Hari Krauter iz Mirfilda (Zapadni Jorkšir) u Velikoj Britaniji ima 11 godina, ali stari čak pet puta brže od svojih vršnjaka. Za njegovo telo on je, tako, već 55-godišnja osoba! Igrom sudbine postao je starac u jedanaestoj godini!
Dijagnoza – atipični sindrom progerije. Stručni termin ne govori mnogo, zapravo ništa, naročito ako se iza njega krije drama koja mališanu, očigledno, tek predstoji. Hari je, naime, jedina osoba na svetu sa ovom bolešću, a ona je blisko povezana sa sindromom Hačinson-Gilford koji je uzrokovan mutacijom gena. S obzirom da je mali Britanac jedina osoba koja pati od atipičnog sindroma progerije, lekari ne mogu da predvide kako će se bolest razvijati. Najstarija osoba sa sličnom bolešću doživela je 26 godina. Nažalost, po svemu sudeći, Harijev život će potrajati znatno kraće. Deca koja su bolovala od ubrzanog starenja ili progerije, u proseku su živela oko 13 godina i umirala uglavnom od infarkta.
U literaturi je poznat slučaj dečaka koji je u sedmoj godini umro od posledica duboke starosti i dotle je njegovo telo već potpuno oronulo, a vitalne funkcije se sasvim istrošile i, na kraju, ugasile.
Posledice mutacije gena kod Harija su sve očiglednije. Dečak već pati od artritisa, kosti kičme, vrata i prstiju sve više propadaju, a koža mu je sve tanja. Drugim rečima, on već ima probleme kakve imaju penzioneri.
– Nažalost, mi smo nemoćni – kaže njegova majka Šeron. – Možemo samo da sedimo i čekamo, pošto je promena u genima jedinstvena i ne znamo kako će to dalje izgledati. Možemo da mu pružimo samo mnogo ljubavi i topline, mada je teško gledati rođeno dete kako pati, a ne možete mu pomoći… U školi su veoma dobri prema njemu, njegovi drugovi su sjajni. A Hari je hrabar i veseo dečak. On zna šta se dešava sa njegovim telom.
Šeron i njen muž Džon, direktor jedne firme, svesni su da bolest ide progresivnim tokom i da će dečak uskoro ući u kritične godine.
Hari, inače, četiri puta dnevno uzima jaka sredstva za ublažavanje bolova koja nikako ne priliče njegovom uzrastu. Svakodnevno izvodi obavezne vežbe razmrdavanja ukočenih i bolnih zglobova. Redovno ide i na hidroterpaju. I – ne predaje se. Vozi bicikl i skejtbord, i pliva. Ali sve teže. I sve češće i više se umara.
– Mogu da radim dosta toga što i moji drugovi, ali me često boli dok se igram. Boli me i kada ležim. Ne volim ni što stalno moram da idem na lekarske preglede u bolnicu, a i što me ljudi često čudno posmatraju – kaže Hari.
Podrška su mu i njegova sestru Ema (16) i brat Džek (14). I oni su svesni da će dečakov život biti kratak…
Hari je, inače, rođen bez ikakvih komplikacija. Međutim, prve promene na dečaku roditelji su primetili kada je imao tek jednu godinu. Već u tom uzrastu koža je počela da mu se zateže, a lice da pokazuje znake starenja. Zbunjeni roditelji odveli su ga najpre kod pedijatra, a zatim i kod genetičara.
Lekari su bili zbunjeni i nisu mogli da postave tačnu dijagnozu sve dok dečakovi roditelji nisu na televiziji videli emisiju o devojčici koja je patila od sličnog (Hačinson-Gilford progeri) sindroma. Harijeva jedinstvena bolest je dijagnostifikovana u dečakovoj sedmoj godini. Od tada porodica Krauter živi u strahu od promena koje bi na dečaku uskoro mogle da se manifestuju ogromnom brzinom.