U selu Mratinovci podno Stare planine, meštani su uoči Vučijih dana zamandaljivali vrata, navlačili crne marame na prozore, mesili hleb i ostavljali ga da zanoći na kućnom pragu. Običaji od pamtiveka, govorili su. Bili su to oni dani kada se ništa ne radi, kada se ne šije, ne pere i ne prede vuna. Čak su i ognjišta gasili tokom dugih mraznih noći. Jer tada, šaputalo se, vuci vrebaju grešnike, pohode im kuće i pustoše torove. Onda kada nepojmljive sile kažnjavaju one koji se ne pridržavaju tajnih zaveta i zakona.

A u selu, kao i bilo gde drugde, nije bilo onih koji nisu grešili, a nije bilo ni onih koji su poštovali ikakve zavete i zakone. Prastari bogovi behu zaboravljeni a mladi bog, tek prihvaćen i udomljen, činilo se da ostaje slep i gluv na sve njihove počinjene grehe.

Toma, povratnik iz Beograda, u sujeverja nije verovao. Vratio se u rodno selo samo da obiđe dedinu kuću, koju je planirao da proda čim je malo dovede u red. Nije ga radovalo to što su prve komšije preko dana ćutale i mrgodile se pri svakom susretu sa njim, dok bi noću držale vrata zabarikadirana.

„Ludaci i njihove bapske priče“, siktao je, dok je špahtlom mrzovoljno strugao tapete sa zidova u sobi koja je dedi služila kao gostinska.

Već trećeg dana, dok je sređivao tavan, pronašao je torbu od štavljene jagnjeće kože. U njoj — zavežljaj od konopljinog platna. U njemu — par oštrih, dugačkih očnjaka. Ne od lisice, ne od psa, već od vuka. Kao nekadašnji lovac lako je umeo da prepozna zube životinja koje je lovio. Našao je i cedulja sa porukom: “Ne iznosite na Vučije dane!” Ispod poruke nažvrljani neki čudni znaci, crtice i reze pokapane mrkocrvenim mrljama. Tomina baba beše vračara, uostalom kao i gotovo sve žene njegove loze, pa ga ovaj prizor nije začudio. “Opet neki naši uvrnuti običaji”, pomislio je. Tomina baba je naprosto iščezla bez traga jedne davne zime, a deda mu se upokojio pre desetak godina od, ni manje ni više, ujeda besnog vuka.

Tomu je nasmejala ova poruka, ali su mu istovremeno uz kičmu prostrujali ledeni žmarci. Odlučio je da nađene očnjake ostavi na stolu i nastavi sa započetim poslom. Čekao ga je skori povratak u sivilo velikog grada. Jedva je čekao da proda kuću u selu i zauvek zbriše iz ove vukojebine.

Te noći zabeleo se prvi sneg. Temperatura se spustila duboko ispod nule. Bila je to ne sasvim uobičajena vremenska prilika za to doba godine. Vetar je udarao u kuću poput snežne lavine koja se obrušava pravo sa vrhova Stare planine. Toma je ustao iz kreveta, probuđen ružnim snovima što su se smenjivali kao na filmskoj traci. Ali, onda je čuo tiho grebanje, pa lupkanje, pa mukli zvuk nalik koracima. Kroz prozor je mogao videti samo mrak, gust i lepljiv kao da je sačinjen od katrana. U kući zbog nevremena ne beše struje. Od malih nogu plašio se mraka. Ne zato što u mraku nije mogao da vidi, već što je u mraku nešto moglo videti njega.

Vratio se u sobu i zastao, umalo izgubivši svest. Očnjaci više nisu bili tamo gde ih je ostavio. Ležali su sada na podu, tamo gde ih je neko pažljivo poređao u savršen krug. U sredini kruga — smotuljak krzna. Siv, gust i svež. U vazduhu vonj mokre životinjske dlake.

Srce mu je udaralo aritmično. Pokušao je da ubedi sebe da je nanjušio miša, da je to krzno kakve iznošene bunde, ili da je sve uobrazilja izazvana rakijom koju nije štedeo od kako je došao. Zatim je iz dvorišta čuo glas. Ili nešto što samo podseća na ljudski glas. Više poput zova zveri iz dubine šume:

“Čoveče, vrati to što si pronašao!”

Skočio je ka prozoru i pošto je odškrinuo kapak ostade prikovan za pod. Napolju se nešto kretalo, sabijeno u senku. U trenutku kada je vetar podigao granje i novi nanos snega, mogao je jasno čuti kako to „nešto” diše. Nešto gladno i neopisivo gadno.

Tada su vrata kuće zaškripala.

Toma je konačno uspeo da se pokrene, zgrabivši sa poda to što je našao u nameri da vrati gde mu je i mesto. Neljudski urlik prolomio se prostorijom. Soba se još više zamračila postavši neprozirna, a stepenice na tremu zaškripaše pod nečijim tromim koracima.

„Nisam hteo… nisam znao…“ šaputao je kroz stisnute zube jecajući, čvrsto u ruci držeći vučje očnjake kao kakvu beskorisnu amajliju.

Umnoženi glas je dopirao iz svakog ugla kuće: “Običaji štite čoveka. Ko ih pogazi, predaje se čoporu…”

U poslednjem trenutku, Toma je vratio komade životinjske čeljusti nazad u torbu. Vrištao je za pomoć onoliko dugo koliko ga je grlo moglo služiti. Ono što je nastupilo bilo je njegovo lično, prvo preobraženje. Vetar je prestao da duva. Kuća je ponovo bila mračna i studena, ruševna i pusta.

Sutradan, komšije su ga zatekle na tremu, u dronjcima mokrim od snega, preko noći osedele kose, sa torbom u naručju. U bunilu je ponavljao samo jedno: „Zaveti nisu samo priče. Priče nisu samo priče…“

A u snegu ispred kuće, jasno su se videli tragovi. Ogromni, slični vučjim, ali ipak dublji. Pet prstiju, ali dugački, tanki, zakrivljeni. Kao da je vuk hodao dvonoške. Kao da se vuk nakratko našao u koži čoveka. Ili je to možda bio čovek u koži vuka.

I to ne jedan, već dvojica njih.

Ivan Ristić