Od Ajnštajnove smrti, mnogi su naučnici pokušavali da ustanove zbog čega je ovaj čovek bio toliko pametan. Najviše se od svih trudio patolog po imenu Tomas Harvi, koji je izgubio i posao i reputaciju pokušavajući da razreši tajnu Ajnštajnovog genija. Harvi nikada nije pronašao odgovor, ali je kroz neobičan splet događanja njegovo istraživanje pomoglo da na drugačiji način sagledamo način funkcionisanja ljudskog mozga.

Priča je gotovo bizarna, a njeni glavni junaci su mrtvi genije, ukradeni mozak, nestašni naučnik i luda ideja za koju se na kraju ispostavilo da i nije toliko luda.

Genije, Albert Ajnštajn, umro je 18. aprila 1955. u bolnici u Prinstonu, Nju Džersi. U sledećih nekoliko sati, ovaj uspavani univerzitetski gradić su preplavili novinari, ugledni naučnici i obični ljudi koji su poželeli da poslednji put odaju poštu slavnom naučniku.

Pisac Majkl Paterniti je detaljno istražio događaje koji su se odigrali toga dana. „Izgledalo je kao da je umro čuveni prorok, da bi na kraju zavladalo poprilično ludilo“, kaže on. Ludi splet okolnosti se posebno obrušio na Tomasa Harvija, patologa koji je obavio autopsiju Ajnštajnovog tela. Tokom procedure, Harvi je izvadio mozak iz lobanje da bi ga ispitao, što je rutinska stvar. Ali umesto da ga vrati nazad u lobanju, stavio ga je u teglu sa formaldehidom. „U opštoj gužvi, Harvi je uzeo mozak i otišao pod prilično čudnim okolnostima“, tvrdi Paterniti. Kasnije je Harvi izjavio da mu je Ajnštajnov najstariji sin Hans Albert dozvolio da uzme mozak, ali je Ajnštajnova porodica to demantovala.

Kako bilo, tek Harvi je izgubio posao, odrekle su ga se mnoge kolege, ali je zadržao Ajnštajnov mozak. Opravdanje za takav postupak, tvrdi Paterniti, patolog je pronašao u svojoj posvećenosti nauci. „Verovao je čvrsto da taj mozak mora da sačuva i preda ga nekome od vodećih neuroanatoma koji će možda uspeti da otkriju ključ Ajnštajnovog genija.“

Paterniti je upoznao Harvija 40 godina kasnije, dok je tragao za detaljima priče o ukradenom Ajnštajnovom mozgu. Preko telefona, Harvi je rekao da želi da mozak vrati Ajnštajnovoj unuci Evelin koja živi u Berkliju u Kaliforniji. U tom trenutku, patolog je imao preko 80 godina i živeo je sam u kući udaljenoj svega nekoliko kilometara od Prinstona.

Majkl Paterniti je iznajmio bjuik skajlark i odvezao se do Harvijeve kuće. Harvi ga je već čekao. „Izneo je na trem svoje torbe, a u jednoj je bio smešten plastični kontejner sa Ajnštajnovim mozgom“, priseća se pisac. Torbe su stavili u prtljažnik i krenuli na zapad.

Paterniti opisuje to putovanje u knjizi „Vozeći gospodina Ajnštajna: putovanje Amerikom sa Ajnštajnovim mozgom“. U knjizi su prikazani neki potpuno uvrnuti detalji, među kojima i zaustavljanje u Lorensu u Kanzasu, gde je Harvi posetio svog bivšeg komšiju, pisca i narkomana Viljema S. Berouza.

Tokom vožnje, Harvi je ispričao Paternitiju da je pokušao da izvrši svoju dužnost prema nauci tako što je povremeno slao uzorke Ajnštajnovog mozga raznim neurolozima. „Ispalo je da se u prtljažniku nije nalazio čitav mozak, jer je popriličan deo njega bio iseckan za uzorke“, piše Paterniti.

Među naučnicima koji su poželeli komadić Ajnštajnovog mozga bila je i dr Merion Dajmond sa Berklija. Ona je od Harvija tražila delove iz četiri oblasti mozga. Dajmondova više ne govori javno o tome. Međutim, tokom predavanja u Njujorku 1985. godine, opisala je šta se dogodilo nakon što je je zatražila uzorke. Harvi je pristao da joj ih pošalje, ali su prošli meseci a da nije dobila nijedan. Onda su, tri godine kasnije, poštom stigli uzorci moždanog tkiva i to u tegli od majoneza.

Osamdesetih je godina većina naučnika verovala da sve važne funkcije u mozgu obavljaju neuroni. Iz drugih uzoraka Ajnštajnovog mozga istraživači su već ustanovili da naučnik nije imao višak neurona. Ali Dajmondovu je fascinirao jedan drugi tip moždanih ćelija – glijalne ćelije. Glia znači lepak. U to vreme se pretpostavljalo da su glijalne ćelije samo lepak koji drži mozak u celini. Dajmondova je htela da vidi da li u Ajnštajnovom mozgu ima više gijalnih ćelija, poznatih kao astrociti i oligodendrociti. Tako ih je prebrojala i otkrila da ih ima, posebno u tkivu iz oblasti mozga odgovornoj za kompleksno razmišljanje i slikovito izlaganje. Njeno otkriće je privuklo veliku pažnju medija, ali naučnici jednostavno nisu znali šta uraditi sa njim. Za mnoge je to bilo samo intrigantno i neobično otkriće, koje tera ljude da se pitaju šta svi ti astrociti rade u mozgu. Jesu li oni mogli uticati na Ajnštajnov genij na bilo koji način? U to vreme je slična pomisao zvučala sasvim ludo.

Zatim je pre deset godina istraživač sa Stenforda po imenu Stiven Dž. Smit objavio rad u časopisu „Nauka“, koji je sve promenio. Smit je znao da neuroni komuniciraju pomoću kombinacije električnih naboja i hemijskih signala. Naučnici su to spoznali odavno, s obzirom da je teško prevideti električne naboje. Smit je posumnjao da astrociti možda takođe poseduju sposobnost međusobne komunikacije, ali da to čine samo hemijskim signalima koje je lako prevideti ukoliko ne tragate baš za njima. Imao je još luđu ideju: možda astrociti zapravo prisluškuju hemijsku konverzaciju između neurona, a zatim je reemituju u udaljene oblasti mozga.

Ako je Smit bio u pravu, onda bi to značilo da su astrociti uključeni u procese učenja, pamćenja, čak i genijalnost. Smit je svoju ideju testirao na živim astrocitima miševa.

Dag Filds, istraživač mozga sa američkog Nacionalnog instituta za zdravlje je pristao da u svojoj laboratoriji obavi Smitov eksperiment. „Uzeo sam pipetom malenu količinu glutamatskog neurotransmitera i u posudu sa kulturom kapnuo jednu kap“, objašnjava Filds. „Čekao sam da vidim hoće li astrociti osetiti taj neurotransmiter.“ Neurotransmiter u pipeti je glutamat, hemijski glasnik koga neuroni veoma često koriste. Na kompjuterskom ekranu je prikazan video snimak posude sa astrocitima. Odjednom se klaster astrocita osvetlio intenzivnom, toplom bojom. Zatim su polako počeli da se iz inicijalne tačke kontakta šire talasi boje. Hemijska poruka se prenosila od jednog astrocita do drugog i zatim do sledećeg. „Voleo bih kada bih mogao svima da dočaram fascinantnost ovog otkrića – činjenice da ove ćelije, za koje se smatralo da samo popunjavaju prostor između neorona, zaista međusobno komuniciraju“, ushićeno je rekao Filds.

Bilo je to kao da je otkriven jedan drugi mozak unutar onoga koji svi znamo da postoji, izjavio je Filds. On tvrdi da ga je ta ideja inspirisala za naslov njegove knjige „Drugi mozak“, u kojoj opisuje kako su otkrića vezana za ulogu glia u mozgu izazvala revoluciju u neuronauci tokom poslednjih nekoliko decenija.

„Sada možemo da sagledamo rezultate te revolucije, koji potvrđuju da astrociti mogu biti sastavni deo mnogih kognitivnih procesa“, kaže Filds. „Sa današnjeg aspekta više ne zvuči ludo otkriće da je u delovima Ajnštajnovog mozga odgovornim za slikovito izražavanje, matematičke i slične sposobnosti, bio prisutan abnormalno veliki broj astrocita.“

Fildsova knjiga počinje pričom o tome kako je Tomas Harvi ukrao Ajnštajnov mozak. Harvi nikada nije imao priliku da je pročita. Umro je pre njenog izlaska iz štampe. Ali nema sumnje da bi mu bilo veoma drago što je njegov postupak pomogao naučnicima da nauče nešto novo o prirodi genija.

„Mislim da bi za Harvija to značilo ispunjenje sudbine“, kaže Majkl Paterniti. A što se tiče ukradenog mozga, Harvi ga nije predao Ajnštajnovoj unuci. Ona ga jednostavno nije želela. Tako je on vratio mozak na odsek za patologiju na Prinstonu, gde se i danas nalazi.