Usled retkog oblika amnezije, Naomi Džejkobs se probudila, uverena da je tog jutra 1992. godina i da će čitavog dana morati da uči za završni ispit u osnovnoj školi, a bila je 2008. godina!

Poslednje čega se sećala je da je otišla u krevet kao petnaestogodišnja devojčica. Bila je užasnuta shvativši da se probudila u 21. veku, da je odrasla žena i da ima jedanaestogodišnjeg sina koga uopšte nije prepoznala. Sećanje na 16 prethodnih godina je jednostavno iščezlo…

Lekari smatraju da je Naomi suviše dugo živela pod takvim stresom, da se deo njenog mozga jednostavno zatvorio, brišući svako sećanje na njen život odrasle osobe. Pokušavajući da se ponovo prilagodi savremenom životu, Naomi je bila potpuno zbunjena Internetom, kompjuterima i mobilnim telefonima.

Uspela da povrati veći deo svojih izgubljenih sećanja, pa je čak počela da piše i knjigu o svom iskustvu. „Zaspala sam 1992. godine“, kaže ova mlada žena, „kao kratko ošišana, drčna petnaestogodišnjakinja uverena da sve zna, a probudila sam se kao tridesetdvogodišnja samohrana majka u državnom stanu. Bar tako sam mislila… Poslednje čega se sećam, jeste da sam sanjala o dečku iz mog razreda. A onda sam se probudila, ugledala svoje lice u ogledalu i strah me je obuzeo. Iz ogledala je u mene buljilo lice neke matore žene sa borama i dugom kosom.

Zatim se na vratima pojavio dečak koji me je zvao „mama“. Tada sam počela da vrištim od užasa. Nisam znala ko je taj dečak. Činilo mi se da nije mnogo mlađi od mene, a savim sigurno se nisam sećala da sam ga baš ja rodila. Počela sam histerično da plačem. Ako kažem da sam bila potpuno sleđena od straha, to ni približno ne opisuje kako sam se osećala. Jedino sam želela da se pojavi moja mama. Nisam mogla da shvatim kako je moguće da jedne večeri odeš u krevet kao petnaestogodišnja tinejdžerka, a probudiš se kao odrasla žena i to u pogrešnom veku!“

Pre nego što je izgubila pamćenje, Naomi je studirala psihologiju. Lekari su joj objasnili da pati od takozvane prolazne globalne amnezije, oblika gubitka pamćenja uzrokovanog stresom. Epizodni delovi njenog pamćenja su se potpuno ugasili, što znači da je izgubila svu svoju emocionalnu memoriju. Ipak, njena semantička memorija je još uvek bila netaknuta, tako da je uspela da se seti stvari koje je ponavljala tokom određenog vremenskog perioda, na primer, kako se voze kola.

Kada je prvi šok prošao, mukotrpno i polako je počela da obnavlja fragmente svojih sećanja, prikupljajući deo po deo svog zaboravljenog života zahvaljujući dnevnicima koje je pisala od srednje škole do odraslog doba.

„U petanestoj sam mislila da ću do 32. godine života osvojiti čitav svet. Doživela sam pravi šok shvativši da sam postala prosečna osoba, samohrana majka koja živi u Mančesteru i vozi stari fijat. U početku sam želela da pobegnem iz kuće i da skitam svetom, ali sam polako, uz pomoć porodice, ponovo počela da se navikavam na ovaj novi svet. Iako je iskustvo bilo više nego traumatično, zaista sam zahvalna što sam igrom slučaja mogla da putujem kroz vreme u sopstvenu budućnost…“