvek birali vrhove brda.
Čudno je, ali hrišćani su većinu takvih mesta pretvorili u sopstvene crkve, dajući im ime svetog Mihajla, tradicionalnog neprijatelja Lucifera (boga Sunca). Kao da je zemljište tih ceremonijalnih mesta po izboru keltskih druida, natopljeno nekom tradicionalnom, svetom silom – silom koja se i danas može detektovati radiestezijskim viskom i rašljama, tvrde mnogi.
Teorija Margaret Marej o veštičarenju i staroj religiji je diskreditovana. Čak su i njene najveće pristalice morale da priznaju da je otišla suviše daleko sa knjigom »Božanski kralj u Engleskoj«, tvrdeći da su polovina engleskih kraljeva bili sveštenici stare religije.
A opet, nemoguće je proučavati etnološke običaje poput, na primer, žetvenih svečanosti, a ne razumeti da oni predstavljaju opstanak prehrišćanske religije boginje Meseca.
Profesor Džefri Veb je kao sekretar Kraljevske komisije za istorijske spomenike, svojevremeno otkrio da mnogi oltari u drevnim engleskim crkvama sadrže kamene faluse. Veb je procenio da se slični simboli plodnosti mogu videti u gotovo 90 odsto crkava sagrađenih pre velike epidemije kuge u Evropi u srednjem veku, kada je i započeo pomamni progon veštica. U arhivskim spisima je ostala sačuvana i priča iz 14. veka, kada je biskup Eksetera zatekao grupu monaha kako u obližnjoj šumi obožavaju statuu »poročne Dijane«. Termin »poročna« jasno ukazuje na vezu između obožavanja Meseca i seksa. Monasima je naređeno da unište statuu. Kako su kažnjeni, nije zabeleženo.