Antonio se probijao kroz grmlje, ubeđujući samog sebe da nema čega da se boji. Na kraju krajeva, imao je već deset godina i osećao se kao gotovo odrastao muškarac. Drugi dečaci su verovatno samo pokušali da ga uplaše pričom o zastrašujućim čudovištima koja se kriju u ovoj šumi. On zna da tu nema ničega. Priznao je sebi da šuma izgleda jezovito, kao da je na tom mestu nekada postojao vrt, ali je decenijama a možda i vekovima ostavljen na milost i nemilost zubu vremena. Pa čak i da jeste, nema čega da se plaši. Antonio je hodao šumom te 1905. godine. Bio je dvadeseti vek i u Italiji se više niko nije bojao čudovišta. Iznenada, Antonio se obreo pred nečim ogromnim. U početku je mislio da je to velika stena, ali su linije bile suviše pravilne. Zakoračio je unazad i video ga. Džinovsko oko je buljilo u njega. U naletu panike, shvatio je da gleda u razjapljene čeljusti zmaja spremnog da ga poždere. Vrišteći iz sveg glasa, Antonio se okrenuo i počeo da beži odakle je i došao, za manje od jednog minuta je istrčao iz šumarka i dugo nije kročio u njega. Jer, šuma je zaista bila puna čudovišta! Mnogo godina kasnije, pisaće o čudnom otkriću…

Melanholični vojvoda

Priča počinje sa mladim plemićem po imenu vojvoda Pjerfrančesko Visino Orsini. Rođen oko 1516. godine, Orsini se ženi plemkinjom Đulijom Farnese 1544. Služio je kao oficir i diplomata sve do 1553. kada je zarobljen u istoj bitci u kojoj je poginuo njegov najbolji prijatelj. Tri godine je proveo u zatvoru dok se pregovaralo o otkupnini, a ubrzo posle izbavljenja umire njegova voljena Đulija. Orsini pada u depresiju i povlači se na porodično imanje kraj Bomarza, praveći planove za gradnju svog čudnog, melanholičnog vrta.

O vrtu se zna samo ono što su istoričari otkrili posetivši ga. Orsini nije za sobom ostavio pisano svedočanstvo zbog čega je stvorio neobičan vrt i jezovite statue. Srećom, kraj mnogih objekata je dao da se uklešu natpisi, što pruža bar neke naznake o čemu je razmišljao. Na samom ulazu u ono što je Osini nazvao Bosco Sacro – Sveti gaj, posetioce pozdravlja sledeća poruka:

„Ti koji ulaziš na ovo mesto posmatraj ga komad po komad i posle mi reci da li je toliko mnogo čudesa stvoreno zarad obmane ili čiste umetnosti.“

Gaj je napravljen na brdu, a statue isklesane na licu mesta od prirodnog vulkanskog kamenja. Upravo stoga kao da čitavo mesto nije organizovano po nekom pravilnom redu. Sa druge strane, možda je ta haotičnost zapravo bila deo Orsinijevog plana. Bez logičnog plana, mogao je to biti njegov način da „oslobodi svoje srce“, kako jedan od natpisa kaže.

U vrtu postoji više od 12 fantastičnih skulptura neizmerne umetničke vrednosti. Može se videti zmaj kako se bori sa lavovima i vucima, mnoge figure grčkih i rimskih bogova i kuća namerno sagrađena pod uglom da posetilac jednostavno gubi ravnotežu.

Stil odgovara manirizmu – žanru popularnom krajem 14. veka kada umetnici nisu težili da zadovolje ukus posmatrača, već da ih zapanje preuveličanim figurama izduženih formi i neuravnoteženim pozama. Umetnik koga je Orsini angažovao za skulpture u vom vrtu je najverovatnije bio Piro Liđorio, jedan od najpoznatijih arhitekti toga vremena. Iako je utisak koji skulpture ostavljaju na posetioce tako zapanjujući da oni i ne pogledaju baš detaljno svaki objekat u vrtu, nekolicinu Liđorijevih radova definitivno ne treba propustiti.

Slonovi, divovi i zmajevi

Jedna od najvećih i najupečatljivijih skulptura je ratni slon. Ta ogromna kreatura na leđima nosi zamak, a u surli telo rimskog vojnika. Iako su slonovi koji nose zamak na leđima bili popularni simboli u srednjevekovnoj i renesansnoj umetnosti, ovaj Orsinijev bi lako mogao biti podsećanje na Hanibalovu invaziju Italije 218. g.p.n.e. Ukoliko je to tačno, onda je Hanibalova jedinstvena metoda da ratnim slonovima podstakne užas u protivničkoj vojsci zauvek ovekovečena ovde u Bomarzu. Ima stručnjaka, međutim, koji tvrde da je slon referenca na priču o Eleazaru iz Knjige Makabejske. Eleazar ubija kraljevog slona, ali i sam strada kada smrtno ranjena životinja padne preko njega.

Sledeći izuzetan umetnički rad predstavlja borbu dva diva. Očigledno je da pobeđuje onaj koji je protivnika zgrabio za noge i čereči ga svom snagom. Natpis govori o tome šta se događa: „Ako je Rodos oduzeo ponos svom Kolosu, ovako u mojoj šumi je gorifikovan i dalje ne moram da uradim više od onga što sam već uradio“.

Ovo zvuči kao modifikovani stih iz Ariostove poeme „Besni Orlando“, u kojoj heroj Orlando poludi zbog gubitka svoje ljubavi Anđelike. U tom ludilu naiđe na drvoseču koga ubija na isti način kako je to učinio div iz Orsinijevog vrta. Neki smatraju da je skulptura zapravo simbol samog Orsinija koji je, kao i Orlando, poludeo posle smrti svoje žene Đulije.

Još jedan zagonetni prikaz u Bomarzu je nešto što liči na glavu morskog čudovišta na kojoj balansira kugla sa zamkom na vrhu. U zvaničnom turističkom vodiču piše da su to Protej i /ili Glauk, stara morska božanstva. Ipak, većina istoričara veruje da je skulpura takozvana „maska ludila“. Kao i u slučaju većine umetničkih radova u Orsinijevom svetom gaju, tačno značenje ove skulpture ostaje nepoznato.

Možda najužasnije obličje i slika koja se najčešće povezuje sa Orsinijevim vrtom jeste užasno neljudsko lice uklesano u steni na padini brda. Ogromna usta su otvorena u nemom vrisku, dovoljno velika da se kroz njih prođe i pročita natpis: „sav razum nestaje“. Neki smatraju da je to stvorenje Ork koji se sprema da proždere decu, a drugi da je Orsini ovde prikazao usta pakla. Možda su obe strane u pravu. U svakom slučaju, Orsini je ispoljio bar malo humora stvarajući ovo čudovište: kada se prođe kroz usta ulazi se u prostoriju dovoljno veliku da posetioci mogu da prirede piknik i sede na klupi od kamenog jezika.

Orsini je umro 1584. Posle njegove smrti više ni jedna skulptura nije pridodata vrtu. Do 19. veka, sveti gaj je skrivao svoje tajne, zaboravljen, zapušten i obrastao rastinjem. U selu su se pričale priče o čudovištima koji obitavaju u šumi, pa su mnogi izbegavali da zalaze u nju. Na kraju je mesto prozvano „šuma čudovišta“

Lek za slomljeno srce?

Španski nadrealista Salvador Dali posetio je ovaj vrt 1938. S mukom se probijajući kroz šiblje i puzavice, bio je zaprepašćen veličanstvenošću figura. Snimio je kratki film u parku, a kasnije prizano da su skulpture bile inspiracija za nastanak njegovog dela „Iskušavanje Svetog Antonija“. I drugi umetnici su ubrzo krenuli Dalijevim stopama.

Pesnik Andre Pjer de Mandiaga napisao je esej o vrtu. Umetnica Niki de Sent Fale je u njemu pronašla inspiraciju za kriranje sopstvenog tarot vrta u Toskani. Argentinski pisac Manuel Ljanez je napisao novelu „Bomarzo“, zasnovanu na Orsinijevom životu. Zatim je komponovao libreto koji će 1967. Alberto Đinastera pretočiti u opersku muziku. Oba umetnika su za to dobili Pulicerovu nagradu.

Restauracija je započela tek kada je 50tih godina 20. veka park kupio Đovani Betini. Danas je, 60 km udaljen od Rima, sveti gaj otvoren za posetioce i svojom neobičnošću privlači veliki broj umetnika i ljubitelja umetnosti iz celog sveta.

Zbog čega je Orsini podigao ovakav vrt? Istoričari nude nekoliko teorija. Jedna kaže da je želeo da stvori suprotnost simetriji renesansnih vrtova svoga prijatelja Kristifora Madruca. Orsini je znao da ne može da se takmiči sa lepotom i veličinom Madrucovih vrtova, pa je umesto toga odlučio da stvori mesto koje će posetioca šokirati i kod njega izazvati strahopoštovanje.

Po drugoj teoriji koju iznosi pisac Kristofer Mekintoš, taj melanholični vrt je predstavljao neku vrstu terapije kojom je Orsini pokušavao da se odupre depresiji nakon Đulijine smrti. Mekintoš takav postupak poredi sa depresivnom osobom koja otkriva da čitanje morbidne poezije stvara kod nje suprotnu reakciju i pomaže joj da se razveseli.

Da li je tako nešto delovalo i na Orsinija? Možemo samo pretpostavljati. Poslednje što je dodato neobičnom vrtu nije bilo novo džinovsko čudovište već mali hram. Sagrađen je 20 godina posle ostatka vrta i posvećen Orsinijevoj drugoj ženi. Možda je ta poslednja kreacija značila da je vojvoda konačno uspeo da se oslobodi čudovišta koja su tako dugo proganjala njegovu dušu.