Proročanstvo poznato kao “Treća tajna iz Fatime” – Katolička crkva još uvek, iz nekog razloga, prikriva…

Kada su u proleće 1916. godine devetogodišnja Lusija dos Santos, šestogodišnja Jasinta Marto i osmogodišnji Fransisko Marto, koji su čuvali ovce u polju Kova da Iria u blizini svog sela Fatima u Portugaliji, videli u tri navrata anđela koji im se obratio i naučio ih nekoliko molitvi, niko nije mogao ni da pretpostavi da je to samo početak dešavanja koja će biti upamćena i analizirana i gotovo stotinu godina kasnije i podstaći gomile hodočasnika i radoznalaca da krenu put Fatime. Naime, sledeće godine, počevši od 13. maja, pa narednih 6 meseci (svakog 13-og u mesecu) deca su na tom istom mestu viđala Bogorodicu koja je razgovarala sa njima, učila ih molitve i podučavala.

Prvi put kada se Bogorodica pojavila, negde oko podneva, deca su najpre ugledala munju i počela da beže verujući da počinje oluja, a onda su iznad jednog hrasta videla „predivnu gospu, svu od svetlosti i bleštaviju od Sunca“ sa brojanicom u ruci koja im se obratila i rekla da ne treba da je se plaše i objasnila da dolazi s neba. Kada su se vratila u selo, iako do tada nikome nisu govorila o anđelu kojeg su viđala prethodne godine i iako ih je najstarija Lusija upozoravala da ni o ovom ne smeju ništa da pričaju, mala Jasinta nije izdržala i poverila se svojoj majci, koja je sve to prenela svojim susedima. Uskoro je celo selo saznalo, a kada su se susreti dece sa Bogorodicom ponovili i u junu i u julu i kada im je ona rekla da moraju da se pokaju i žrtvuju da bi spasla grešnike i saopštila im tri tajne koje su kasnije postale poznate kao „Tri tajne iz Fatime“, vest se ubrzo proširila po celoj Portugaliji i gomile ljudi su pohrlile ka Fatimi.

Čudo pred 100.000 svedoka

Portugalske vlasti su u početku na sve reagovale s potpunom nevericom, sumnjajući čak i na moguću političku pozadinu čitave priče, i to je išlo toliko daleko da je upravnik oblasti u kojoj se nalazi Fatima u avgustu naredio da deca budu uhapšena pre svog susreta sa Bogorodicom i odvedena u zatvor. Tamo im je pretio, pokušavajući da sazna koje tajne im je Bogorodica saopštila, na šta mu je mala Lusija rekla da će morati najpre da zatraži od nje dozvolu da mu ih ispriča. Kada su puštena iz zatvora, deca su, ipak, nekoliko dana kasnije, ponovo videla Bogorodicu i tom prilikom im je ona rekla da će se tokom njenog poslednjeg pojavljivanja u oktobru desiti čudo kojem će moći da prisustvuju svi oni koji tog dana dođu u Fatimu.

Ono što se desilo 13. oktobra 1917. godine danas je poznato kao „Čudo Sunca“ i prisustvovalo mu je, po nekim procenama, od 70.000 do 100. 000 ljudi, među kojima i brojni novinari i fotografi. Dok se tog oblačnog i kišovitog dana ogromna gomila uzbuđenih ljudi okupljala na polju Kova da Iria, niko nije ni slutio čemu će uskoro prisustvovati, iako su svi došli da bi videli čudo koje je Bogorodica najavila.

Iznenada, kiša je prestala da pada i kroz oblake su počeli da se probijaju zraci Sunca. Mala Lusija je u tom trenutku ugledala Bogorodicu iz čijih ruku je izbijala svetlost i Sunce nalik srebrnom disku i uzviknula (iako je kasnije tvrdila da se toga ne seća): „Pogledajte u Sunce!“ U tom trenutku, pred očima zapanjenih i zanesenih posmatrača, Sunce je počelo da menja boje, od srebrne, preko ljubičaste i plave, pa do jarko narandžaste i tamnocrvene i da se okreće poput točka oko svoje ose. Postoje brojni svedoci koji su tvrdili da je ovaj „Sunčev ples“ mogao da se vidi i iz grada Alburita, udaljenog četrdesetak kilometara od Fatime, a po rečima novinara Avelina de Almeide koji je pisao za najtiražnije portugalske novine tog vremena “O Seculo” i lično prisustvovao dešavanju, pred zapanjenim posmatračima koji su netremice zurili u nebo, Sunce se kretalo prkoseći svim poznatim zakonima, čas se približavajući Zemlji, a čas udaljavajući se od nje, skrećući iznenada u različitim pravcima. To je trajalo desetak minuta, a na kraju, sve je delovalo kao okupano plavičastom svetlošću, koja je obavila poput plašta prisutne, od kojih se većina bacila na kolena i pružala ruke ka nebu, plačući i moleći se u prisustvu čuda na koje su čekali.

Od prvog dana, pa sve do danas, davana su različita moguća objašnjenja za ono što se desilo tog dana u Fatimi – počevši od toga da se radilo o običnoj optičkoj iluziji, kakva je moguća kada se dugo gleda u Sunce, pa do toga da se radilo o masovnoj halucinaciji stvorenoj iščekivanjem mase koja se tu okupila da bi prisustvovala „čudu“.

Iako postoji mnogo toga što dešavanja u Fatimi te sada davne 1917. godine izdvaja od drugih slične vrste, nekoliko je pitanja koja i dan-danas prkose svakom objašnjenju. Jedna od misterija u vezi sa Fatimom, koja je možda i najmanje poznata i najmanje istražena, jeste da je u nekoliko portugalskih dnevnih novina bilo izneto predskazanje da će se nešto „veliko“ uskoro desiti u Portugaliji. U lisabonskom listu “Diario de Noticias” („Dnevne novine“) predskazanje je objavljeno 10. marta 1917. godine, odnosno 2 meseca pre prvog pojavljivanja Bogorodice, a u najtiražnijem dnevnom listu iz Porta “O Primeiro de Janeiro” („Prvi januar“), tekst na prvoj strani sa predskazanjem objavljen je 2 dana ranije. Tih dana, u još dva dnevna lista iz Porta – “Jornal de Noticias” („Žurnal sa vestima“) i “Liberdade” („Sloboda“) – izašla je kratka vest sa istim sadržajem.

Najava predskazanja

Naravno, prva pomisao kada se za ovo čuje je da se radilo o velikoj i dobro osmišljenoj prevari i da se iza svega toga kriju oni koji su, na kraju, imali najviše koristi od „Čuda u Fatimi“, odnosno Katolička crkva. Ali, s jedne strane, teško je poverovati da bi pribegli nečem toliko „providnom“, a s druge, ne sme se smetnuti s uma da se Katolička crkva oštro protivi svim vrstama predskazivanja, proglašavajući ih vradžbinama. U ovom slučaju čak je bilo i pokušaja da se ova informacija zataška jer su do nje, zapravo, došle dve grupe okultista (jedna iz Lisabona, a druga iz Porta) kojima je posredstvom medijuma u transu tokom spiritističke seanse preneta poruka s „druge strane“ u kojoj im je rečeno da treba da očekuju „velika dešavanja koja će biti od istorijske važnosti“.

Prva grupa je poruku primila čak 3 meseca pre prvog susreta dece sa Bogorodicom, a druga nešto kasnije, ali su i jedni i drugi bili toliko uvereni da je ono što su saznali tačno da su odlučili da sve objave u novinama da bi to kasnije poslužilo kao dokaz o istinitosti njihove komunikacije sa „onostranim“ silama.

„Osetila sam toplinu u ruci kako se širi sve do mog ramena… Imala sam utisak da oni pokušavaju da mi privuku pažnju. I ne znajući kako, uzela sam olovku i list papira. Moja ruka je sama počela da ispisuje slova rukopisom koji nije bio moj“ – ovo su reči gospođe Kiš („Madame Keech“), medijuma, koja je prva dobila poruku o budućim dešavanjima u Fatimi.

Svakome ko je iole upoznat sa parapsihološkim fenomenima jasno je da se ovde radilo o takozvanom „automatskom pisanju“ koje medijum u stanju transa koristi za komunikaciju sa duhovima, ali je tekst koji je gospođa Kiš napisala po mnogo čemu bio izuzetan – reči su ispisane s desne na levu stranu i naopačke tako da se mogu pročitati samo u ogledalu.

U svojoj knjizi “Zrak svetlosti nad Fatimom” objavljenoj 1974. godine, Filipe Furtado de Mendonsa iznosi brojne pojedinosti u vezi sa ovom spiritističkom seansom, kao i foto-kopiju teksta poruke. Po onome što je saznao, radilo se o redovnom sastanku grupe održanom 7. februara 1917. godine koji se pretvorio u nešto o čemu niko od učesnika nije mogao ni da sanja. Seansi je prisustvovao i Karlo Karderon, u to vreme čuveni lisabonski medijum, a poruka koju su dobili i odlučili da objave u novinama glasila je: „Ne sudite. Onaj koji će vama suditi neće biti zadovoljan ako budete imali predrasude. Imajte vere i budite strpljivi. Nije naš običaj da predskazujemo budućnost. Kroz misteriju budućnosti se ne može prodreti, ali postoje trenuci kada Gospod dopušta da se podigne jedan deo koprene koji prekriva tajnu. Verujte u naše predskazanje. Dan 13. maj je dan velike sreće za sve dobre duše na ovom svetu. Imajte vere i budite dobri. Ego sum Charitas. („Ja sam ljubav“). Uvek ćete pored sebe imati svoje prijatelje koji će vas voditi i pomagati vam. Ego sum Charitas. Blještava svetlost Jutarnje zvezde osvetljavaće vam put.“ U potpisu je stajalo: Stella Matutina.

Poruka je u najvećem delu napisana istim rukopisom i na portugalskom jeziku, sem reči Ego sum Charitas i Stella Matutina koje su na latinskom. Sve je napisano s desne na levu stranu i naopačke, sem potpisa koji je napisan drugačijim rukopisom i nije mu potrebno ogledalo da bi se pročitao. Inače, Stella Matutina znači „Jutarnja zvezda“ i to je ime koje je vekovima povezivano sa planetom Venerom i Bogorodicom.

Kada se seansa završila, svi koji su joj prisustvovali bili su toliko uvereni u istinitost poruke koja im je preneta pomoću medijuma da su odlučili da u novinama objave u malom oglasu datum 13. maj kao neoboriv dokaz za svoje tvrdnje. Oni su zaista to i učinili i 10. marta je u novinama “Diario de Noticias” na četvrtoj strani izašao mali oglas sa brojkama „135917“.

Jedna druga grupa okultista – ovog puta iz Porta – takođe je dobila poruku da će se nešto desiti 13. maja. Tri dana pred prvo pojavljivanje Bogoridice u Fatimi, u tri najveća i najpoznatija lista u Portugaliji – “O Primeiro de Janeiro, Jornal de Noticias i Liberdade” – izašao je tekst vidovnjaka iz Porta po imenu don Antonio čija bi se suština mogla svesti na sledeće. „Trinaestog maja desiće se nešto što ima veze sa ratom i što će ostaviti veliki utisak na čitav svet.“

Guedes de Oliveira, koji je u to doba bio veoma cenjeni novinar, dramski pisac, fotograf i direktor „Škole lepih umetnosti“ u Portu, u novinama “O Primeiro de Janeiro” dao je svoj opširan komentar don Antonijevog saopštenja. Svoj tekst je započeo rečima: „Upravo smo dobili jedno senzacionalno saopštenje“ i, između ostalog, rekao: „Danas je 13. maj i nije mi poznato da li su naši čitaoci pročitali senzacionalno saopštenje spiritualiste don Antonija. Predskazani događaj će se odigrati i ostaviti na nas toliko jak utisak da će nam se činiti kao da se ponor otvorio pod našim nogama“ i dodao: „Nikada ranije ne bih ni pomislio da ćemo se naći u tako bliskoj komunikaciji sa bićima iz drugog sveta.“

Mesto hodočašća i nade

Za brojne katoličke vernike, Fatima je postala mesto hodočašća i nade i smatra se da ju je više od dva miliona hodočasnika posetilo samo u narednih deset godina od „Čuda Sunca“, tako da je i sama Katolička crkva morala da se pozabavi onim što se tamo desilo i iznese svoj zvaničan stav. Posle mnogo provera i razgovora sa svedocima, konačno je 1930. godine donet zaključak da se Bogorodica zaista pojavljivala u Fatimi 1917. godine.

Priča o „tri tajne“ koje je Bogorodica poverila deci izazivala je najveću pažnju i najveće spekulacije. Po iskazima koje je dala Lusija odmah posle dešavanja, i kojih se držala do kraja svog života, „prva tajna“ odnosila se na to da je Bogorodica pokazala deci kako izgleda pakao i kako duše zatočene u njemu pate.

U „drugoj tajni“, Bogorodica im je pokazala kako mogu da spasu duše od odlaska u pakao i pomognu im širenjem vere u Hrista po svetu. Kada se to desi, zavladaće mir, i rat će se završiti, ali, ako se ne desi, doći će do novog velikog rata, koji će biti najavljen znakom na nebu koji će svi videti. I zaista – 25. januara 1938. godine, bleštava Aurora borealis pojavila se na nebu iznad cele severne hemisfere, uključujući i Severnu Afriku, Bermude i Kaliforniju. Svetlost nad Evropom je bila toliko jaka da su žitelji Pariza i nekih drugih gradova mislili da se radi o velikom požaru i pozivali vatrogasce. Mesec dana kasnije, Hitler je ušao u Austriju, a 8 meseci kasnije napao je Čehoslovačku i Drugi svetski rat je otpočeo.

„Treća tajna iz Fatime“ je najmisterioznija od svih i za nju ni dan-danas nije dato objašnjenje. Kao prvo – Lusija je rekla da „treća tajna“ može da se saopšti javnosti tek 1960. godine jer će tek tada moći da bude shvaćena i „jer je Bogorodica tako zahtevala“. Ipak, kada je došlo vreme, Vatikan je izdao samo kratko saopštenje u kojem je rečeno da „treća tajna“ najverovatnije nikada neće postati dostupna javnosti što je izazvalo pravu bujicu svih mogućih nagađanja i konačno je 2000. godine doneta odluka da se objavi tekst ove tajne. U njemu se spominje anđeo sa mačem u levoj ruci koji plamti toliko da se čini da će plamenovi zapaliti čitav svet i sledi niz mističnih slika i vizija za koje mnogi smatraju da predstavljaju apokalipsu, odnosno kraj sveta i da je to razlog zašto se sa otkrivanjem „treće tajne iz Fatime“ toliko čekalo. Ipak, još je više onih koji smatraju da ona nije u potpunosti otkrivena i da se tu krije još nešto i da Katolička crkva ne želi da javnost to sazna.

Sudbina troje dece koja su razgovarala sa Bogorodicom takođe je vredna pomena. Najstarija od njih – Lusija dos Santos – koja je u vreme prvog susreta sa Bogorodicom imala 10 godina, posvetila je život služenju Bogu, zamonašivši se 1928. godine. Ceo svoj život provela je u manastiru i to najpre u Galiciji u Španiji, a onda u Portugaliji. Po njenim tvrdnjama, svih tih godina imala je povremeno susrete sa Bogorodicom, a 1931. godine doživela je i susret sa Isusom. Umrla je 2005. godine u svojoj 97-oj godini, a mnogi smatraju da nikada nije u celosti otkrila šta je sve sadržala „treća tajna“.

Fransisko Marto je umro 1919. godine, a njegova sestra Jasinta 1920. godine i oboje su podlegli „španskom gripu“ koji je u to vreme harao Evropom. Lusija dos Santos je u više navrta govorila o tome da je Bogorodica, prilikom svog drugog pojavljivanja u junu 1917. godine, najavila skorašnju smrt Fransiska i Jasinte, odgovorivši joj na njeno pitanje da li će svo troje kada umru otići na nebo, sledećim rečima: „Hoćete. Odvešću uskoro sa sobom Fransiska i Jasintu, a ti ćeš ostati ovde nešto duže.“ I Olimpija Marto, majka Fransiska i Jasinte, govorila je da su njena deca često pričala o tome da će uskoro umreti i da je to zapravo i bila prva stvar koju joj je Jasinta ispričala nakon svog prvog susreta sa Bogorodicom.