Umreti je prirodno, ali doći svesti u skučenom, mračnom prostoru u kojem ponestaje vazduha, a svaki glas se vraća bez odjeka i odgovora, više je nego zastrašujuće! Ipak, brojna prekopavanja grobalja, naročito prilikom njihovog preseljavanja, ili otvaranja kovčega iz nekih drugih razloga, pokazala su zapanjujuću činjenicu: u neverovatno velikom broju slučajeva uočeno je da su pokojnici menjali položaj tela nakon sahrane, a veoma često na unutrašnjim delovima kovčega nađeni su tragovi grebanja – pouzdan znak da je osoba „oživela“ i očajnički pokušavala da pronađe spas. Njega, naravno, nije bilo i ona je ovoga puta zaista okončavala u nezamislivim mukama.

I dok zvanična medicina priče o „živim sahranjenima“ smatra najvećim delom popularnim mitom i jednom od raširenih urbanih legendi, a promenu položaja tela objašnjava posledicom procesa raspadanja, poznatu izreku da „greške lekara krije zemlja“, još od davnih vremena opravdavaju mnogi slučajevi u kojima je „pokojnik“ na samoj sahrani ili neposredno posle nje uspeo da svojim bližnjima stavi do znanja da je ipak živ i kako je samo u privremenom stanju katatoničnosti! Naravno, činjenice se prepliću sa maštom i na tankoj niti, koja deli stvarnost od imaginacije, teško je pouzdano utvrditi gde prestaje jedno a počinje drugo.

Najraniji primeri govore da je čuveni Simon Mag, u prvom veku, sam tražio da bude živ sahranjen kako bi dokazao da će se dogoditi „čudo“, ali se ono nije desilo. U 6. veku kaluđer Oran dan posle sahrane izvađen je iz groba živ. Legenda govori da je svojoj bratiji ispričao kako je video nebo i pakao, ali je odmah pogubljen i vraćen u zemlju kao – jeretik!

Kada je 25. jula 1471. umro Tomas Kempis, visokocenjeni autor dela „Oponašanje Hrista“ trebalo je da bude proglašen svecem. Međutim, pošto su njegove posmrtne ostatke izvadili da bi ih preneli u kosturnicu, videli su ogrebotine na unutrašnjoj strani poklopca njegovog sanduka pa su zaključili da se Tomas „nije pomirio sa svojom sudbinom“ i od beatifikacije nije bilo ništa!

Telo Metjua Vala ožalošćena povorka je nosila da bi ga položili u njegov grob u Brojgingu, u Engleskoj. Jedan od onih koji su držali kovčeg se sapleo, on je pao na zemlju i raspao se, a iz njega izašao Metju, živ i zdrav! Metju Val je, kažu hronike, živeo sve do 1595. godine i uvek je slavio godišnjicu svog „uskrsnuća“.

Mardžori Elfinston umrla je i sahranjena u Ardtanisu, u Škotskoj, početkom 17. veka. Kada su pljačkaši grobova pokušali da ukradu nakit sa kojim je ispraćena sa ovog sveta, Mardžori ih je iznenadila glasnim stenjanjem, pa su pobegli koliko ih noge nose spasavajući sopstvene živote. Elfinstonova je odšetala kući i čak nadživela svog muža punih šest godina!

Neuspeli patenti

Još od davnih vremena ljudi su znali za fenomen kada postoje svi znaci smrti na telu, a ipak dođe do povratka u život, pa su još u starom Rimu vestalkama-sveštenicama devicama, u grobnicu ostavljali upaljenu lampu i nešto hrane i vode, ukoliko se „probude“. T. M. Montgomeri, koji je 1897. godine nadgledao ekshumaciju i prenošenje posmrtnih ostataka sa groblja u Fort Randalu, zabeležio je da su „nesumnjivo blizu dva odsto ekshumiranih bili žrtve neobavljene reanimacije.“

Iste godine, krici mlade Belgijanke koja se povratila iz stanja ukočenosti kada su na njen kovčeg nabacali zemlju, uznemirili su grofa Karnis-Karnickog Čemberlina, samog cara i lekare na Univerzitetu u Luvinu i naveli da osmisle kovčeg koji će omogućiti greškom sahranjenom da potraži pomoć sistemom zastavica i zvona. On je patentiran 1897. i imao je cev prečnika oko devet centimetara, koja je izlazila na površinu. Ona je bila pričvršćena na lopticu koja se nalazila na oprugama i polagana je na pokojnikove grudi. Bilo kakav pokret grudi oslobodio bi oprugu i otvorio poklopac kovčega da bi ušli svetlo i vazduh. Kao signal za pomoć, iskočila bi zastavica, a zvono se oglašavalo nekih pola sata. Istovremeno, palila bi se i lampa koja je gorela nakon zalaska sunca.

Sličan patent, međutim, desetak godina ranije već je u Sjedinjenim Američkim Državama prijavio Franc Vester iz Nju Džersija. On je povezao pokojnika sa zvonima instaliranim iznad groba, a u unutrašnjost je dodao još i merdevine da bi „oživljeni“ lakše izašao! Sve u svemu, do 1901. godine u SAD je bilo prijavljeno ukupno šesnaest ovakvih izuma, manje-više sličnih, a autori su bili uglavnom Nemci, pa je zaključeno da je strah od lažne smrti najjače ukorenjen u toj kulturi i kako predstavlja rezultat brojnih narodnih predanja i legendi koje se odnose na žive-sahranjene!

Ne treba, naravno, naročito objašnjavati zašto primena ovih pomalo morbidnih patenata nije imala izgleda na uspeh! Kada su, u 19. veku, raščišćavali staro groblje u Parizu, takođe su naišli na brojne dokaze da su tobožnji pokojnici dolazili svesti nakon sahrane jer oštećenja unutar kovčega, iskidana odeća, polomljeni nokti i brojni drugi znaci nisu ostavljali sumnju da je reč upravo o tome, a ne samo pomeranju tela usled prirodnog procesa raspadanja. Francuzi su zato odlučili isto što su, doduše posle njih, pokušali u Americi: u grobarevoj kući instalirali su zvono, a od njega su žice vodile do grobova i unutar njih bile povezane sa umrlima. Sistem je ubrzo demontiran jer je zvono neprekidno zvonilo, a raskopavanja su sva do jednog pokazala da je u pitanju lažna uzbuna! „Krivac“ je, naravno, bio prirodnog porekla – obično vetar.

Da su pokušaji sa zvonima mnogo stariji, neki tvrde na osnovu izreka koje su ušle u engleski jezik, kao što su „spasen zvonom“ (saved by the bell), i „kad mrtvac zazvoni“ (dead ringer). Drugi smatraju da „spasen zvonom“ potiče iz 30-ih godina prošlog veka i odnosi se na boksera kojeg zvono spasava od nokauta!

Ono što su drugi pokušavali da reše mehaničkim putem, u Nemačkoj su pojednostavili. Njihovi lekari još krajem 18. veka su došli do zaključka da je raspadanje tela jedini pouzdan i siguran znak prestanka života, pa su nastale „bolnice za mrtve“ (Leichenhaus), specijalne kuće u kojima su tela ostavljana dva ili tri dana dok se takvi znaci ne pokažu. One su zatim podizane i u drugim zemljama, na primer u Holandiji, a jedna i u Parizu. Objašnjavajući kako je nezdravo da leš toliko vremena leži u kući, telo je tu ostavljano pod nadzorom, a kako za to zaduženi, i pored mnogo svežeg, mirisnog cveća nisu bili u stanju da podnesu zadah koji se širio, oni su u svojoj prostoriji takođe imali zvono povezano sa pokojnikom i bili spremni da mu u slučaju potrebe odmah pruže pomoć! „Bolnice za mrtve“ postale su krajem 19. i početkom 20. veka zanimljive turističke atrakcije, a o poseti jednoj takvoj pisao je i Mark Tven. Vremenom su ove ustanove pretvarane u manastire i škole, a poslednja „bolnica za mrtve“ zatvorena je u Nemačkoj 1959. godine.

Umro od šoka!

Događa se, međutim, i u današnje vreme da „mrtvac“ oživi prilikom obdukcije, a da li je u pitanju istinit događaj ili jedna od brojnih urbanih legendi, tek jedna priča kaže da je 1984. godine u mrtvačnici u Njujorku patolog zarezao telo kako bi obavio uobičajeni pregled. Navodni pokojnik je na to skočio i zgrabio patologa za grlo koji je trenutno preminuo od srčanog udara!

Ni oni koji se vrate sa „drugog sveta“ ne prolaze uvek dobro. Novine su 1993. prenele iz Johanesburga, u Južnoj Africi, tužnu priču izvesnog Sifo Vilijama Mdleče koji je, kako je proglašeno, u saobraćajnoj nesreći tragično izgubio život. Dva dana je Mdleče proveo u metalnom sanduku u mrtvačnici, dok njegov plač nije čuo jedan radnik i spasao ga.

Ali, zlosrećni Južnoafrikanac, iako je ostao živ, bio je tužan jer njegova verenica, takođe povređena u udesu, više nije htela ni da čuje za njega. Razlog – Mdleče je zombi koji se vratio iz mrtvih kako bi je progonio, objasnila je kratko i jasno!

Da ni savremena medicinska nauka nije imuna od kardinalnih grešaka u zaključivanju da li je neko stvarno mrtav, govori slučaj 86-godišnje Mildred S. Klark koja je 1994. godine u Bolnici medicinskog centra u Albaniju, SAD, provela sate u mrtvačkoj vreći. Nju su u njenoj dnevnoj sobi njene kuće našli na podu, hladnu i nepokretnu, potpuno ukočenu, bez otkucaja srca, disanja i drugih znakova života. Lekar se nije dvoumio da je proglasi mrtvom i samo slučajnost što je jedan čuvar zapazio da „vreća diše“, izvukla je Mildred na svetlost dana. Starica je poživela još nedelju dana uz odgovarajuću negu, tek toliko da demantuje nalaz lekara i ne bude još jedna od „živih sahranjenih.“

Lekarske greške ne prete samo starijima. U glavnom gradu Paragvaja, Asunsionu, 8. avgusta 2009. godine lekar je proglasio prerano rođenu bebu umrlom. Hoze Alvarega obavešten je da mu je sin umro kratko nakon rođenja, i četiri sata kasnije telo novorođenčeta odneto je u očevu kuću. Ožalošćeni Alvarega nešto kasnije otvorio je mali kovčeg da bi se oprostio od deteta i primetio je da ono diše! Odjurio je nazad u bolnicu, gde je dečačić stavljen na aparate i uskoro je njegovo stanje stabilizovano. Pedijatar Ernesto Veber rekao je da je to vrlo neobičan slučaj i da lekar nije proverio sve bebine vitalne funkcije, dok se doktor Aida Notario pravdala da je puls novorođenčeta bio toliko slab da se nije mogao detektovati. Nažalost, dva dana kasnije, dete je zaista umrlo.