Nije bilo nikakavog upozorenja o predstojećoj katastrofi. Početkom januara 1709. godine, najstrašnija hladnoća u poslednjih 500 godina neočekivano se obrušila na ljude i životinje, donoseći smrt i uništenje. Na čitavom kontinentu, od Norveške do Italije i od Rumunije do Francuske, led je okovao sve reke i jezera i prekrio more. Životinje su umirale u stajama, tela nesrećnih putnika ostajala smrznuta kraj puteva. Tokom dve nedelje, samo u Parizu koji je tada bio najveći grad svoga vremena, umrlo je više od 24.000 ljudi, zbog uništenih zaliha hrane harala je glad, a reka Sena koja je tekla kroz grad bila je potpuno zamrznuta.

Iako je užasno smrzavanje potrajalo samo tri meseca, bilo je dovoljno da uništi sve biljke koje su posejane prethodne godine. Gubitak letine je pokrenuo čitav lanac događaja koji su kulminirali širenjem sveopšte gladi, neredima i krvavim borbama za ono malo hrane koja se mogla pronaći. Životinje su umirale od hladnoće uprkos trudu seljaka da ih svake noći ugreju vatrama. Tlo se zamrzlo do neverovatne dubine od jednog metra, čak i dublje, pa je stradalo i korenje drveća.

Temperatura izmerena u Parizu 10. januara 1709. godine bila je -24 stepeni Celzijusa, što je najniža temperatura koju su meteorolozi toga vremena ikada zabeležili. Čak su i plemići imali problema da se zagreju. Francuski dvor, najraskošniji kraljevski dvor na svetu, tokom perioda zamrzavanja ostao je u celosti iza zatvorenih vrata, dok su dvorani i kraljevska porodica pokušavali da se zagreju najbolje što su mogli.

„Sedim kraj raspaljene vatre visoke metar, preko zatvorenih vrata je prebačena perina, glavu, vrat, ramena i noge sam omotala samurovinom a telo medveđim krznom, a još uvek drhtim od hladnoće i jedva uspevam da rukom držim pero. Nikada u životu nisam videla zimu kao ovu“, užasnuto je pisala vojvotkinja od Orleana svojoj tetki u Nemačkoj.

„Putnici umiru na putevima, stoka crkava u štalama, divlje životinje po šumama; gotovo su sve ptice mrtve, vino se smrzlo u bačvama, a širom grada se na ulicama pale lomače da se ogreje sirotinja“, piše kanonik iz Burgundije.

„Događalo se tada nešto krajnje neuobičajeno. Zahvaljujući dnevnim merenjima može se odrediti pouzadni mesečni prosek temperature, ali i videti šta se događalo iz dana u dan. Ovo je ključna klimatska zona. Vreme ovde odražava vremenske uslove širom Atlantika, odakle u normalnim uslovima potiče veći deo meteoroloških prilika u Evropi“, kaže klimatolog Denis Viler sa univerziteta Sadrelend, koji je sa svojim kolegama prikupio obimnu bazu podataka iz tog perioda i to unazad sve do 1685. godine.

Postoje dokazi i za i protiv sadašnje teze o globalnom otopljavanju. Tako je prof. Ričard Miler sa univerziteta Berkli u SAD, radeći na projektu BEST, analizirao podatke o kretanju temperature tokom poslednjih 200 godina širom planete, počevši od 1800, od kada se u Evropi a nešto kasnije i u drugim delovima sveta redovno mere meteorološki podaci.

On je ustanovio da je srednja temperatura, globalno, do danas povećana za 1 stepen. Protivnici tvrde da je Miler uzimao podatke samo iz meteoroloških stanica u velikim gradovima i da takvi rezultati ne mogu da budu odraz pravog stanja. Međutim, zagovornici teorije o globalnom otopljavanju, pre svega Američko fizičko društvo u kojem ima mnogo dobitnika Nobelove nagrade, smatraju da rezultati njegovog istraživanja dokazuju njihovu teoriju.

Eksperti jednog drugog američkog univerziteta – u Sirakuzi u državi Njujork, posle svojih istraživanja odlučno tvrde da čovek nije kriv za sadašnje otopljavanje. Jednostavno, Planeta ima svoj višemilenijumski ritam. Tim pod rukovodstvom profesora Zunli Lua analizirao je klimatske promene od srednjeg veka do danas. Ustanovili su egzaktno da je u tom periodu Zemlju zadesilo tzv. malo ledeno doba, ali i otopljavanje! Utvrdili su da je tokom globalnog otopljavanja od 8. do 13. veka u Evropi prosečna temperatura bila viša od ranije za oko 2 stepena Celzijusa. U svakom slučaju – bila je viša od današnje! A u to vreme nije bilo emisije ugljen dioksida i ostalih faktora koje mi danas krivimo za otopljavanje! Posle tog perioda u Evropi je nastupilo Malo ledeno doba…

Moreuz Bosfor se zaledio 1621, a Jadransko more 1709. godine. Tih godina bilo je uobičajeno kretanje po londonskoj Temzi i Dunavu celim njegovim tokom – na klizaljkama… London je svake zime bio nekoliko meseci blokiran ogromnim količinama snega. Pariz je zime 1664, sve do kraja aprila, bio okovan snegom, a iste godine ptice su u celoj Evropi padale jer su se smrzavale u vazduhu…

Zime 1601, 1602. i 1604. godine bile su Moskvi toliko surove i jake, da su mrazevi trajali sve do jula, a reka Moskva se tek krajem tog meseca oslobđala debelog leda!