Kao dečaka ponekada me je progonio gotovo smrtni strah od mraka i dubokih voda. Bojao sam se onoga što se skrivalo ispod kreveta, ali takođe i u plakaru moje sobe uvek kada ugasim svetlo. Bojao sam se i svega onoga što je moglo da me tamo negde u tami čeka, zgrabi i odvuče ispod površine nekih dalekih reka, jezera ili mora…
Naravno da je na tim mojim strašnim mestima uvek bilo „nečega”. U senci su obično vrebale igračke ili gomila nabacanih mojih ličnih stvari koje su pretile da me zatrpaju kad god otvorim vrata plakara. Ispod kreveta bi možda nekada i virio par prljavih čarapa, koje su u odsustvu svetlosti ličile na par nogu kakvog bauka.
U velikim vodama obitava sasvim obična flora i fauna, danas nama sasvim poznata i prilično bezopasna i daleka pretnja po život i razum većine nas. I ništa više od toga. Danas su moji strahovi stvarniji, teskobniji, sve učestaliji. Odrastanje donosi otrežnjujuće saznanje da čudovišta ne postoje, već da postoje samo ljudi.
Egzistencijalni strah od neizvesne sutrašnjice u ovom svetu apsurda i okrutnosti ne prestaje da me prati. Kada bih samo mogao da se nakratko vratim u detinjstvo i ponovo iskusim sve te svoje infantilne, naivne fobije. Ipak, danas priznajem, ne stideći se svog priznanja, da se uvek do kostiju naježim pri samoj pomisli na neobičan doživljaj moje dobre prijateljice I. R. Ona mi je jednom prilikom otkrila ponešto o svojim ličnim strahovima i svojim ličnim iskustvima. Pričala mi je o detinjstvu, o rodnom selu njene majke i nostalgiji za vremenima koja su iza nas. Međutim, nikada pre nije spomenula ništa o dubokom, mračnom bunaru koji je umalo nije zauvek progutao. Ni reči o ponoru, dubokom i mračnom poput mojih ponovo oživljenih strahova i košmara.
„Bilo je to uoči Duhova, pre više od trideset godina. Volela sam da za praznike putujem sa roditeljima kod babe i dede na selo. Znaš i sam koliko je tada sve bilo drugačije… Nekako bezbrižnije, јеdnostavnije. Kao u nekom snu.”
Razgovarali smo telefonom. Znajući da sam dobar slušalac i sagovornik, nadala se da ću joj možda pružiti neko smisleno objašnjenje o tome šta se tada zapravo dogodilo. Nažalost, jedino što sam mogao da učinim bilo je da pažljivo saslušam njeno izlaganje, pokušavajući da prikrijem izvesnu nelagodnost koju sam osećao pri svakom pomenu famoznog bunara.
„Posle ručka sa rodbinom pošla sam u šetnju, da malo protegnem noge od puta i udahnem svež vazduh. Smrkavalo se, pa sam ipak odlučila da ostanem blizu kuće. Bunar, ili zdenac – kako ga tamošnji meštani zovu, možda je decenijama zjapio pred tremom kuće mojih dedova. Ali ja se tog zdenca, iskreno govoreći, gotovo i ne sećam. Koliko sam se samo puta kao dete igrala u tom dvorištu, pred kućom, ali to čudo kao da nikada pre nije ni postojalo. Baš kao da su ga deda i baba iskopali tog istog dana, tek pred sam naš dolazak.”
S druge strane žice usledila je kratka pauza dovoljna da moja sagovornica udahne duboko i nastavi svoju priču.
„Pamtim da sam se naslonila na bunar čiji je otvor bio pokriven trulim daskama. Dovoljan je bio samo jači pritisak da daske popuste, pa da već sledećeg trenutka završim u jami. I eto mene kako visim, držeći se za samu ivicu unutrašnjeg zida bunara! Čak se i vitlo sa užetom i kofom prepolovilo i potonulo u vodu. Ali Bogu hvala, jama je dovoljno uzana, pa nekako uspevam da se poduprem nogama i leđima o te iste zidove. Poda mnom žubori crna, arteška tekućina. Pokušavam da se uspnem, ali kameni zid se roni i sve više urušava. Dozivam u pomoć, ali niko se od ukućana ne odaziva niti pojavljuje u vidokrug. I onda iz bezdana čujem smeh… Da, smeh! Dobro si čuo… Eho ženskog smeha. Ili, bolje reći, kikotanje od kojeg srce može da stane. A odmah zatim tu je i nečiji leden, mokar i čelični stisak oko članka moje noge koji me vuče nadole, pravo u sigurnu smrt.
Da li moram da ti napomenem da je dno te prokletinje na dubini od nekih dvadesetak metara i da zato nema ni teoretske šanse da sam na nozi osetila samo pljusak ledene vode? A ne moram ni da te podsetim da prosto mrzim horor filmove i da sve ovo što ti govorim nije scenario za nastavak onog bezveznog ’Kruga’.”
„Kako si uopšte uspela da izađeš odatle?”, upitah je.
„Pretpostavljam da je adrenalin učinio svoje. U strahu i panici ljudi dobiju nadljudsku snagu kako bi pronašli izlaz iz najteže situacije. Ne znam. Možda su me sami Duhovi toga dana zaštitili od te… „stvari” . Užas.”
Zaćutala je na trenutak.
„Zdenac je već godinama unazad ograđen, zazidan i presušen. Ništa nije nađeno na njegovom dnu, niti su ikada kružile bilo kakve bapske priče o njegovom potencijalno ukletom poreklu, skrivenoj simbolici ili bilo čemu što bi zvučalo neverovatno i nestvarno. Svako bi pomislio da je moj pad bio malerozna slučajnost, umalo pa nesrećan slučaj… Ja i danas tamo odem, s vremena na vreme, čisto da obiđem kuću i pokupim pristigle račune. Veruj mi da još uvek iz unutrašnjosti tog bunara kao da ponovo čujem onaj isti jezivi odjek.”
Ivan Ristić