Majka Šipton, rođena kao Ursula Sonthejl 1488. u pećini pored reke Nid na severu engleske grofovije Jorkšir, predviđala je preciznije nego čuveni Nostradamus…

Prema legendi, njeno rođenje je bilo rezultat ljubavne veze koju je njena majka imala sa đavolom. Ostalo je svedočanstvo žene po imenu Agata – babice koja se starala o petnaestogodišnjoj porodilji, Ursulinoj majci – da je u trenutku detetovog rođenja osetila žestoki smrad sumpora i čula glasni prasak groma. Dete je rođeno prevremeno, veliko i neverovatno ružno. Evo opisa koji daje jedan od kasnijih bigrafa Majke Šipton: “veoma mrzovoljna, krupnih kostiju, poveća glava, velike buljave ali oštre i vatrene oči, nos nemoguće i krajnje neproporcionalne dužine, kvrgav i prekriven bubuljicama raznih boja, a najviše crvenih i plavih.”

Majka se odrekla Ursule kada je imala samo dve godine i navodno odlučila da ostatak života provede u manastiru.

Ursula je još od ranog detinjstva pokazala svoje neobične proročke i psihičke sposobnosti. Počela je da proriče sudbinu i budućnost.

Mnogi su je se plašili i zazirali od njenih mističnih moći, ubeđeni da je veštica. A ona je svoje moći koristila samo da bi pomagala ljudima. U dvadesetčetvrtoj godini se udala za drvodelju Tobija Šiptona. Nisu imali dece. Kasnije je širom Engleske postala poznata pod imenom Majka Šipton. Umrla je 1561. godine.

Svoja proročanstva pisala je formi stihova o događajima koji će tek uslediti. Kako je živela u vreme Henrija VIII, prorekla mu je da će pobediti Francusku 1513. nazvavši to “Bitkom mamuza” i pogodila. Prorekla je da će kardinal Vulzi videti Jork ali da nikada neće ući u njega. A onda je 1530. kardinal Vulzi zaista krenuo u Jork. Popeo se na vrh kule obližnjeg utvrđenja i u daljini video čitav grad, ali mu je baš tada stigao glasnik sa porukom kralja Henrija VIII da se smesta vrati u London. Kardinal je umro na putu za London, ispunivši tako proročanstvo Majke Šipton. Prorekla je i raspuštanje manastira u Engleskoj, što je dovelo do redistribucije bogatstva i zemlje koje su manastiri posedovali i do pojave srednje društvene klase i današnjih plemićkih porodica. Prorekla je značajne istorijske događaje koji će se dogoditi mnogo posle njenog vremena: veliki požar u Londodnu 1666, poraz španske armade 1588, pojavu moderne tehnologije…

Legenda o njoj koja se prenosila usmenom tradicijom, neminovno je ulepšavana tokom vekova. Postavljano je i pitanje da li je Majka Šipton uopšte i postojala u realnom životu mimo jorkširskog folklora. Od 1641. na ovamo, bilo je više od 50 različitih knjiga o njoj i njenim proročanstvima. Prvo poznato izdanje njenih proročanstava je štampano 1641, osamdeset godina posle njene smrti. Međutim, najznačajnija izdanja su ona koja su se pojavila 1684. a priredio ga je Ričard Hid (ovde su navedeni najraniji biografski podaci o Majci Šipton) i 1862. Ovo poslednje je priredio Čarls Hindli, koji je kasnije priznao da je dopisao neka proročanstva, uključujući i ono da će svetu doći kraj 1881. godine.

Naravnom, to se nije ostvarilo, a priča kaže da su se mnoge njene vizije ostvarile još za njenog života, ali i tokom vekova koji su usledili. Nekoliko kopija proročanstava Majke Šipton se čuva u Britanskom Muzeju, a kruži i priča (koju neki smatraju urbanom legendom) da se pravi i jedini original, zajedno sa brojnim tomovima drugih proročkih knjiga proglašenih nepodobnim za širu javnost, čuva u zaključanom trezoru nekadašnje biblioteke Mičel u Sidneju, koja se danas zove Državna biblioteka Novog Južnog Velsa.

Ima istraživača koji tvrde da su se sva proročanstva Majke Šipton već ostvarila i to još pre 200 godina. A opet, čini se da ona nije proricala samo o relativno bliskoj, već i o za nju veoma dalekoj budućnosti. I danas njena proročanstva zapanjuju svojom slikovitošću. Posebno ona o kraju čovečanstva i civilizacije kakvom je mi znamo. Da li su se ova proročanstva zaista ostvarila još pre 200 godina ili nam opisani događaji tek predstoje, tema je otvorena za svaku interpretaciju. Prosudite sami na primeru onih koja bi se mogla odnositi na naše vreme:

A sada reči proste rime
O tome šta biće u buduće vreme
Tad naopako okrenut svet će biti
I zlato nađeno u korenu drveta
Sve sinove engleske što orahu zemlju
Viđaćemo često sa Knjigom u ruci
Sirotinja će naučiti veliku mudrost
Velike stoje kuće u dalekom dolu
Prekrivene sve snegom i gradom
Kočija bez konja će ići
Nesreća svet ispuniće jadom.
Oko sveta ljudske će leteti misli
Brzo ko oka treptaj.
I voda će velika čudesa činiti
Kako čudno. A opet će istina biti.

Preko visokih brda ponosni će jahati ljudi
Bez konja i magaraca pod sobom.
Ispod vode ljudi će hoditi,
Jahati, spavati, pa čak govoriti.
I u vazduhu će se videti ljudi
U belom i crnom pa čak i zelenom

Veliki ljudi doći će i otići
Jer proročanstvo kaže tako.
U vodi, gvožđe će plutati tada
Lako ko da je drveni čamac
Zlata će biti u potoku i kamenu
U zemlji što još je neznana.
A Engleska će priznati Jevrejina
Misliš da je čudno, ali tako je
Jevrejin koga nekad preziraše
Od hrišćana rođen će biti
Kuća od stakla će se rasturiti
U Engleskoj. Al’ nažalost, nažalost
Rat će uslediti iz pravca
Otkuda prebivaju Paganin i Turčin
Zaključane biće države ove razdorom silnim
Tragajući da jedni drugima život otmu
Kada Sever tada podeliti jug
A Orao zazida Lavlja usta
Onda će porez i krv i rat okrutni
Stići pred svaka skromna vrata.
Tri puta će divna sunčana Francuska
Navedena biti na krvavi ples
Pre nego što se ljudi oslobode
Tri tiranska vladara će ona videti.
Tri vladara zaredom
Svak izniko iz druge dinastije.
A kada se najsvirepiji razdor okonča
Engleska i Francuska će biti ko jedna.
Britanska će maslina zatim da se veže
U brak sa germanskom lozom.
Ljudi što hodaće ispod i preko struja
Ispuniće svoje čudesne snove.
Jer u tim čudesnim, dalekim danima
Žene će ludilo stići
Da se odevaju k’o muškarci, da pantalone nose
I da odsecaju svoje kovrdžave kose
Jahaće opkoračke dignutih obrva drskih
K’o što veštice na metlama jašu sada.

A urlajuća čudovišta s čovekom odgore
Kao da jedu zeleni rod
I ljudi će leteti ko sada ptice
Odrekavši se konja i pluga.

I biće znak za sve da vide
Nek siguran si da tako biće.
Tad ljubav umreće i brak prestaće
A nacije opašće sa smanjenjem beba
I žene će maziti mačke i pse
A muškarci živeće baš k’o krmci.
U devetnaest stotina i dvadest šestoj
Praviće svetla kućna od slame i štapova.
Jer tada će moćni ratovi u planu biti
A vatra i mač protutanjaće zemljom.
Kad slike ožive slobodnih pokreta
Kad brodovi k’o ribe zaplivaju ispod mora,
Kad ljudi k’o ptice očiste nebo
Pola će sveta u krv duboko ogrezlog, umreti.
Za one koji prežive taj vek
U strahu i drhatnju on će proći.
Bežaće u planine i čestare guste
U močvare i šume puste.
Jer oluje divljaće a okean zavijaće
Kad Gavrilo zakorači na obalu i more
I kada dune u čudesni rog
Stari svetovu umru a novi se rode.
Vatreni zmaj preleteće nebom
Šest puta pre nego što zemlja ova umre
Čovečanstvo će drhtati prestravljeno
Od šest vesnika iz proročanstva ovog.
Jer sedam dana i sedam noći
Gledaće ljudi prizor strahopoštovanja.
Plime će rasti preko vidokruga
Da odgrizu obale a tada će
Planine da urlaju početi
I zemljotresi da cepaju ravnicu do mora.

A poplavna voda navaliće
Da preplavi zemlju uz takvu graju
Da čovečanstvo prekrije močvarnim muljem
Da zareži čovek na čoveka bliskog.

On nosi svoje zube i bori se i ubija
I hranu krije u brda skrivena
I ružan u svom strahu čovek počinje
Da ubija pljačkaše, lopove, špijune.

Čovek beži u strahu od poplave
I ubija i siluje i leži u krvi
I prolivanje krvi rukama čovečijim
Zaprljaće i ogorčiti zemlje mnoge
I kad nestane zmajev rep,
Čovek zaboravi i smeje se i nastavlja
Da se nameće – prekasno, prekasno,
Jer čovečanstvo je dobilo zasluženu sudbu.
Njegov prikriven smešak – ta lažna veličina
Uskomešeće samo Bogova gnev
Koji će nazad poslati Zmaja
Da obasja nebo – zapucketaće rep
Duž zemlje i razderaće zemlju
I čovek će pobeći, Kralj, Gospodar i kmet.
Al’ polako počeće da beže
Tragajući za oticanjem vode
Al’ ljudi će umreti od žeđi pre
No što uzdignu se okeani i prekriju obale.

I zemlja pucaće i opet se cepati
Ako i misliš da je čudno, ipak će se dogoditi.
I u nekoj zemlji zabačenoj, dalekoj
Ljudi neki – o tako malo njih
Moraće da odu sa čvrste planine
I obiđu zemlje – tih nekoliko da zbroje,
A ko preživi ovo
…..(nečitak tekst)….
i tada
Započeće ljudsku rasu opet.
Al’ ne na kopnu što već postoji
Već na okeanskom dnu, golom, suvom i praznom
Neće baš svaka duša na Zemlji mreti
Dok Zmajev rep po njoj šiba.

Niti će baš svaka potonuti zemlja
Al’ će se valjati u smradu i jadu
Od trulih lešina ljudi i zveri
Od bilja sprženog na zemlji.
Al’ zemlja što se digne iz mora
Biće suva i čista i meka i slobodna
Od ljudske prljavštine i postaće tako
Izvorište nove čovekove loze.

A oni što žive plašiće se uvek
Zmajskoga repa kroz godina mnogo
Ali pamćenje vreme briše
Iako misliš da čudno je. Dogodiće se.
I pre nego se rasa obnovi opet
Pojaviće se srebrna zmija
I izbljuvati čoveka lika neznanog
Da hodi zemljom što sad poraste
Hladna od vreline svoje i taj će čovekProsvetliti umove budućih ljudi.

Da se pomešaju pokazaće im kako
Da žive i vole i tako obdare
Jasnovidošću decu.
Prirodnom stvari tako da mogu
Izrasti milostivi, skromni i kada to bude
Zlatno će Doba početi opet.

Zmajski su repovi tek jedan znak
O padu čovečanstva i opadanju ljudi.
I pre nego se ispuni proročanstvo ovo
Spaliće me na lomači i tada
Dok telo mi gori, oslobađa se duša
Misliš da pričam bogohulno
Al’ grešiš. Ove mi dođoše stvari
I proročanstvo postaće java.

Ovi stihovi su bili napisani na omotu svitaka:

Znam da odlazim – znam da sam slobodna
Znam da će se sve to biti.
Tajim ovo – jer to će
Kasnije pronaći loze.

Mlekarica jedna, koščata cura
Otpevaće ovo dok prolazi
I pet će generacija odgajiti
Pre no što jedno muško dete nauči da čita.

Onda će se iz godine u godinu držati ovo
Sve dok drhtavi strah gvozdene zveri
Ne izjede pergament, reči, pero i mastilo
I ljudskom je rodu dato vreme da misli.

I tek kada se ostvari ovo
Čitaće ljudski rod proročanstvo ovo
Al’ nekom će da smrkne a nekom da svane
Da ni ja ne gorim zalud.
Majka Šipton


Ovaj deo je držan u posebnom ćupu odvojeno od ostatka proročanstva iako se čini da je pisano zajedno:

Znakova biće za sve da vide
Kad čovek učini delo najgnusnije
Muškarac uništiće bolje živote
Prinoseći ih ženama svojim.

I grozna ubistva i brutalna dela
Kad čovek će samo o pohlepi sniti
I hodaće čovek kao u snu
On ne gleda – niti pak viri
I gvozdenog čoveka napraviće da ga prati
I gvozdena kolica i kočiju istu.

Kraljevi će lažna obećanja dati
I govoriće samo zarad razgovora
I nacije će smišljati užasni rat
Kakav nikada pre ne viđen beše
I porezi rastu a opada živost
Dok se nacije odevaju u mrzost.

Još će se videti veći znak
Kako se bliži kasniji vek
Tri uspavane planine skupiće dah
I bljuvati blato i led i smrt.
I zemljotres će pojesti grad za gradom,
U zemljama meni još neznanim sasvim.

I hrišćanin se protiv hrišćanina bori
A nacije uzdišu i ne čine ništa
I žuti će ljudi moć veliku steći
Od medveda moćnog s kojim će leći.

Tad tirani silni neće moći
Da svet podele na dva dela.
Al’ iz dela njihovih opasnost niče
Groznica – ostavi mnogo mrtvih
A lekari ne nađoše leka
Jer bolest je to strašnija od lepre.
O, ima mnogo znakova za sve da vide
Istinu ovog istinitog proročanstva.