Kako to obično biva, teško da gradić po imenu Eksed, zavučen u blatnjavi močvarni ćošak zabačenog regiona dvadesestak kilometara daleko od mađarsko-rumunske granice, po bilo čemu podseća da je u njemu rođena jedna od najozloglašenijih žena Evrope – grofica Elizabeta (Eržebet) Batori. Nekada davno je i samo njeno ime kod ljudi izazivalo tako neopisiv strah i užas, da je posle njene smrti glasno izgovaranje tog imena zabranjeno na sto godina. A opet, bez Elizabete Batori ne bi bilo ni priče o Drakuli, s obzirom da je upravo ona bila inspiracija Bremu Stokeru da napiše roman o rumunskom plemiću krvopiji.

Od mračnog grofičinog dvorca danas nije mnogo ostalo. Srušen je kada je porodica Batori definitivno pala u nemilost. Ostale su samo strašne priče o bezdušnoj grofici koja se kupala u krvi mladih devojaka.

Tokom čitavog 20.veka, o slučaju Elizabete Batori kružile su razne verzije. U Mađarskoj su neki istoričari pokrenuli revizionistički proces, ne bi li dokazali da je grofica bila žrtva političke spletke i na taj način oprali svoju nacionalnu prošlost. Istovremeno, pojavio se i feministički pogled na ličnost grofice Batori. Feministkinje su je videle kao pametnu i smelu ženu, osuđenu od strane patrijarhalnih ženomrzaca. Nasuprot tome, kroz vekove su pisci, umetnici i istoričari Elizabetu Batori doživljavali na sasvim suprotan način: kao kvintisenciju ženskog zla i kanibalizmu sklonu lezbijku koja je iskasapila na stotine nedužnih devica.

Ubice zmajeva

Krvava priča počinje daleko u maglama mračnih vekova prošlosti, kada se klan germanskih ratnika doselio u mađarske močvare između Njirbatora i Ekseda. Porodično ime klana bilo je Gutkeled. Ratnici Gutkeled su se iskazali u brojnim bitkama i sukobima pa su, posle izvesnog vremena, svoje porordično prezime zamenili prezimenom Batori, što na mađarskom jeziku znači – hrabar. Vekovima su Batori tvrdili da su porodično ime zaslužili jer su upravo oni ubili poslednjeg zmaja iz močvara, pa otud i stilizovani zmaj na njihovom grbu.

Ovo je, naravno, samo mit. Ime su verovatno uzeli po obližnjem gradu Njirbatoru, ali njihova taština zaista pokazuje nasilnu crtu u karakteru članova porodice Batori (psihološki poremećaj koji je, možda, uslovio običaj sklapanja brakova među bliskim srodnicima unutar plemićkih porodica, a Batori nisu bili nikakav izuzetak). Elizabetin ujak je, na primer, bio surovi i nasilni princ Transilvanije. U hronikama je zabeleženo da je princ jednom na užarenom gvozdenom prestolu ispekao živog vođu pobunjenika, a zatim je naterao njegove sledbenike da pojedu pečeno meso svoga vođe. Među Batorima je bilo i previše pijanaca i silovatelja, a jedan je rođak čak optužen zbog obožavanja đavola. Doduše, nisu svi Batori bili baš potpuno trule jabuke: bilo je u porodici istaknutih kardinala, biskupa, pa čak i jedan kralj Poljske.

Upravo se u toj izuzetnoj, iako ponekad brutalnoj porodici, 7. avgusta 1560. godine rodila Elizabeta. Ona je prvo dete odgajano na predačkom imanju u Njirbatoru, u susedstvu kalvinističke crkve koju je sagradio jedan protestant, inače brat njenog dede. Posle nekoliko godina, Elizabetu su odveli na imanje Batorijevih koje se nalazilo usred močvare kod Ekseda. U šestoj godini je doživela prvi epileptični napad. Možda je to bio tek nagoveštaj ludila koje će je tek obuzeti. Ipak, bila je inteligentno dete koje je sa lakoćom savladalo nemački, grčki i latinski.

Elizabeta je bila i veoma lepa, sa raskošnom vranom kosom i mlečno belim tenom nasleđenim od svojih nemačkih predaka Gutkeleda. Njena beloputa lepota se više nego očigledno isticala u zemlji tamnoputih seljaka.

Negde pred kraj 60-tih godina 16. veka, Elizabeta je imala prvi susret sa autentičnim divljaštvom. Stražari u Eksedu su uhvatili ciganskog svirača u krađi. Lopov je odvučen u prednje dvorište dvorca, zatim je živ ubačen u rasporeni stomak mrtvog konja, stomak je ušiven a čovek ostavljen da umre u lešini koja se raspadala. Elizabeta, tada devojčica od nepunih 10 godina, prisustvovala je jezivom kažnjavanju od početka pa sve dok krici nesrećnog lopova nisu zauvek utihnuli.

Godinu dana kasnije je verena. Postoje indicije koje ukazuju da je u 14. godini doživela romansu. Sasvim je moguće da je upravo ona podstakla i započela nedozvoljenu ljubav, iako neke druge priče govore da ju je silovao kmet. Šta god istina bila, tek neželjena trudnoća mlade Elizabete Batori je prikrivena a skandal zataškan. Njeni roditelji su zaključili da je došlo vreme da se njihova pametna ali problematična kći uda, pa je uskoro postala supruga grofa Ferenca Nadadžija od Fogasfarolda.

Naigled, to je bio savršeno uparen brak. Devetnaestogodišnji Nadadži je poticao iz klana hunskih ratnika plemića, isto toliko slavne i poštovane loze kakva je bila i loza Batorija. Uprkos tome, petnaestogodišnja Elizabeta je zadržala svoje devojačko prezime, istakavši tako viši društveni rang svoje porodice. Nakon impresivnog venčanja, mladenci su prešli u mladoženjin dvorac Sarvar, blizu današnje austrijske granice.

Grofica i njeni dvorci

Dugačak je i danas put od Ekseda do Sarvara. U svom novom domu, Elizabeta je prvi put pokazala svoju sklonost ka sadizmu. Prema izjavama svedoka na njenom suđenju, mlada grofica Batori je imala čitav spisak specijalnih kazni za sluge koje nešto zgreše. Jedna od tih kazni je bilo nabijanje igala pod nokte nesrećnih sluškinja, a ako je bila bolje rapoložena, jadnicu bi svukla do gola i istukla je snopom kopriva. Svedoci su izjavili da je ponekad kažnjavanju prisustvovao i grofičin suprug.

Grof Nadadži je, takođe, ispoljavao sklonost ka nasilju i to dokazao u mnogim ratovima protiv muslimana. Posle svake bitke je Crni Beg, kako su ga Turci nazvali, voleo da se zabavlja bacanjem odsečenih glava svojih neprijatelja u vis. Kada se nije zabavljao ratom i neprijateljskim glavama Ferenc Nadadži je, izgleda, provodio vreme podučavajući svoju mladu suprugu krajnje maštovitim metodama kažnjavanja posluge. Jednom su golu sluškinju namazali medom a zatim je vezali van zidina zamka gde su je, na opšte zadovoljstvo prisutnog plemstva, na smrt izujedali insekti.

Činjenica da je bračni par delio istu strast prema veštičarenju je nepobitna. U jednom pismu svome suprugu Elizabeta piše: „Dorko me je naučila novu čarliju. Uzmeš potpuno crnu kokošku i umlatiš je na smrt belim štapom. Zatim iscediš njenu krv i njome poprskaš svoje neprijatelje“.

Dorko je bila Doroteja Szenteš koja je dvorila Elizabetu i nadgledala druge sluškinje. Tokom perioda dugih odsustvovanja svoga muža, grofica je počela da se okružuje veoma čudnim ljudima. Bila je tu njena biseksualna tetka Klara, navodna čarobnica sa kojom se Elizabeta veoma sprijateljila. Njeni ostali prijatelji i saučesnici su bili još čudniji. Među njima je bila jedna stara, smežurana i luda sluškinja, veštica lezbijka i mladić po imenu Ficzko koga su često kasnije opisivali kao patuljka. Ova čudna družina je pomagala Elizabeti oko vođenja domaćinstva i brige o deci. Zvuči neverovatno, ali uprkos svemu grofica je bila dobra majka svom potomstvu.

U pratnji svojih bizarnih prijatelja i podređenih, počela je da putuje. Posebno je volela da obilazi ostale dvorce u vlasništvu porodice Batori, poput Forhtenštajna, Lokenhausa i Kerezstura. U šesnaestom veku su bile potrebne čitave nedelje da se obiđu sva ova mesta; danas su ona udaljena samo sat vožnje od Sarvara.

U Kerezsturu, baš preko puta austrijske granice, Elizabeta se zabavljala trpajući svoje sluškinje u gvozdenu devicu – kovčeg sa šiljcima na poklopcu okrenutim unutra. Bar se tako pričalo. Prema izjavama svedoka na suđenju, omiljena grofičina kazna bila je da u šake devojaka optuženih za krađu stavi užarene metalne novčiće. Ponekad je koristila i alternativnu kaznu, pa bi vrelom peglom lepila novac za tabane nesrećne devojke. U ko zna koliko prilika uživala je da batina sluškinje, sve dok im se odeća ne bi potpuno natopila krvlju. Ponekad bi sopstvenim šakama bukvalno iščupala sluškinji vilicu.

Krvave kupke

Grof Ferenc Nadadži je umro 1604. godine. Neki su govorili da ga je otrovala bludnica kojoj je odbio da plati za usluge. Elizabeta je ostala sama, bogata i nesputana, a kako se priča dalje nastavlja, pri tom opsednuta da sačuva lepotu koja je opasno počela da vene. Preselila se za stalno u svoj omiljeni dvorac Čaštice u podnožju Karpata, skoro izolovan od sveta i okružen gustim borovim šumama. Upravo su u ovom dvorcu zločini Elizabete Batori iz sadizma prerasli u potpuno ubilačko ludilo. Jednog ledenog zimskog dana, naredila je slugama da zgrabe seosku devojku, skinu je nagu i vežu za stub u snegu. Zatim su na jadnicu sipali kofu za kofom vode, sve dok se nije pretvorila u stub leda.

Elizabeta je gledala. I uživala.

Drugom prilikom je naredila da joj se u sobu dovedu sluškinje. Silom su ih svukli do gola i naterali da legnu na kameni pod. A onda ih je grofica mučila tako okrutno, da su njihovu krv koja je tekla po odaji morali da pospu pepelom ne bi li je posle „zabave“ očistili s poda. Najpoznatija glasina kaže da se Elizabeta kupala u krvi devica, ubeđena da će joj takav kozmetički tretman vratiti mladost i lepotu.

Postoji očigledan seksualni element u ovim i drugim navodnim grofičinim zločinima. Jedna od omiljenih Elizabetinih sklonosti bila je da prisili sluškinje da svoje dužnosti obavljaju potpuno nage. Ponekad je uživala da njihove pubične dlačice pali plamenom sveće.

Priča se da je tokom boravka u Beču, golu sluškinju zaključala u gvozdeni kavez koji je zatim podignut u vazduh. I dok je verni Ficzko kopljem probadao devojku do smrti, njena krv je tekla na groficu koja je stajala ispod kaveza i dovikivala opscenosti. Da li ovo može biti istina? A opet, monasi iz manastira u neposrednom susedstvu su bili toliko uznemireni kricima koji su dopirali iz grofičine rezidencije da su, navodno, bacali lonce na zid koji ih je delio od zloglasne susetke, zahtevajući tišinu.

Seljaci sa poseda koji su pripadali dvorcu Čaštice, mrzeli su groficu i isto toliko je se bojali. Kada bi putovala po okolini, bila je uvek okružena naoružanim oklopnicima koji su je branili od gomile. Sveštenici su odbijali da sahrane osakaćena tela koja su im stizala iz dvorca; lokalne devojke su odbijale da kroče unutar zlokobnih zidova. Ali se Elizabeta nije dala zbuniti. Kada je presušilo snabdevanje lokalnim sluškinjama, Elizabeta je u posetu počela da poziva mlade dame iz aristokratskih porodica ali iz udaljenih krajeva, nudeći im patronat. Lakoverne mlade dame koje bi došle ljubaznoj grofici su, za uzvrat, brutalno napadane i masakrirane.

Tih poslednjih meseci pre hapšenja, Elizabeta Batori je već bla toliko poremećena da su joj, kada je bila umorna, dovodili nage devojke direktno do postelje a ona bi zubima kidala komade njihovog mesa i uživala u toj beskrajnoj agoniji bola.

Ne opterećujući se previše istinitošću glasina ali zatrpani pritužbama i pričama, vlasti su konačne morale da reaguju. Može biti da je prezime Batori bilo jedno od najplemenitijih imena a Elizabeta jedna od najmoćnijih žena, ali je njeno zloglasno ponašanje lako moglo da izazove ustanak i pobunu seljaka. Pri tom, za razliku od nestanka seljačkih kćeri, nestanak dama plemenitog roda se nije baš tako lako mogao ignorisati. Jedne hladne noći pred kraj 1610. godine, palatin (velikodostojnik iz najbliže okoline kraljeve) Mađarske grof Đerđi Turzo stigao je u taj udaljeni dvorac užasa u pratnji čitavog voda vojnika i sa nalogom za hapšenje koji je potpisao lično kralj.

Kada su odbili da im otvore kapije dvorca, grof je naredio vojnicima da provale a sam je umarširao na čelu. Svedoci iz grofove pratnje su ispričali da je Elizabeta, u trenutku kada su ušli u njene odaje, bila nagnuta nad ispruženim, golim telom devojke koju je upravo mučila. Uhapšena je zajedno sa svojim slugama i prijateljima i odvedena u zatvor.

Možda je Turzova prvobitna namera bila sasvim skromna: da prisili Elizabetu Batori da prestane sa svojim zločinačkim „zabavama“ i, po mogućstvu, izbegne poniženje koje donosi sudski proces. Jedan od motiva za hapšenje grofice mogla je biti i ucena: mađarskom kralju bi odgovaralo kada bi zamašna dugovanja koja je imao prema porodici Batori bila otpisana i zaboravljena. Kada se ispostavilo da od zataškavanja nema ništa, organizovano je javno suđenje.

Mrtva i zakopana

Elizabeti Batori je, zapravo, suđeno dva puta. Svaki put su pred sud pozvane stotine svedoka koji su govorili o njenoj okrutnosti. Neki svedoci su mučeni, ali je većina govorla slobodno.

I ovde je negde istina o Elizabeti Batori. Da, neke od optužbi su očigledno izmišljene. Kupanje u krvi devica, na primer, bio je jeziv detalj koji se pojavljuje tek u pričama o njenom životu nastalim od 18. veka pa nadalje. Mnoge druge optužbe i priče su, verovatno, nafilovane poluistinama ne bi li bile zanimljivije – kako je to čest slučaj u glasinama o ljudskim zlodelima i užasima.

Ali je većina dokaza izneta protiv grofice Batori zaista autentična. Pored brojnih izjava očevidaca i svedoka, tu su i pisma njenih savremenika – sveštenika, civilnih slugu i drugih uglednih ličnosti – koja jasno i jednoglasno ukazuju na njene brojne zločine. Strah, užas i gnušanje koje je grofica izazvala među prostim narodom takođe se moraju uzeti u obzir, baš kao i potvrđena svedočanstva o unakaženim leševima devojaka.

Konačno, tu su poniženja kojima je izložen član uglednog plemstva i mađarska kraljevska porodica koja prati skandal. Ako je suđenje bilo samo zavera da se jedna arogantna plemkinja otera sa svojih poseda, čemu onda vekovi sramote? I zbog čega su vlasti osetile moralnu neophodnost da sazovu suđenje i sebi prirede neprijatnost koje takav događaj mora izazvati?

Odgovor je jednostavan. Grofica Elizabeta Batori je bila sadistički serijski ubica čiji su zločini bili suviše užasni i svirepi da bi se mogli dalje ignorisati. To je jedino objašnjenje u koje se uklapaju sve činjenice, bilo kakvo drugo tumačenje jednostavno nije verodostojno.

Ono što ne znamo jeste broj grofičinih žrtava. Da li je ubila 30, 40 ili više devojaka? Ili je ovaj ženski krvolok zaista iskasapila 600 devojaka, kako se navodi u pojedinim spisima sa suđenja? Da li ih je ubijala namerno i lično, ili su njene žrtve stradale zato što joj je položaj omogućavao institucionalizovano zlostavljanje? Neki mađarski reviziionisti su pokušali da proture priču da su devojke umrle prirodnom smrću usled teških uslova života u Mađarskoj 16. veka. Teško da se takva tvrdnja može prihvatiti.

Nakon suđenja, ženskim pomagačima Elizabete Batori su odsečeni prsti a zatim su žive spaljene. Ficzku je odsečene glava. Grofica je osuđena na neku vrstu žive smrti. Zazidana je u svojoj sobi u dvorcu Čaštice i njena jedina veza sa svetom bio je majušni prozor kroz koji je dobijala vazduh i hranu. Gotovo pet godina je trulela u toj rupi. Kada su ujutro 21. avgusta 1614. stražari zavirili kroz prozor, ugledali su na podu sklupčano telo. Elizabeta Batori, krvava grofica iz dvorca Čaštice bila je mrtva.

Tako ostaje poslednja misterija. Gde je pokopana? Popularna je teorija da je grofica najpre sahranjena u dvorcu a zatim je prebačena u crkvu u dolini. Ovo je prilično nategnuto objašnjenje. Da li bi seljaci zaista mirno prihvatili da telo omražene krvnice počiva u kripti njihove crkve? Verovatnije je da su Elizabetini ostaci preneti u drevnu grobnicu porodice Batori, u crkvu koju su sagradili njeni preci u Njirbatoru.

BONUS VIDEO: Priča o Elizabeti Batori