U Nemačkoj su stanovnci Ahena počeli da igraju bez odmora satima i satima, u Francuskoj su se časne sestre ponašale poput mačaka, mjaučući na sav glas, a zabeležen je i slučaj da su opatice u jednom samostanu počele da se ujedaju...

Masovna histerija je termin koji se koristi da opiše situaciju u kojoj se fizički ili psihološki simptomi pojavljuju masovno, brzo se šire u zajednicama, a povremeno i u čitavim gradovima i zemljama. Tokom izbijanja, osobe koje su podlegle histeriji mogu da dožive nekontrolisani smeh, nesvesticu, napade, vrtoglavicu, slabost mišića ili bilo koji niz drugih simptoma za koje se čini da nemaju nikakav fizički uzrok. Slučajevi histerije su vekovima beleženi širom sveta i pružaju fascinantan uvid u složenu prirodu ljudske psihologije.

Termin „histerija“ potiče od grčke reči „histera“ što znači „materica“ i obično se pripisuje starogrčkom lekaru Hipokratu. Međutim, povezanost sa matericom seže sve do drevnog egipatskog medicinskog Kahun papirusa (1900. p.n.e.), koji identifikuje uzrok histeričnih poremećaja kao spontano pomeranje materice na različita mesta unutar ženskog tela.

U srednjem veku ovo uverenje je zamenjeno verovanjem da su uzroci histerije vradžbine, demonska posednutost ili ludilo. Dok pojave masovne histerije i danas nastavljaju da zbunjuju medicinsku zajednicu, sada se generalno veruje da je ova pojava povezana sa ekstremnim slučajevima emocionalnog ili mentalnog stresa.

Evo nekoliko poznatih i krajnje bizarnih slučajeva masovne histerije u istoriji.

Igraj koliko te noge nose

Plesna manija ili plesna kuga, ples Svetog Jovana ili ples svetog Vida – u hronikama se pominje pod različitim imenima, zahvatila je kontinentalnu Evropu između 13. i 17. veka. Jedna od najpoznatijih velikih epidemija plesa dogodila se u Ahenu u Nemačkoj 24. juna 1374. Tada su oboleli ljudi histerično plesali ulicama satima, danima, a očigledno čak i mesecima, sve dok se ne bi srušili od iscrpljenosti ili umrli od srčanog ili moždanoig udara. Broj ljudi koje bi zahvatilo ovakvo masovno ludilo se merio hiljadama.

Poznato je da se plesna kuga javljala više puta širom srednjevekovne Evrope – u Italiji, Luksemburgu, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji i Švajcarskoj. U početku se smatralo da je manija plesa prokletstvo koje je poslao svetac, obično Sveti Jovan Krstitelj ili Sveti Vid, pa otuda i alternativni nazivi za ovo stanje. Ljudi koji pate od ovog stanja bi stoga odlazili na mesta posvećena pomenutom svetitelju kako bi se molili za izbavljenje od nevolje. Bila je to mahom dobitna kombinacija i „lek“ koji je mnogim ljudima povratio mentalno zdravlje.

Časne sestre grizu

Nemačka je u 15. veku doživela još jedno izbijanje masovne histerije kada je časna sestra u jednom manastiru počela da ujeda druge sestre. Ubrzo se ovo ponašanje proširilo po samostanu, a kako su se vesti širile dalje tako se i ovaj fenomen proširio, usled čega je došlo do međusobnog ujedanja časnih sestara u samostanima širom Nemačke, Holandije i Italije.

Lekar iz 15. veka je zapisao: „Časna sestra u nemačkom ženskom manastiru počela je da ujeda svoje sestre. Za kratko vreme, sve sestre ovog manastira počele su da se ujedaju. Vest o ovoj zaluđenosti među časnim sestrama se ubrzo pronela i poput epidemije, nesvakidašnja manija se širila od manastira do manastira pre svega u Saksoniji, a zatim je zahvatila i ženske manastire u Holandiji i najzad stigla do Rima.“

Crkva je verovala da su časne sestre postale žrtve demonske posednutosti, ali čak ni egzorcizam nije uspeo da zaustavi maniju. Konačno, crkveni oci su pribegli pretnjama bičevanjem ili potapanjem u vodu za svaku časnu sestru koja pokuša da ujede drugu. Posle nekoliko primera kažnjavanja, „epidemija“ je brzo splasnula.

Suđenja vešticama u Salemu

Jedan od najozloglašenijih slučajeva masovne histerije dogodio se u Salemu u Masačusetsu, 1692. godine. Desetine mladih devojaka su dobile napade nekontrolisanog vrištanja i grčenja, što je na kraju dovelo do poplave optužbi za veštičarenje. Rezultat je bio niz saslušanja i krivičnih gonjenja ljudi optuženih za veštičarenje u procesu poznatom kao suđenja vešticama u Salemu. Dvadeset petoro građana Salema i obližnjih gradova osuđeno je i spaljeno na lomači.

Suđenja vešticama u Salemu postala su veoma uticajan događaj u američkoj istoriji i korišćena su redovno u političkoj retorici i popularnoj literaturi da bi se istakli opasnosti od izolacionizma, verskog ekstremizma, lažnih optužbi i rasula u sudskom postupku.

Francuske časne sestre mjauču

Institucionalne sredine kakve su škole, zatvori i blisko povezane zajednice, često su bile okruženje za izbijanje masovne histerije, a evropski samostani nisu bili ništa drugačiji. U knjizi J. F. C. Hekera iz 1844. godine „Epidemije srednjeg veka“, opisan je slučaj časne sestre u samostanu u Francuskoj koja je naprasno počela da mjauče kao mačka. Ubrzo nakon toga i druge časne sestre su počele da ispoljavaju isto ponašanje, sve dok ceo manastir nije bio zahvaćen vrištavim mjaukanjem. U tolikoj meri, da se čulo i van zidina samostana u obližnjem naselju, pa su na kraju uznemireni seljani pozvali vojnike da situaciju nekako stave pod kontrolu. Vojnici su časne sestre bičevali i tukli sve dok nisu obećale da će prestati da stvaraju zvukove koji su probijali bubne opne. U to vreme je verovanje u opsednutost đavolom i demonima bilo uobičajeno, a u Francuskoj se na mačke često gledalo kao na đavolove sluge.

Epidemija smeha u Tanganjiki

Epidemija smeha u Tanganjiki počela je 30. januara 1962. godine u internatu za devojčice u Kašaši u Tanzaniji.

Najpre su tri devojčice počele da se smeju histerično, da bi se smeh brzo proširio čitavom školom. Deca su se smejala uporno satima, danima, a zatim nedeljama, što je dovelo do potpunog zatvaranja škole 18. marta 1962. Ali nije se tu završilo. Nakon što je škola zatvorena, masovna histerija se proširila na druge škole, a na kraju i na obližnja sela. Hiljade dece je pogođeno epidemijom, a 14 škola je bilo prinuđeno da zatvori svoja vrata. Histerija je na kraju zamrla nekih osamnaest meseci nakon što je počela.

Pokušaj da se fenomen objasni

Slučajevi masovne histerije danas kao da su u suprotnosti sa sve obrazovanijom javnošću koja više ne prihvata lutajuće materice, demonsku posednutost i vradžbine kao objašnjenje. A opet, epizode ​​masovne histerije se i dalje dešavaju. Jedan nedavni slučaj dogodio se 2012. godine kada je 1.900 dece u 15 škola u Šri Lanki lečeno od niza simptoma uključujući osip na koži, vrtoglavicu i kašalj koji nisu imali očigledan fizički uzrok.

Dok je slučajeve histerije lako odbaciti kao smešno i bizarno ponašanje, istraživanja su pokazala da postoji niz složenih faktora koji mogu doprineti nastanku i širenju kolektivne histerije, uključujući socijalne anksioznosti, kulturne pritiske, glasine, strahove, vanredno uzbuđenje, verska uverenja, potsticanje postupaka od strane autoriteta i ekstremni stres.

Društveni, politički i verski konteksti su se menjali tokom vekova, ali je ljudska psihologija uglavnom ostala ista. To je i razlog što ćemo verovatno doživeti mnogo više prilika za masovnu histeriju u budućnosti. Počevši od „kensl kulture“ koja uzima sve više maha zahvaljujući internetu i društvenim mrežama. U istoriji ljudskog društva, nikada lakše nego danas nije bilo postraviti nekoga ili nešto na stub srama, pa zatim sručiti lavinu negativnih i otrovnih komentara. A to je već histerija…

V.Višić