Iako su osnivači komunizma propovedali materijalizam i u javnosti bili protivnici religije i onostranog – skoro svi su se bavili okultizmom, pa čak i bili – religiozni…

Oduvek su postojale čudne veze između politike i ezoterije. Recimo, italijanski političar Ugo La Malfa (i ne samo on) strastveno je proučavao teozofske doktrine, a bivši sekretar Italijanske socijalističke partije Betino Kraksi je pripadao grupi koja je praktikovala seksualnu magiju.

Istoričar Đorđo Gali došao je do zaključka da su politika i ideološkli pokreti, ezoterizam i magijski kultovi čvrsto povezani tokom cele istorije, još od vremena starozavetnih proroka, da bi se došlo do naučne revolucije XVII veka, pa do daljih procesa koji su doveli do Francuske revolucije. U suštini, zavera nikada nije nedostajala iza scene na kojoj su se rađala, pokretala i umirala velika politička zbivanja, a zavesa tajni u stvarnosti mnogo je deblja nego što se čini. Mnogo je pisano o delotvanju često nepoznatih ali vrlo moćnih »tajnih udruženja« koja uređuju svet. Obično se imaju u vidu masonerija i Opus Dei, kao i jedna značajna grupa poreklom iz Bavarske 18. veka – Iluminati, za koje se veruje da su svojim »okultnom moći« doveli Napoleona na vlast.

U njihovom krugu bili su Gete, alhemičar Ekartshauzen, Herder i mnoge druge ugledne ličnosti koje uopšte nisu sumnjale u proklamovane političke ciljeve »sekte«. Ali… Da bi se propagirala neka ideja, dovoljno je posejati jedan novi tip kulture, organizovati nove kultove i širiti pokret kako bi se zainteresovale mase. Time se stvara kolektivno »stanje koje se rađa«, a to onda postaje mlazni motor koji kada krene menja stanje stvari – revolucijama. Upravo to učinili veliki politički pokreti kao što su nacionalsocijalizam, sovjetski i kineski komunizam…

Izvori marksizma

I u korenima komunizma nalazi se jedno tajno društvo. Da se razumemo: tajno društvo ne mora uvek biti ezoterijske ili magijske prirode. Sam Marks u tekstu »Gospodin Fogt« iz 1860. pisao je da je Savez komunista osnovan u Parizu, ali tada pod nekim drugim imenom. A istina je da je tamo od 1834. postojao “Savez proskribovanih”, koji su osnovali nemački intelektualci dok su bili u izgnanstvu, navodno demokratskih i republikanskih ideja.

Oni su imali i statut koji očigledno bio pod masonskim uticajem. Tako je 11. član glasio: »Između svih članova saveza vlada jednakost i bratstvo. Pomoć u slučaju opasnosti i potrebe, podrška u svakoj životnoj situaciji, briga za članove i braću Saveza dužnosti su svakog Proskribovanog, a one su identične sa dužnostima prema domovini i čovečanstvu«. Od 1836. Savez se deli i jedna grupa stvara Savez pravednih, koji godine 1847. postaje Savez komunista, objavljujući naredne godine Komunistički manifest koji su pripremili Engels i Marks. Isto tako smatra se da je Marks u to doba pripadao i jednom drugom tajnom društvu čije se ime, nažalost, ne zna.

Karl Marks je u mladosti pripadao i nekim sektama, među kojima i »Doktor klubu« u Berlinu koji je dovodio u pitanje sve ono u šta je verovalo građansko društvo. Pominje se »Mlada Nemačka«, osnovana oko 1834. U pismu odanom Adolfu Klusu Marks 7.12.1852. piše: »Biću obavešten 15 dana pre njihovog atentata (ovo se odnosi na orleaniste koji su se spremali da ubiju Napolena III). I posredstvom tajnog društva, braće i prijatelja kojima pripadam, obavestiću o tome revolucionarnu proletersku partiju Pariza.« Na koje tajno društvo se to odnosilo?

Pa ipak, komunizam Saveza pravednih prethodio je onom Marksovom, a inspirator tog komunizma bio je nemački krojač Vilhelm Vajtling koji je u Parizu 1838. godine objavio publikaciju »Čovečanstvo onakvo kakvo jeste, a kakvo treba da bude«. Evo kako je pisao Vajtling: »Čovek je sakupljao ono što mu je trebalo, tamo gde je bilo dostupno. Ako je neko pripremio i jeo neko dobro jelo, sused je došao i u tome je učestvovao, a da i nije bio pozvan. Moje i tvoje, te reči bile su im nepoznate. Jedan drugi Mesija će doći da ostvari učenje prvog (to jest Isusa Hrista) i on će uništiti trulu zgradu starog društvenog poretka, odvešće izvore suza prema moru zaborava i promeniće zemlju u raj.«

Možemo zaključiti da se ondašnji Savez pravednih ovakvim shvatanjima mogao svrstati među moderne gnostičke sekte. Istoričar Vanoni kaže: »Kod Vajtlinga metafizički »pad« gnostika nastaje zbog privatnog prisvajanja (vlasništva), što je uzrok svakog zla, koje je pretvorilo društvo (svet antičkih gnostika) u tamnicu.« Ima još mnogo naučnika koji su spremni da podrže tezu da je marksizam gnostička doktrina. Po njima, gnostička tema koja se javlja u nekim oblastima marksizma sadržana je u ideji da je svet onakav kakav je danas »negativan« i da se mora kompletno preobraziti, a nije važno kakvim se sredstvima treba za to posužiti.

Tajni život Karla Marksa

Karl Marks rođen je u Nemačkoj, u Triru, 1818. Potiče iz građanske porodice jevrejskog porekla. Studirao je u Bonu i Berlinu, gde je došao u kontakt sa krugovima nemačkog radikalizma. Seli se u Pariz 1843, odakle ga izbacuju posle dve godine, da bi prešao u Belgiju gde je boravio do 1848. Onda se vraća u svoju zemlju, pa ponovo mora u izgnanstvo, sa porodicom: odlazi u London, gde će i umreti 1883. Njegov život ima dosta zatamnjenih delova.

Odmah posle Marksove smrti, njegov učenik Jakob A. Ris otišao je u njegov londonski dom i tamo saznao od kućne pomoćnice »da je on bio čovek koji je imao strah od Boga. Kada je bivao bolestan molio se sam u svojoj sobi pred nizom zapaljenih sveća, a tada je na čelu i oko glave imao vezanu traku.«

Ova epizoda deluje zbunjujuće i navodi na pomisao o nekoj vrsti magijskog obreda. To je i teza Ričarda Vormbrenda koji je smatrao da je Marks pripadao sekti satanista. Postoji i pismo koje je Arnold Ruge, kao dobar poznavalac Marksa, uputio 1844. J. Frebelu, u kojem kaže: »Marks se prikazuje kao sledbenik komunizma, a on je najfanatičniji egoista. U njemu postoji stalni prikriveni nemir, jer želi da se predstavlja kao genije, želi da imitira Hrista, zauzima poze rabina ili sveštenika, u smislu ljudskog požrtvovanja.«

Magovi sa srpom i ćekićem

U malom švajcarskom centru Askone, na obali jezera Mađore, okupljali su se glavni predstavnici magijskih i filozofskih pokreta: Martin Buber, Herman Hese, Alis Bejli, Rudolf Štajner, Isidora Dankan, Karl Gustav Jung i drugi. A ne treba zaboraviti da su Askonu i Monte Verita (komunu koju su predložili Franc Hartman i političar iz Tičina Alfred Piola, a koja je trebalo da bude svetska baza za susrete magijsko–ezoterijskih i revolucionarnih pokreta) posećivali i anarhista Bakunjin, pa Lenjin i Trocki koji su tu stvarali svoje veze i poznanstva… Tako Đorđo Gali govori o susretima između grupe marksista koju je vodio Lenjin sa autohtonim predstavnicima ruskog ezoterizma od početka veka pa sve do Revolucije.

I sam Staljin kada je pohađao školu u Aleksandropulu došao je u vezu sa ezoteristom Georgijem J. Gurđijevim, koji je na njega ostavio priličan utisak i zainteresovao ga za sve što spada u okultno. A po Francuzu Seržu Hitenu, Staljin kada je bio u bogoslovskoj školi, odande je poslat u Rim i tamo je proveo godinu dana sa jezuitima?!

Međutim, još u doba carske Rusije neke mistično–ezoterijske struje mogle su uticati na političko i kulturno formiranje izvesnih intelektualaca marksističkog profila. Eklatantan je slučaj Aleksandra Bogdanova, koji je otvoreno propovedao utopijski komunizam čiji je krajnji cilj »društvena« pobeda nad fizičkom smrću zahvaljujući novim dostignućima proleterske nauke… Kako je to izgledalo u praksi, videli smo… A plaćeno je životima miliona ljudi…

E.R.