Radnici koji su u zimu 1856. godine probijali železnički tunel u Francuskoj, razbežali su se u panici kada je iz jedne upravo razbijene krečnjačke stene iskočilo čudno stvorenje sa krilima, razmahnulo njima nekoliko puta, ispuštajući zvuke nalik kreketanju ili graktanju i – srušilo se mrtvo. Kada su se usudili da se vrate u tunel, ustanovili su da je kreatura imala crnu, smežuranu kožu, četiri noge sa kandžama na prstima između kojih su bile membrane, usta puna oštrih zuba i raspon krila od tri metra! Lokalni student paleontologije koji je pozvan da ispita biće rekao je da je u pitanju davno izumrli pterodaktil, a da stena u kojoj je bio zatvoren potiče iz doba jure, između 145 i 200 miliona godina. U kamenu se nalazila šupljina čije su dimenzije savršeno odgovarale veličini preistorijske ptice!

O događaju iz 1856. godine nema opširnijih podataka, niti objašnjenja šta se potom dogodilo sa telom uginulog pterodaktila, pa se može smatrati anegdotskim i neproverenim, ali izveštaji o sahranjenim a živim životinjama javljaju se još od 16. veka: kao mitovi i legende o žabama zarobljenim unutar stena ili, u nekim slučajevima, u deblima stabala, ili u vidu dokumentovanih zapisa. O ovome su pisali Vilijam od Njuburga, Ambroz Par, Robert Plot, Džon Vesli, da pomenemo samo neke, a fenomen je opisao čak i Čarls Dikens u svom žurnalu „Godina širom sveta“.

Računa se da je od Evrope, Severne Amerike, pa do Afrike, Australije i Novog Zelanda dokumentovano 210 slučajeva, najviše u raznim publikacijama iz 19. veka i ranije, ali u naučnoj literaturi našeg vremena o ovom fenomenu retko se diskutuje. Nije neobično, s obzirom da je pojava na samoj granici, a možda i daleko preko nje u oblasti naučne fantastike, neki smatraju čak i paranormalnog, i da sama po sebi predstavlja čudo koje je nemoguće objasniti prirodnim uzrocima, kakve je današnja nauka jedino spremna da prihvati i prizna.

Eksperiment nije uspeo

Jedan rani primer takvog izveštaja, koji je sačinio Ambroz Par, glavni hirurg Anrija III Francuskog, preštampan je 1761.godine u „Godišnjem registru“. On glasi: „Dok sam bio u mom sedištu blizu sela Medon, i nadgledao radnike u kamenolomu koje sam poslao da razbiju neke veoma velike i tvrde stene, u sredini jedne našli smo veliku žabu krastaču, punu života i bez bilo kakvog znaka kako je mogla dospeti tamo. Radnik mi je rekao da to nije prvi put da se susreo sa žabama i sličnim stvorenjima unutar ogromnih kamenih blokova“.

U septembru 1770, kada je živa žaba krastača nađena u malteru u zidu od zamka koji je stajao nekih 40 godina, francuski prirodnjak Žan Etjen Žetar istražio je slučaj lično. On je otkriće prezentovao Francuskoj akademiji nauka i takođe dao prošireni pregled drugih slučajeva iz akademske i druge literature. Žetarov rad je inspirisao druge naučnike na istraživanja, od kojih su neka sprovedena kao testovi sa ciljem da se odredi da li žabe krastače mogu preživeti dugo sahranjene. Rezultati su dodali „gorivo“ skepticima, čak i danas.

Jedan od eksperimenata, 1820. godine, izveo je engleski geolog Vilijam Baklend, kako bi utvrdio koliko dugo žaba može ostati živa dok je zatvorena u kamenu. On je stavio žabe različitih veličina i starosti u izdubljene šupljine unutar jednog krečnjačkog i jednog peščanog kamenog bloka, zatvorio ih, a onda je te gromade pokopao u bašti. Godinu dana kasnije iskopao je blokove i utvrdio da je većina žaba bila mrtva i već istrulela. Nekoliko žaba koje su bile u krečnjaku (koji ima male pore), još je živelo. Ipak, Baklend ih je našao sve mrtve nakon što ih je ponovo sahranio na još godinu dana. Geolog je zaključio da je fenomen sahranjenih životinja nemoguć, i većina naučnika se sa takvim stavom složila. Ipak, izveštaji su nastavili da stižu.

„Mnogo potvrđenih priča o pronalasku živih žaba krastača i žaba u čvrstoj steni je zabeleženo“, pisao je „Sajentifik Amerikan“ 1890. godine. „Stvar izgleda apsolutno nemoguća, ali za to ima veoma pouzdanih dokaza“. Pokušavajući da pomiri sučeljavanje nauke sa naizgled „nestvarnim“, Vilijem R.Korlis, jedan od vodećih svetskih autoriteta za anomalije u prirodi, primećuje: „Ako se čuda događaju, tada žabe mogu biti nađene u čvrstoj steni. Može biti da priroda deluje na takav način, kršeći zakone „logike“ koje mi pokušavamo da nametnemo na nižem niovu – na nekoj našoj nižoj frekvenciji – po uzoru na „zabranjenje tranzicije“ u kvantnoj fizici“.

U Hartlpulu, u Engleskoj, 7.aprila 1865. radnici su našli, oko deset metara ispod površine tla, blok od magnezijumskog krečnjaka. Kada su ga razbili, u šupljini su, na svoje iznenađenje, videli živu žabu.

„Šupljina nije bila veća nego njeno telo, i bila je u obliku bića koje se nalazilo u njoj“, zabeleženo je o ovom otkriću. „Hartlpul Fri Pres“ izvestio je u broju od 15. aprila: „Oči te žabe bile su neobično blistave, i ona je bila puna života nakon što je oslobođena“. Činilo se u početku da ima problema sa disanjem, verovatno zato što su joj usta bila čvrsto zatvorena. Prvo je „lajući“ zvuk dopirao iz njenih nozdrva, zbog problema sa udisanjem i izdisanjem. Uskoro je to prestalo, mada je ona ispuštala žestoko „lajanje“ na svaki dodir. Kada je nađena, žaba je bila blede boje, izjednačene sa bojom kamena u kojem je bila sahranjena, ali za kratko vreme postala je tamnija, sve do maslinasto-braon nijanse. „Kandže koje je imala povukle su se unutra“, opisale su novine, “i njene zadnje noge bile su neobično dugačke i ni nalik na sadašnje engleske žabe. Gospodin S. Horner, predsednik Društva za istoriju prirode, preuzeo je staranje o njoj. Zoolozi javljaju da ju je takođe pregledao lokalni sveštenik i geolog, prečasni Robert Tejlor, koji je potvrdio čudne okolnosti njenog oporavka“.

Ima ih i u stablima i betonu

Memoari Francuske akademije nauka otkrivaju da je 1719. godine u podnožju jednog bresta, nešto manje od jednog metra iznad korena, tačno u sredini debla, bila pronađena živa žaba, srednje veličine, doduše mršava, koja je ispunjavala šupljinu njene veličine i oblika. U jesen 1876, prema južnoafričkim novinama „Vitenhejg Tajms“ od 10. decembra, drvoseče su, sekući jedno ogromno stablo za drvenu građu, naišli na rupu veličine „vinske čaše“. U tom prostoru bile su 64 male žabe, svaka veličine gornjeg dela ljudskog malog prsta. „One su bile od svetlobraon, do uglavnom žute boje, i savršeno zdrave, pa su se skakućući udaljile od nas kao da se ništa nije dogodilo. Sve oko njih bilo je čvrsto žuto drvo, i ništa nije pokazivalo kako su one mogle dospeti tamo, koliko su dugo bile zatvorene, ni kako su mogle živeti bez hrane, vode, vazduha“, izjavile su drvoseče.

Ser Džulijena Hakslija, (1887-1975), eminentnog britanskog biologa i filozofa, prvog direktora UNESKO, o nalazu „živog fosila“, ovoga puta u betonu, pismeno je obavestio Erik Mek Klej, koji je radio na izmeštanju gasnih instalacija prilikom proširenja puta kod Bampstejla, u Devonširu:

„Gasometre ispred niza bungalova trebalo je pomeriti unazad, unutar bašti. Ti merači su bili su bili zidani na masivnoj, čvrstoj podlozi, i beton se morao polomiti da bi se moglo doći do cevi. Moj kolega je radio sa maljem kada ga je iznenada ispustio i rekao: „Ovo izgleda kao noga od žabe!“ Obojica smo se spustili dole i – tamo je bila žaba. Malj smo odložili i ja sam ostatak bloka odrezao pažljivo. Mi smo oslobodili 23 savršeno oblikovane žabe koje su odskakutale u baštu minut kasnije“.

Sličan slučaj zabeležen je u avgustu 1975. godine u Fort Vortu u Teksasu, kada je pronađena živa kornjača u starom betonu, koji je izlomljen prilikom građevinskih radova. Radnici su bili zapanjeni kada su u njemu otkrili zelenu kornjaču, u glatkoj šupljini, oblika i veličine njenog tela. Bilo je očigledno da je u njoj trpela zatvoreništvo više decenija, od kada je beton položen! Ali, spasavanje ove životinje nije se pokazalo uspešnim: ona je uginula nakon 96 sati na slobodi.

Žaba i gušter zajedno

„Tilok Filozofikal Magazin“ u Škotskoj, 1821. godine piše da je Dejvid Virtju razbijao je jednu krečnjačku stenu u polju ječma, udaljenom četiri milje od Kirkaldija, u Škotskoj. Pošto je odvalio deo gromade, našao je guštera sahranjenog u kamenu. Bio je dugačak oko pet santimetara, braon-žute boje, i imao je okruglu glavu sa veoma sjajnim, izbačenim očima. Izgledalo je da je mrtav, ali nakon pet minuta na vazduhu pokazao je znake života. Jedan od radnika postupio je okrutno i stavio je duvan u njegove oči, što mu je nanelo mnogo bola i životinja je hitro pokušala da pobegne. Posle pola sata radnici su je ubili. Kada je gušter nađen, bio je savijen u okrugloj šupljini u svom sopstvenom obliku, koji je tačno odražavao otisak životinje. Taj kamen je po prirodi malo vlažan i oko guštera bio je sloj mekog peska širine jednog santimetra, iste boje kao životinja. Stena nije imala pukotina, bila je prilično čvrsta, jedna od najtvrđih u Škotskoj.

Jedan britanski vojnik u toku Drugog svetskog rata otkrio je u kamenu u istoj šupljini dve životinje – žabu i guštera: „U Alžiru početkom 1943. godine, radio sam sa ekipom čiji je posao bio da razbija kamenje koje se koristilo da se napravi put ili popune krateri nastali od bombi. Stavljale su se male količine eksploziva u pukotine stena i kada se one tako rascepe, mi smo ih posle lomili na sitne komade. Jednog jutra, postavljali smo punjenja kao i obično, i počeo sam da usitnjavam stenu kada sam video „džep“ u kamenu i veliku žabu, a pored nje guštera veličine najmanje 22 santimetra. Obe životinje bile su žive, i zadivljujuća stvar je u svemu tome bila što se šupljina u kojoj su se nalazile bila duboka najmanje sedam metara ispod površine tla! Kako je bilo moguće da dva stvorenja budu tamo gde su bila – nije bilo udubljenja, pukotina ili raspuklina koje bi vodile do šupljine. To je bila top tema razgovora među nama nekoliko dana“.

Nemoćni čak i da se rugaju ovakvim pojavama van takozvanog „zdravog razuma“, kritičari su sve proglasili – prevarom. Nije, doduše, teško zamisliti kako bi životinje mogle biti sahranjene u betonu. Uz malo mašte moglo bi se zamisliti da takvu sudbinu dožive i u drvetu. Stene su, ipak, nešto sasvim drugo. Preživljavanje životinja u njima izgleda neobjašnjivo. Čak i uz spekulaciju da je vlaga prodirala kroz kamen. Kako bi one mogle disati, i šta bi mogle jesti?

Vodozemci, najčešće sahranjene žrtve, u najboljem slučaju imaju životni vek od tri decenije. Koliko su, onda, stare sahranjene životinje, uzimajući u obzir vreme potrebno za nastanak stena? Ono što je možda najintrigantnije u svemu je pitanje kako su životinje dospele tamo, bez vidljivih otvora ili puteva koji vode do šupljine? Kao odrasle jedinke, ili su rasle u njoj? Kako se i koliko dugo formiralo njihovo prebivalište „po meri“ – sve su to nedoumice bez valjanog odgovora.