Godina mraka je kataklizma za koju (verovatno) niste čuli, a odigrala se 536. godine – zahvatila je ceo svet, a o njoj je ostalo nekoliko dramatičnih zapisa savremenika i letopisaca… Nema garancija da se nešto slično neće ponoviti, možda uskoro…

Tokom 536. godine svet je zahvatila duga zima. Temperatura širom planete je pala, a Sunce je zamaglila ogromna magla koja je blokirala zrake svetla. Tokom osamnaest sledećih meseci, ljudi su živeli u tami 24 sata dnevno. Ova klimatska kataklizma pogodila je Evropu, Bliski istok, pa čak i delove Azije tokom sledeće decenije. Zapravo, ovaj klimatski sunovrat je sasvim izvesno duboko promenio tok istorije. Ali, šta je izazvalo ovu globalnu klimatsku kataklizmu?

Časopis „Sajens“ (Science) 2018. godine objavljuje zapis srednjovekovnog istoričara Majkla Mekormika da je 536. godina „bila početak jednog od najgorih perioda života, ako ne i najgora godina“. U svom istorijskom delu „Historiae Ecclesiasticae“ (Crkvene istorije), istoričar iz 6. veka i crkveni velikodostojnik Jovan Efeski piše da je „Sunce postalo tamno i njegova tama je trajala 18 meseci“. Između 535. i 536. godine odigralo se niz velikih klimatskih događaja koji bi se lako mogli opisati kao globalna kataklizma sa katastrofalnim posledicama.

„Svakoga dana Sunce je sijalo oko četiri sata, a ipak je ovo svetlo još uvek bila samo slaba senka. Ljudi su verovali da Sunce više nikada neće povratiti svoj puni sjaj“, piše Jovan Efeski.

Moguće i da je pad Rimskog carstva bio delimičan rezultat decenije gladi i kuge koja je počela 536. godine. Pad temperature je, u stvari, bio početak najhladnije decenije koja se dogodila tokom poslednjih 2.000 godina ljudske istorije.

Temperatura koja je u letnjem periodu padala čak i do 1,5 Celzijusa, na primer, uslovila je propadanje useva i užasna glad je zavladala širom sveta. Samo nekoliko godina kasnije, 541. godine nove ere, Justinijanova kuga je ubila čak 100 miliona ljudi širom Mediterana. Preživeli su, zaista, zavideli mrtvima…

Užas u zimskom mraku

Jovan Efeski nije jedini pisac koji pominje ovu kataklizmu. Prokopije, vizantijski istoričar koji je živeo između 500. i 565. godine nove ere, takođe se poziva na čudno ponašanje Sunca tokom 536. godine.

Verujući da je to loš znak koji predviđa nadolazeće događaje, Prokopije piše: „..A tokom ove godine se dogodio najstrašniji predznak. Jer Sunce je davalo svoju svetlost bez sjaja, kao Mesec, tokom cele ove godine; izgledalo je kao Sunce u pomračenju, jer zraci koje je bacalo nisu bili jasni.”

Još jedna referenca na klimatsku kataklizmu iz 536. potiče od pisca iz 6. veka Zaharija iz Mitilene. Zaharije je u svojoj hronici zapisao i deo koji se odnosi na „tamno Sunce“ 535. i 536. godine nove ere. „Sunce je počelo da mrači danju, a Mesec noću, dok je okean bio uzburkan i podivljao od 24. marta ove godine do 24. juna sledeće godine… A kako je zima bila oštra toliko da su od velike i neuobičajene količine snega ptice stradale… bila je nevolja… među ljudima… od zla.” Zaharija Mitilenski (Hronika, 9.19, 10.1)

Ovo su samo reprezentativni primeri brojnih zapisa hroničara širom sveta, nastali tokom perioda kada je prigušeno Sunce izgubilo svoj sjaj. Mnogi su zapisali da je Sunce imalo plavičastu boju.

Promene su takođe primećene i u vezi sa Mesecom. Njegova svetlost je takođe bila prigušena. Smanjenje svetlosti Sunca i Meseca rezultiralo je opadanjem toplote na planeti. Odsustvo kiše i veoma duga zima doveli su do propadanja useva i nestanka ptica i divljih životinja, kako piše Zaharija iz Mitilene. Glad i pošasti pogodile su brojne oblasti, a broj mrtvih je rastao iz dana u dan.

U Kini i Japanu događaj je takođe veoma detaljno zabeležen. Sa nestašicom vode, došle su suše i smrt. Stotine hiljada kvadratnih kilometara postalo je neplodna pustoš. Hronike Beiši, zvanična istorija severnih dinastija, pominju da je u provinciji Ksi’an 80 odsto stanovništva umrlo, a živi su jeli leševe da bi preživeli. Godina je bila 536.

Ovaj katastrofalni događaj pogodio je i Koreju, obe Amerike, Evropu, Afriku i Australiju. Dok pisani podaci ne postoje za sve zemlje, arheološki i geološki podaci otkrivaju dokaze o klimatskim promenama. Studije sprovedene na stablima drveća, na primer, pokazale su da je 536. godina naše ere bila najhladnija u poslednjih 1. 500 godina.

Šta je uzrok?

Važno pitanje je zašto se to dogodilo? Iako nema definitivnih objašnjenja za klimatsku kataklizmu iz 536. godine, jedna teorija o događajima tokom najužasnije godine u ljudskoj istoriji tvrdi da je došlo do pada velikog asteroida ili komete u more (da je pogodio kopno, dokaz bi bio krater – koga nema).

Geolog Dalas Abot je jedan od zagovornika ove teorije i svoje uverenje zasniva na dokazima koje je pronašao proučavajući uzorke ledenog jezgra sa Grenlanda. Međutim, ova teorija ne objašnjava prigušeno svetlo Sunca i odsustvo hroničarskih beleški o eventualnom cunamiju, što bi se desilo da je asteroid pao u okean.

Druga teorija pominje kao uzrok masivnu vulkansku erupciju, s obzirom da bi vulkanska prašina izbačena u atmosferu mogla da izazove prigušivanje svetlosti. Među potencijalnim krivcima na prvom mestu je vulkan Krakatau, koji se nalazi između ostrva Java i Sumatre u Indoneziji. Zaista, „Pustaka Radža Purva“ (u prevodu „Knjiga drevnih kraljeva“) napisana 1869. godine, opisuje drevni vulkan. „Nastalo je besno podrhtavanje zemlje, potpuni mrak, grmljavina i munje… Onda je udario podivljali vetar i zajedno sa bujičnom kišom i smrtonosnom olujom zamračio ceo svet… Kada su se vode povukle, videlo se da je ostrvo Java pocepano na dva dela, čime je stvoreno ostrvo Sumatra.“ Iako ovaj rukopis opisuje događaj iz 416. a ne 536. godine nove ere, greška u datiranju se može pripisati činjenici da je nastao u 19. veku.

Nemoguće je nagađati da li će konačan odgovor ikada biti pronađen ili ne, ali to nije sprečilo naučnike u pokušajima da ga nađu. Jedna stvar koja je prilično neobična u vezi sa ovom globalnom klimatskom kataklizmom jeste da je to bukvalno javnosti nepoznat događaj.

Zašto se o njemu ne uči u školama? Zbog čega nema bezbroj istraživanja i naučnih rasprava na ovu temu? Možda stoga što nas ovakva katastrofa neugodno podseća na krhkost ljudske egzistencije i činjenicu da, bez obzira na tehnološku moć i napredak čovečanstva, ljudi su prepušteni na milost i nemilost prirode.

Godine 2018. analiza 72 metra dugačkog uzorka dubinskog leda sa glečera u švajcarskim Alpima (gde su poput dnevnika zapisani svi događaji u prirodi koje su izazvali ljudi) zaključuje da je usled ogromne vulkanska erupcije na Islandu 536. godine, vulkanski pepeo prekrio čitavu severnu hemisferu. Još dve erupcije dogodile su se 540. i 547.

Ali, zašto vulkanska erupcija utiče na globalnu temperaturu? Kada vulkan eruptira, on izbacuje sumpor, bizmut i druge supstance visoko u atmosferu, gde formiraju aerosolni veo koji reflektuje sunčevu svetlost nazad u svemir, hladeći planetu.

Istrebljenje antičkih kultura

Drevne kulture širom sveta prenosile su svoje priče o razornim prirodnim katastrofama usmenim predanjima, folklorom, istorijskim izveštajima, slikovnim prikazima i kroz mitove. Katastrofalni prirodni fenomeni poput zemljotresa, vulkanskih erupcija i poplava očigledno nisu ništa novo, ali načini na koji su ljudi tumačili ove događaje drastično su se promenili tokom vremena.

Mnogo je teorija o uticaju prirodnih katastrofa na propast mikenske kulture; slični događaji se dešavaju i mediteranskim kulturama koje su savremenici Mikene, što povećava verovatnoću da gde ima dima ima i vatre. Konkretno, Anadolija (današnja Turska), Egipat i Levant (današnji Irak) razoreni su nizom zemljotresa i vulkanskih erupcija koje su takođe zatresli čitavu egejski pojas.

S obzirom da su u prošlosti zajednice bile okupljene oko jednog političkog, ekonomskog i religijskog centra, jedan masivni zemljotres ili požar nastao posle njega je značio nestanak čitave civilizacije. Jedan od najznačajnijih slučajeva je požar koji je na Kritu uništio čuveni Knosos.

Uništenje čitavih društava se ne dešava preko noći; verovatnoća je da je, ako je pad Mikenaca povezan sa prirodnom katastrofom, ova katastrofa bila početna tačka predvidivog, opasnog lanca događaja. Prirodne katastrofe slabe društvo, stvaraju uslove za ekonomski a samim tim i politički haos.

Primera u davnoj istoriji ima i previše. Cunami nastao nakon zemljotresa 365.g.n.e. svom silinom se obrušio na mediteranski grad Neapolis.

Posle skoro deset godina traganja, savremeni arheolozi konačno lociraju ruševine grada Neapolisa na obali Nabeula, na severoistoku Tunisa. Potopljeni grad se prostire na 20 hektara. Istraživači su otkrili spomenike, ulice i oko 100 rezervoara koji su korišćeni u proizvodnji popularnog rimskog fermentisanog začina za ribu poznatog kao garum.

Kad je i lokalno – globalno

Kako su manji delovi ruševina Neapolisa ostali na tlu, podvodni arheolozi su sedam godina pretraživali region u nadi da će pronaći potopljene ostatke grada. Na osnovu svojih dosadašnjih otkrića, istraživači su potvrdili da je Napolis delimično potopljen cunamijem 21. jula 365. godine nove ere, tokom prirodne katastrofe koja je takođe pogodila Aleksandriju u Egiptu i grčko ostrvo Krit. Ovo potvrđuje izveštaj koji je zabeležio rimski vojnik i istoričar Amijen Marcelin.

Mediteranske kulture nisu bile pošteđene ni razornih vulkanskih erupcija. Možda najpoznatiji primer posledica takve katastrofe jeste Pompeja. Za razliku od Pompeje, međutim, nema dostupnih literarnih dokaza o uništenju Akrotirija. U stvari, ovaj grčki grad je otkriven tek arheološkim iskopavanjima sprovedenim 1967. godine.

Akrotiri je bilo naselje iz bronzanog doba koje se nalazilo na jugozapadu ostrva Santorini (Tera) na grčkim Kikladama. Veruje se da je ovo naselje povezano sa minojskom civilizacijom. Do kraja 3. milenijuma, Akrotiri se značajno razvio i proširio, a njegov prosperitet se nastavio još oko 500 godina.

Sve je to, međutim, nestalo sredinom 2. veka pre nove ere erupcijom vulkana Tera. Iako je moćna erupcija uništila Akrotiri, uspela je i da sačuva grad, zarobljen pod tonama stvrdnute vulkanske prašine. Stanovnici Akrotirija su evakuisani pre nego što je vulkanska prašina prekrila grad. Za razliku od rimske Pompeje čiji žitelji nisu imali toliko sreće.

Neki istraživači čak tvrde da su se efekti vulkanske erupcije podvodnog vulkana Tera osetili čak i u Kini. Ovo se zasniva na zapisima koji detaljno opisuju kolaps dinastije Ša krajem 17. veka pre nove ere i pratećim meteorološkim fenomenima.

Grčki mit o Titanomahiji (borbi Titana) u Hesiodovoj Teogoniji možda je bio inspirisan ovom vulkanskom erupcijom, a možda i Platonovim mitom o Atlantidi. Dakle, Akrotiri i erupcija Tere pokazuju da čak i u davna vremena, katastrofa u jednom delu sveta može imati itekakve posledice na globalnom nivou.

Nestanak Meseca

Nepoznati anglosaksonski istoričar napisao je „Hroniku Piterboroa“, verziju anglosaksonske hronike koja je kopirana i dopisivana nakon Normanskog osvajanja. Ovaj tekst beleži da je godina 1.110. nove ere donela katastrofalne nepogode u vidu bujičnih padavina koje su izazvale glad širom zemlje i da je „pete noći u mesecu maju mesec na nebu uveče sijao, ali kako je došla noć, bio je potpuno ugašen da se ni svetlost, ni kugla, niti bilo šta od toga nije videlo“.

Da bi objasnili ovu naizgled natprirodnu astronomsku pojavu, naučnici su ponovo potražili odgovore zapisane u uzorcima dubinskog leda Grenlanda i Antarktika. Rezultati ispitivanja uzoraka su ukazivali na nekoliko blisko povezanih vulkanskih erupcija koje su se dogodile u Evropi ili Aziji između 1.108. i 1.110. godine nove ere. Ogromni oblaci pepela su nekoliko godina prekrivali nebo širom planete. Malo je pisanih podataka iz tog vremena koji svedoče o katastrofi, pa su naučnici ove vulkanske erupcije nazvali „zaboravljeni niz erupcija“ čiji su gasovi i pepeo dospeli visoko u atmosferu i sakrili mesec kako je opisano u „Hronici Pireboroa“. Zapisi pominju nenormalno jake oluje i kiše. Serija vulkanskih eripcija bi, kažu stručnjaci, svakako potpuno poremetila globalnu klimu. Hladno i vlažno vreme koje je trajalo, učinilo bi ionako težak život ljudi te 1.110. godine još bednijim.

U uzorcima leda naučnici su otkrili povećanje sulfatnih aerosola vulkanskog porekla u periodu između 1.108. i 1.110. godine nove ere, što sugeriše da je stratosfera bila puna sagorelih vulkanskih čestica. Trinaest pisanih istorijskih tekstova iz tog perioda svedoči o propalim usevima, globalnoj gladi, kišama koje ne prestaju, hladnoći, umiranju.

Iako je nemoguće utvrditi lokacije svih erupcija iz tog vremena jer pisani tragovi pominju samo posledice, jedna erupcija je identifikovana zahvaljujući neimenovanom japanskom hroničaru. U spisu nastalom između 1.062. i 1.141. godine nove ere, japanski pisac beleži da je planina Asama u centralnom delu Japana „počela da bljuje vatru krajem avgusta 1.108. godine“ i da su erupcije trajale do oktobra iste godine.

Japanski spis opisuje „vatru na nebu, užarena, spaljena polja“. Naučnici veruju da je erupcija planine Asama bila dovoljno jaka da u atmosferu izbaci ogromne količine aerosola koje će usloviti da dve godine kasnije – Mesec „nestane“.

U prošlosti je naša planeta bila slabije naseljena; početkom 14. veka, recimo, kompletna ljudska populacija brojala je manje od 400 miliona jedinki. Danas nas ima osam milijardi! U slučaju katastrofe kakva se dogodila u 6. veku – pomrlo bi, prema nekim procenama, više od dve milijarde ljudi! Koliko je to “više” – niko sa sigurnošću ne može da kaže, ali geofizičari su složni u jednom – ono što se u zemljinoj istoriji događalo ne jednom, nego ko zna koliko puta – može se dogoditi i – dogodiće se ponovo. Samo je pitanje kad… Možda već sutra…

Današnja civilizacija je ranjiva. Zamislite da u današnje vreme nestane Sunca na godinu-dve i to na celom svetu! Zavladala bi globalna glad, a veliki gradovi bi postali poprište bitaka razularenih bandi koje bi se bavile otimačinom. Državne institucije mnogih zemalja bi poklekle u haosu koji bi nastao, a građani bi bili prepušteni na milost i nemilost najgorim slojevima društva – ubicama i nasilnicima. Šta bi ostalo od civilizacije – samo Bog zna…

V.Nenadović