Pravi cilj Nemačke u Drugom svetskom ratu je bio pljačka svih okupiranih zemalja, da bi posle neizbežnog kraha Trećeg rajha tim istim novcem nacisti obnovili Nemačku i zauzeli primat u svetskoj ekonomiji.

Vođa Trećeg rajha Adolf Hitler i njegova saputnica Eva Braun nisu izvršili samoubistvo u svom poslednjem berlinskom utočištu – bunkeru ispod Rajshkancelarije, već su u supertajnoj operaciji prebačeni avionom preko Danske do Španije, a potom podmornicom do Argentine, gde mu je družbenica čak podarila i još jednu ćerku, tvrdi Džerard Vilijams, dugogodišnji spoljnopolitički novinar britanske novinske agencije ROJTERS, autor svetskog bestselera „Sivi vuk – bekstvo Hitlera”, u ekskluzivnom intervjuu.

A cela priča počela je gotovo slučajno. U jednom trenutku hteo je pre nešto više od pet godina da malo „izađe” iz sopstvene svakodnevice i napravi scenario, a potom i dokumentarni film o veoma popularnoj temi – teorijama zavere.

– Učinilo mi se – kaže – da bi trebalo da počnem od starijih enigmi – pre svega ni do danas (ipak) do kraja rasvetljene krajnje sudbine krvnika Sveta, vođe Trećeg rajha Adolfa Hitlera. – I čim sam se malo dublje tome posvetio, „začeprkao”, ubrzo sam ostao zaprepašćen: moja ideja da scenario bude zasnovan na nešto činjenica, a veći deo na „mašti pisca” potpuno je pala u vodu. Možda sam imao sreće, možda i intuicije, ali u kome god sam pravcu krenuo, na kraju sam iz razgovora i dokumenata sve više dolazio do zaključka da je cela opšteprihvaćena priča o kraju najomraženijeg čoveka 20. veka – laž, prevara i predstava za ko zna koga što sam tek kasnije shvatio, kaže Vilijams.

– Kada sam shvatio da priču o Hitlerovom kraju tek treba istraživati, otišao sam sa činjenicama koje sam do tada prikupio i pričom da je Hitler skončao tek u Argentini 15 godina posle zvanične „smrti” do mog prijatelja, uvaženog vojnog istoričara Sajmona Danstena, priča publicista. On se, kaže Vilijams, grohotom nasmejao i rekao mi da nije lepo da se šalim sa njim. Međutim, kada je ipak pristao da pročita nekoliko prvih stranica zabeleški mojih „saznanja”, dodaje autor, odjednom se uozbiljio, zaćutao, razmišljao bar 10 minuta i procedio kroz zube:

– Bogami, u pravu si. Ovde nisu čista posla. Ima tu nečega. Krećemo!

Vilijams i Dansten su potom, tokom više od 5 godina neprekidnog i na momente grozničavog istraživanja na svetlost dana izneli činjenice koje zaprepašćuju. Sažeto, dokaze o pravoj suštini vladavine nacista, nacističkoj partiji kao zločinačkoj organizaciji, sistemu vlasti, lažima, prevarama, bogaćenju pojedinih vođa, zločinima, ali i neverovatnoj umešanosti zapadnog kapitala – pre svega SAD – u razvoj Nemačke između dva Svetska rata i zainteresovanosti Amerike da Nemačka napreduje, a potom i da ne – propadne! A na kraju Drugog svetskog rata i da spase pojedine istaknute nacističke vođe, naročito vodeće naučne umove radi sopstvenih ciljeva: još tokom rata planiranog sučeljavanja sa tadašnjim saveznikom iz nužde SSSR zbog različitih ideoloških koncepcija…

Zločinačka organizacija

Uspon Hitlerove Nemačke, kaže, počeo je lagano, postepenim zauzimanjem vlasti tada malene Radničke nacionalsocijalističke partije. Za samo nekoliko godina Hitler se nametnuo kao vođa Nemačkoj, osramoćenoj posle poraza u Prvom svetskom ratu koja je raširenih ruku dočekala spasitelja. Ceo nacistički sistem od početka je usredsređen samo na jedno: bogaćenje, porobljavanje i to opet zbog – bogaćenja. Između dva rata njen oporavak, a posebno ubrzano naoružavanje najviše su pomogli krediti iz zapadne Evrope i Amerike, a američke firme su postale suvlasnici ili većinski vlasnici najvećih nemačkih firmi metalske, hemijske i svih ostalih grana koje su ubrzano radile na obnavljanju gotovo isključivo ratne mašinerije iz kojih im je, uprkos neprijateljstvu, profit doticao tokom celog rata. Firmi koje su i danas vodeće u Nemačkoj, pa i svetu: Simens, AGFarben(AGFA), Tisen…

Zlato je od početka bila opsesija nacističke Nemačke, a glavni mag i kreator gomilanja bogatstva – kako države, tako i lično Hitlera bio je Martin Borman. Počeo je kao računovođa koji se starao o partijskoj i državnoj kasi, ali i kasi Firera, a završio kao glavni organizator Hitlerovog bekstva u Argentinu.

Borman je bio i za današnje prilike neverovatan: nije ga interesovala politička karijera, a Fireru je bio odan do poslednjeg dana: intereresovalo ga je jedino uvećavanje količine zlata u Nacionalnoj banci, u posebnom partijskom fondu, ličnom Hitlerovom, ali i tajnom fondu iz koga su se troškarili najistaknutiji nacisti i kasnije u tajnim, šifrovanim računima, posebno u neutralnim zemljama i u Latinskoj Americi koji su trebali da „obezbede” lagodan život preživeloj vrhuški posle sloma Trećeg rajha i omoguće stvaranje – Četvrtog!

Dansten i Vilijams su, preciznije i detaljnije nego iko pre njih, pronikli u tajne tokove nacističkog zlata. Kako u tajne transakcije između dva rata kojima je Nemačka plaćala preko potrebne sirovine za industriju, preko onih tokom rata, a posebno tokove novca i zlata, posebno u Južnu Ameriku, koji je tamo trebalo da čeka eventualne gubitnike rata…

Podaci do kojih su došli, imena banaka koje su i danas vodeće u svetu, posebno američke, imena biznismena-vlasnika i danas vodećih svetskih firmi, zapanjujući su. I neverovatni. Ali, potkrepljeni mnoštvom dokumenata. Po svemu, verodostojnih.

Nemačka je, odnosno nacisti, kaže Vilijams, na samom početku počela da zgrće dragocenosti – zlato, drago kamenje, umetnička dela. Prvo raznim porezima u sopstvenoj zemlji. Borman se dosetio i naplaćivao čak i korišćenje lika Adolfa Hitlera na poštanskim markama, razglednicama, knjigama, da bi sistem sve više razvijao kako su Jevreji sve više padali u nemilost. Usledila je pljačka osvojenih zemalja – njenih nacionalnih zlatnih rezervi, muzeja i građana. Na početku rata Nemačka je „plivala” u zlatu i pokradenim umetničkim delima.

Međutim, dalekovidi Borman je 1943. počeo ostvarivanje plana „Orlov let” kojim je tajno prebacivano zlato u polugama u Južnu Ameriku – pre svega u Brazil i Argentinu. U istoj akciji i „za svaki slučaj” Nemačka je osnovala i više od 900 kompanija širom sveta – Siriji, Švajcarskoj, Turskoj, Argentini, Paragvaju, Čileu… Autori knjige su pronašli dokumenta koja svedoče da su Centralne banke samo dve zemlje – Brazila i Argentine- za samo godinu dana od početka operacije gotovo udesetostručile zlatne rezerve!

Iz njihovog istraživanja proizilazi da su u novčane mahinacije nacističke Nemačke, na kojima mogu da im pozavide i najveći maheri današnjice zajedno,bile umešane i pomagale na neki način gotovo sve današnje zapadnoevropske zemlje, uključujući uvek neutralnu Švajcarsku, a posebno SAD.

Bez Bormana, ali i nesebične pomoći argentinskog simpatizera nacista, diktatora Huana Perona i njegove harizmatične supruge Eve – Evite, kaže Vilijams, nacisti i fašisti iz Nemačke, Francuske, Belgije i Hrvatske ne bi nikako mogli da nađu mir i spokojno dovrše život. Peron je postepeno gradio karijeru u zemlji, a u Evropi je konačno postao zagovornik nacizma. Vratio se u zemlju, sa drugarima iz vojnog vrha izvršio vojni udar, bio dugo potpredsednik, 1946. postao predsednik. Vilijams kaže da je Peron došao i održavao vlast gotovo isključivo od novca – najmanje 50 milijardi današnjih dolara – koje je u Argentinu prebacio Borman! Evita, koja je kao „prva dama” 1947. boravila u Italiji i zvaničnoj poseti Italiji i Vatikanu, sastala se u blizini Rima sa Bormanom koji se spremao, posle skrivanja u Nemačkoj i Austriji, da najzad pobegne u Argentinu. Ona mu je, postoje svedočenja i izjave svedoka, ponudila 25 odsto sume koje je on do tada prebacio u Argentinu. Morao je da prihvati, ali i to mu je omogućilo lagodan život svetskog biznismena u Buenos Airesu, pa čak i vlasnika nekoliko uglednih i velikih firmi, uključujući najveću aregentinsku fabriku frižidera „Apis”. Borman (rođen 1900) je stigao u Argentinu, u Buenos Aires maja 1948, italijanskim brodom prerušen u jezuitskog sveštenika pod imenom Huan Gomes. Poslednje verodostojno svedočenje kaže da je viđen u Buenos Airesu 1980. godine…

„Samoubistvo”

Tok Drugog svetskog rata, zvaničan, je poznat. Nemačka je gubila rat. Saveznici sa zapada a Sovjeti sa istoka stezali su omču oko Hitlerovog vrata – Berlina. Nasuprot zvaničnioj verziji istorije, kaže Vilijams, Hitler nije pomahnitalo verovao u čudo u poslednjem trenutku i spas Trećeg rajha, već je, uz Bormanovu pomoć, planirao bekstvo. Spustio se, zajedno sa družbenicom Evom i svojom omiljenom kerušom, vučjakom, sredinom aprila sa površine, iz nove Rajhskancelarije, u taman završeni, za takve prilike i uslove prilično luksuzan podzemni bunker i odande osluškivao sve gore i gore vesti sa fronta.

Genije Borman, koji je bezuslovno i neobjašnjivo bio odan Fireru, kaže Vilijams, iako je verovao u vizije Hitlera, odavno je pripremao i rezervni plan koga je aktivirao krajem aprila 1945. Uz znanje malobrojnih u bunker su dovedeni dvojnici Hitlera i Eve Braun. Identitet njegovog dvojnika, kaže autor, je gotovo suguran – bio je to podoficir Gustav Veber, dok je Evu Braun „odglumila” jedna od brojnih bezimenih trećerazrednih starleta kojima je stalno bio okružen šef propagande Jozef Gebels. Poznato je, uostalom, da je Hitler imao najmanje trojicu dvojnika, a jedan je, za šta postoje i zapisi, bio upravo pomenuti Veber.

Zvanična istorija kaže da su Hitler i Eva izvršili samoubistvo u bunkeru – ona cijankalijem a on svojeručnim hicem iz pištolja u glavu, a da su potom njihova tela iznesena na površinu, u dvorište Rajhskancelarije i spaljena. Sovjeti, kada su došli do zgrade, a potom i do bunkera, pronašli su u dvorištu ugljenisana tela za koja je „utvrđeno” da pripadaju Hitleru i Evi. I odneli lobanje u Moskvu. Svet je odahnuo. Krvnik je bio mrtav. Međutim, pedantni Vilijams i Dansten su pronašli izjavu sovjetskog maršala Georgija Žukova iz juna 1945. kada je on izjavio da je „moguće da je Hitler uzleteo iz Berlina u poslednjem trenutku”!? Ali i izjavu tadašnjeg komandanta Berlina general-pukovnika Nikolaja Berzarina da je „Hitler, verovatno, nestao negde u Evropi, možda u Španiji”…U smrt vođe Rajha sumnjao je i tadašnji američki predsednik Ruzvelt, ali i Staljin. Ali, iz neobjašnjivih razloga, saveznici su se saglasili da je Hitler mrtav!

Autori „Sivog vuka” tumače takvu odluku najverovatnije različitim motivima i ciljevima Amerikanaca i Sovjeta: Amerikancima je bio potreban mrtav Hitler da bi odmah pokrenuli obnovu Nemačke kao novog saveznika protiv SSSR i komunističke najezde na svet, a Rusima kao simbol konačne pobede u ratu čiji ishod su platili neviđenim ljudskim i materijalnim žrtvama…

Vilijams i Dansten potkrepljuju svoje tvrdnje i činjenicom da forenzičkog izveštaja ostataka Hitlera i Eve nikada nije bilo, ali da je posle višedecenijskih pokušaja da se urade DNK analize ugljenisanih lobanja diktatorskog para to nedavno konačno i urađeno. Rezultati ruskih i američkih stručnjaka su više nego frapantni: lobanja za koju se verovalo da je Hitlerova svakako je muška, ali nikako njegova, a ona „Evina” je pripadala daleko mlađoj ženi nego što je ona bila…

Bekstvo

Autori knjige iznose smelu hipotezu da se Hitler i Eva nisu ubili, već da su pobegli u Argentinu na osnovu mnoštva dokumenata koje su pronašli i bezbroj razgovora sa direktnim ili posrednim svedocima.

Prema njima, Borman je počeo da sprovodi svoj plan 27. aprila 1945. U bunker su dovedeni dvojnici. Prethodno je odredio jednu od tri improvizovane piste izgrađene na berlinskim bulevarima jer su aerodromi bili ili uništeni, ili pod stalnom sovjetskom vatrom. Izabrao je onu do koje je moglo da se dođe iz bunkera direktno hodnicima podzemne železnice. Kada je sat otkucao ponoć, najavljujući 28. april, Hitler i Eva, sa nekoliko pratilaca uputili su se iz bunkera prema pisti. Borman je ostao u podzemlju.

Begunci su izašli iz podzemne železnice na površinu, ušli u tenk koji ih je već čekao i odvezli se – nekoliko stotina metara – do aviona Junkers 52 čiji su motori već bili upaljeni. Avion je poleteo i u niskom letu, izbegavajući ruske baterije, stigao do danskog aerodroma Tondera, koji je nekada bio baza za nemačke carske cepeline. Putnici su se, posle kraćeg zadržavanja, opet avionom odvezli do druge danske vazdušne luke Travemindea, a odatle do aerodroma Reus u blizini španskog grada Barselone. Tamo su se ukrcali u isti takav junkers, ali sa oznakama španskih vazduhoplovnih snaga koji ih je odvezao na poluostrvo Žandiju, u specijalnu nemačku tajnu bazu, kod mesta Fuerteventura na Kanarskim ostrvima.

Tada nastupaju podmnornice iz čuvene grupe „Morski vuk” koja je saveznicima tokom rata nanela teške gubitke na Atlantiku i koje su bile svojstvene po tome što su napadale kao i vukovi – u „čoporu”. Borman je za kraj operacije odabrao (verovatno jedine tri preostale iz grupe od 17) sa oznakama U-1235, U-880 i U-518. Prema pronađenim dokumentima, svedočanstvima i arhivama Hitler, Eva i još nekolicina putnika, ukjljučujući Hitlerovu miljenicu nemačkog ovčara Blondi, ukrcali su se u U-518. Po svemu, U-880 stigla je do obala Argentine bar tri dana pre Hitlera da bi „pripremila doček”, a sudbina U-1235 nije poznata.

Kraj u Argentini

Hitler i Eva su stigli na obale Argentine, u luku Nakočea 28.7.1945. podmornicom U-518 posle 53 dana plovidbe. Nakočea se nalazi na istočnoj strani Argentine, a oni su posle nekoliko dana avionom prevezeni na zapadnu obalu, u Patagoniju, u blizinu mesta San Karlos de Bariloče u kraj koji i danas izgleda kao da ste usred Nemačke: gotovo svi govore ovim jezikom, imena radnji, stil života i arhitrekktura su u potpunosti „preslikani” iz domovine doseljenika…Hitler i Eva su živeli u jednoj, može se reći nekomfornoj kućici do 1947, a onda su se preselili u specijalno za njih izgrađenu rezidenciju Inalko, nazvanu „Poslednja nada”, na jezeru Nahuel huapi. Nedaleko od njihove rezidencije, koja je potsećala na omiljeno Hitlerovo zimovalište Berghof u Bavarskim Alpima, bio je gradić San Karlos de Bariloče. Kasnije se otkrilo, kaže Vilijams, da su u gradiću, koji je izgledao kao da je usred Bavarske, utočište našao veliki broj prebeglih nacista. Pored ostalih, Jozef Mengele, Adolf Ajhman, Martin Borman…

Hitleru i Evi se, kako tvrde autori knjige, septembra 1945. u Argentini pridružila i njihova 6-godišnja ćerka Uši (Ursula), koju je doveo iz Nemačke do sada nepoznatim putevima jedan bliski Evin rođak. Eva Braun je, tvrde Vilijams i Dansten, kada je stigla u Argentinu već bila ponovo trudna i krajem 1945. ponovo rodila ćerku. Hitler je živeo u rezidenciji Inalko sve do 1955. Eva je 1954, kako proizilazi iz reči brojnih svedoka i učesnika događaja koje su prikupili autori, umorna od brige za dvoje male dece, Hitlerovih beskonačnih i ispraznih sastanaka sa prebeglim nacističkim vođama i života u zabiti, otišla sa ćerkama u obližnji gradić Neuken i ubrzo se i zvanično razvela. Ljudi tada bliski Hitleru i porodici tvrde, kaže Vilijams, da se Evi, koja je bila „plitka kao ličnost, volela sjaj i zabave”, jednostavno sve smučilo, posebno Hitler koji je sve češće poboljevao. Posebno, kako kažu, jer je bio „lenj, a od praktičnog, svakodnevnog posla veoma lako su ga odvraćale apstraktne preokupacije – pre svega san o obnovi Rajha”…

Martin Borman, koji je u međuvremenu stigao iz Ne mačke u Argentinu i ponovo preuzeo brigu o Fireru, preseljava Hitlera 1955. u mnogo manju kuću na imanje La Klara. Tada počinje početak kraja Adolfa. Pokušava u usamljenosti da se vrati svom omiljenom slikarstvu, ali zbog Parkinsonove bolesti ruke ga ne slušaju, a kičica mu stalno ispada…Uz to, demencija postaje sve izraženija, a on sve onemoćaliji.

Autori knjige citiraju svedočenje navodno poslednjeg Hitlerovog lekara Ota Lemana, preuzeto iz knjige argentinskog publiciste Manuela Monasterija „Hitler je umro u Argentini”, objavljene 1987, o poslednjim Hitlerovim danima.

-Hitler se u rano jutro 12.2.1962. iznenada srušio, tek pošto je ustao iz kreveta. Položili smo ga u krevet, ali se ubrzo šlogirao i 13. februara umro, kaže Leman. Tako je, u 72. godini završio najomraženiji čovek na planeti, ne dočekavši 20. april, svoj 73. rođendan.

Eva je spokojno živela sa ćerkama o čijoj daljoj sudbini se ništa ne zna. Vilijams kaže da postoje verodostojna svedočenja da je Eva poslednji put viđena u Neukenu 2000. godine!

Knjiga „Sivi vuk” svojom dokumentovanošću i ozbiljnošću pristupa istraživanju može da postidi gotovo sve autore doktorskih disertacija o istorijskim zbivanjima: samo beleške, takozvane fusnote, sabrane na kraju knjige, popunjavaju više od 40 stranica, bibliografija sadrži više od 250 naslova knjiga, 120 članaka iz novina, nedeljnika i časopisa, više od stotinu predavanja, dokumenata iz državnih arhiva, novinskih intervjua, internet stranica, intervjua sa svedocima, video i filmskih materijala…

Pavelić i Hrvatska

U knjizi „Sivi vuk” Vilijams posebno poglavlje posvećuje vođi fašističke tvorevine Nezavisne države Hrvatske Anti Paveliću koji je posle rata, zajedno sa gotovo celom vladom, suprugom i decom, kao i Hitler, pobegao u Argentinu, naravno sa velikim svotama novca, zlata i ostalih dragocenosti opljačkanih od Jevreja i Srba u NDH. Autori knjige kažu da je Argentina odmah posle Drugog svetskog rata izdala čak 34 hiljade viza hrvatskim fašistima da bi pobegli iz zemlje. Prema podacima do kojih su došli, Hitler i Pavelić su se više puta sastajali u Hitlerovom boravištu u Argentini Inalko tokom 1953. i 1954.

Autori knjige su našli dokaze da je, pored svih zlatnih rezervi evropskih banaka porobljenih zemalja, i zlato Kraljevine Jugoslavije završilo u nemačkim rukama. Tačnije, zlatne rezerve koje je povlačeći se iz Beograda 1941. poneo kralj Petar II, nije stigao da odnese u Kairo. Zaplenili su ga Nemci i Italijani u Crnoj Gori i podelili – bratski. Nemački deo je poslužio za formiranje i finansiranje marionetske fašističke NDH Ante Pavelića. Ako se prisetimo izjava Franje Tuđmana da je današnja Hrvatska pravni naslednik NDH, onda u svetlu novih otkrića nije teško razumeti zbog čega Nemačka i danas žestoko podržava Hrvatsku i od kojih je para finansiran raspad SFRJ.