Možda vremenska mašina može da se napravi, ali bi putovanje u prošlost bilo teško izvodljivo, dok bi odlazak u budućnost, opet, krio – problem povratka u prošlost!

Nakon što su naučnici u CERN-u svojevremeno objavili revolucionarno otkriće o neutrinima, česticama koje se kreću brže od svetlosti, mnogi se već pitaju da li je na ovaj način otvorena mogućnost da se ostvari čovekov stari san – putovanje kroz vreme?

Dok se čeka potvrda da Albert Ajnštajn, ipak, nije bio u pravu kada je postavio nepremostivu granicu brzine kretanja od 300 hiljada kilometara u sekundi, oživele su rasprave o konstruisanju „vremenske mašine“. Kako bar za sada stvari stoje, fizičari prihvataju da je takva teoretska postavka moguća, ali da nemamo tehnologiju koja bi bila na visini zadatka da omogući čoveku da poseti prošlost ili budućnost.

Mada neki fizičari smatraju da je van pameti uopšte razmišljati o tome da vreme može da se vrati unazad, da onaj ko je jednom umro i sahranjen može da „oživi“ i da putnik uz pomoć vremeplova bude, na primer, svedok ubistva Julija Cezara, ili „zaviri“ u 3.000. godinu da bi saznao kakvim će tehničkim i naučnim znanjima ljudi raspolagati u dalekoj budućnosti – Ričard Got, profesor astrofizike na Univerzitetu Prinston, dozvoljava takvu mogućnost i vrlo spremno ulazi u rasprave sa neistomišljenicima.

On ne odbacuje nijednu od pretpostavki, jer smatra da je zadatak naučnika da se bave njima ne bi li, za sada makar teoretski, dokučili tajne prostora i vremena i različitih zakona koji vladaju u mikro i makro-kosmosu. Got nije optimista da bi putovanje kroz vreme bilo lako izvodljivo, ali smatra da je ljudska radoznalost na tom planu veoma važna i da treba da budemo ponosni što smo za relativno kratko vreme, od nekih 200 hiljada godina postojanja kao vrste, ipak nešto saznali i razumeli kada su u pitanju zakoni fizike i principi funkcionisanja univerzuma. Naravno niko, pa ni vrhunski naučnici, kaže ugledni astrofizičar, ne može predvideti do kakvih će otkrića doći i šta će sve nauka primeniti u budućnosti, uključujući možda i rešenje za ono što danas spada u domen naučne fantastike – putovanje kroz vreme!

Da li zakoni fizike dozvoljavaju putovanje kroz vreme, čak i načelno, pita se Ričard Got, i odgovor nalazi u subatomskom svetu, gde se pozitron može smatrati zapravo elektronom koji se vratio natrag kroz vreme. Stoga, kako navodi, ako stvorimo par elektron-pozitron i pozitron kasnije poništimo u sudaru sa drugim, različitim elektronom, njega ćemo videti kao elektron koji se kreće kroz vreme: napred, u budućnost, kao jedan elektron, zatim nazad u vreme kao pozitron, i onda ponovo napred u vreme kao elektron.

„Verovatnoća da makroskopski objekti, kao što su ljudi, izvedu taj trik je beskonačno mala“, tvrdi Ričard Got, „ali zahvaljujući Albertu Ajnštajnu i njegovoj specijalnoj teoriji relativiteta iz 1905. godine, znamo da se putovanje kroz vreme drugačije vrste dešava u makroskopskom svetu. Naime, vreme se usporava za objekte koji se približavaju brzini svetlosti, bar sa tačke gledišta posmatrača. Hoćete da posetite Zemlju kakva će biti kroz hiljadu godina? Samo otputujte do zvezde udaljene pet stotina svetlosnih godina i vratite se nazad, krećući se u oba slučaja brzinom od 99,995 odsto brzine svetlosti! Kada se vratite, Zemlja će biti čitav milenijum starija, ali vi ćete ostariti samo deset godina“, kaže profesor Got.

Astrofizičar sa Prinstona napominje da lično poznaje jednog „putnika kroz vreme“, a to je astronaut Stori Masgrejv, koji je pomogao da se popravi teleskop na „Hablu“ i proveo 53 dana u orbiti. „On je zato više nego milisekundu mlađi, nego što bi bio da je ostao kod kuće“, napominje Ričard Got. „Efekat je mali, zato što je putovao veoma sporo u odnosu na brzinu svetlosti, ali je stvaran. Ako bi poslali astronauta na Merkur i on tamo živeo trideset godina pre nego što se vrati, bio bi 22 sekunde mlađi nego da je ostao ovde na Zemlji. Sat na Merkuru radi sporije jer Merkur kruži oko Sunca većom brzinom, a i zato što je Merkur dublje u sunčevom gravitacionom polju, jer gravitacija utiče na satove koliko i brzina. Dakle, astronauti koji bi putovali udaljavajući se od Zemlje na razdaljinu od samo desetog dela svetlosne godine i vratili se brzinom koja bi iznosila jedan odsto brzine svetlosti, bili bi „mlađi“ u povratku za 8,8 sati“, navodi Ričard Got.

Prinstonski naučnik, u traženju odgovora na pitanje da li postoji bilo kakva mogućnost vraćanja u prošlost, još jednom se poziva na Alberta Ajnštajna, ovoga puta na njegovu opštu teoriju relativiteta iz 1915. godine, koja je otkrila da su prostor i vreme zakrivljeni i da zakrivljenost može biti veća u blizini veoma masivnih objekata.

„Ako je neki objekat dovoljne gustine, zakrivljenost može postati gotovo beskonačna, možda na taj način otvarajući tunel koji povezuje različite oblasti prostora-vremena kao da su odmah tu, nadohvat ruke“, kaže Ričard Got. „Fizičari te tunele nazivaju crvotočinama, prema analogiji po kojoj crvi prečicom jedu jabuku, s jedne na drugu stranu“.

Fizičar Kip Torn sa saradnicima je 1988. godine izneo pretpostavku da te „rupe“, „crvotočine“ (wormhole), možemo koristiti da bi putovali u prošlost. Način na koji bi se to uradilo bio bi da se uđe u „usta“ ove rupe u prostoru i do njenog drugog kraja da se kreće gotovo brzinom svetlosti. Izlaskom iz „crvotočine“ stigli bi u – sopstvenu prošlost!

„Problem sa vormholsima je da su otvori mikroskopske veličine i da nastoje da progutaju čestice materije u istom sekundu u kojem su stvoreni“, napominje Ričard Got. „Jedini način da se zadrže otvorenima, koliko nam je poznato, jeste pomoću materije koja je negativne gustine. Laički rečeno, ta stvar mora težiti manje nego ništa! To može zvučati nemoguće, ali je holandski naučnik Hendrik Kazimir teoretisao još 1948. godine da, držeći dve ploče sa naelektrisanjem veoma blizu jednu drugoj, u vakuumu zapravo stvarate oblast negativne gustine koja vrši unutrašnji pritisak na ploče. Sila koju je Kazimir predvideo potvrđena je u laboratoriji“, kaže profesor Got.

Kip Torn i kolege predložili su konstruisanje „vorholm-tunela“ 600 miliona milja u opsegu s Kazimirovim pločama odvojenim samo 400 protona jedna od druge. Putnik kroz vreme bi trebalo „samo“ da otvori vrata na tim pločama i prođe kroz „crvotočinu“, ali bi masa neophodna za konstrukciju ovog vremeplova morala da bude dve stotine puta veća od Sunca!

Stoga astrofizičar iz Prinstona, kao mogući mehanizam za putovanje kroz vreme, vidi „stringove“, ili „kosmičke strune“, tanka vlakna dužine na milione svetlosnih godina sa energijom dovoljnom da veoma snažno zakrivi prostor-vreme:

„Možete da konstruišete kosmičku-string vremensku mašinu tako što ćete pronaći veliku petlju kosmičkih struna i, nekako manipulišući njome, naterate je da se veoma brzo skupi pod sopstvenim pritiskom, kao gumena traka. Izvanredna energija gustine stringova zakrivila bi prostor-vreme, a putovanjem svemirskim brodom oko dve strane omče dok se one mimoilaze jedna s drugom brzinom bliskom svetlosti, vi ćete putovati u prošlost!“, tvrdi Ričard Got, ali kaže da bi za vraćanje za samo jednu godinu u vremenu, na žalost, bila potrebna petlja koja bi imala energiju čitave jedne galaksije! Uz to, kontrahovanje kosmičke strune verovatno bi pokrenulo stvaranje rotirajućih crnih rupa, koje bi u sebe zatvorile sve vremensko-prostorne regione. Putnik bi u njoj bio raznet u najsitnije delove pre nego što bi mogao da otputuje bilo kuda!

Najčešći problem koji se pominje u vezi sa putovanjem u prošlost je čuvena pretpostavka po kojoj bi unuk, ukoliko bi se vratio u vreme pre nego što je rođen, mogao da ubije svog dedu još u kolevci i na taj način spreči svoje sopstveno rođenje, a samim tim i putovanje u prošlost! Nedostatak tehnologije koja bi nam omogućila da stvorimo vremensku mašinu, profesoru Ričardu Gotu ne smeta da se bavi razmišljanjem i o jednom takvom paradoksu.

„Čak i kada bi prevazišli sve pomenute poteškoće, zakoni fizike kažu da uz pomoć bilo kog tipa vremenske mašine ne bi mogli da dospete u neku raniju epohu pre nego što bi ta mašina bila stvorena. Prema tome, ne bi ni mogli da sretnete i možda ubijete svog pretka. Ali, ako bi se takva sprava napravila danas, naši prethodnici bi možda mogli doći i ubiti nas, menjajući tako svoju prošlost“, teoretiše Got.

On napominje da, prema nekim pretpostavkama, putnici kroz vreme ne bi mogli da menjaju prošlost, jer bi bili deo nje! Oksfordski fizičar Dejvid Dojč dozvoljava mogućnost takvih poseta koje bi promenile istoriju, ali on kaže da postoji mnogo isprepletenih istorija, pa bi tako u slučaju povratka kroz vreme i ubistva nekog od direktnih predaka, to samo prouzrokovalo da se u prostor-vremenu formira samo još jedna nova grana istorije i novi paralelni univerzum koji ne bi uticao na ovaj naš!

Stiven Hoking, međutim, ovaj problem je video drugačije i pretpostavljao da postoji ono što je nazivao „hronološkom zaštitom“, odnodno da zakoni fizike nekako uvek mogu da spreče putovanje u prošlost! Prema tome, ni pardoks „deda-unuk“, po njemu, nije aktuelan. Hoking je verovao da će kvantni efekti, u sadejstvu sa drugim ograničenjima, stati na put vremenskoj mašini, a da li je u pravu, mogli bismo da saznamo, smatra Ričard Got, jedino ako se jednog dana razvije teorija kvantne gravitacije.

Prinstonski astrofizičar, na kraju, misli, za razliku od mnogih svojih savremenika i kolega, da bi putovanja u prošlost mogla biti realizovana samo na kratke staze, dok bi odlazak u budućnost bio znatno lakši. Ali, tu se krije zamka:

„Nevolja sa putovanjem u budućnost je u tome što vi možete ostati zaglavljeni u njoj i pitanje je da li bi postojala bilo kakva mogućnost da se vratite nazad u svoje vreme?“, kaže profesor Got.

Sve to zvuči kao naučna fantastika, ali ne treba zaboraviti da je Herbert Džordž Vels objavio svoj „Vremeplov“ samo deset godina pre nego što je nastala teorija relativiteta. Tada je putovanje kroz vreme izgledalo nemoguće. Novi pomak dogodio se knjigom Karla Segana „Kontakt“, koja je zainteresovala Kipa Torna i navela ga da se ozbiljno pozabavi „crvotočinama“. Nije isključeno da su neutrini, koji putuju brže od svetlosti, naredni međaš koji će usmeriti nova istraživanja u cilju rešenja davnašnje zagonetke nazvane – putovanje kroz vreme.