Ne postoji osoba koja bar jednom u životu nije iskusila slučajnost, a tvrdnja da to niste doživeli je u potpunoj suprotnosti sa zakonima verovatnoće, što je ujedno i jedno od objašnjenja ovog fenomena. Međutim, postoji i škola mišljenja koja slučajnosti posmatra kao znake koje nam šalje univerzum.

U svakodnevnom životu, koncept slučajnosti obično definiše situacije kada se najmanje dva, naizgled nemoguća događaja, odigravaju pred našim očima a mi ih prepoznajemo kao nešto neobično, čudno, kao upozorenje, nagoveštaj, znak, otkriće ili potvrdu da upravo u tom trenutku krećemo u određenom životnom pravcu.

Teško je zanemariti ljudsku fascinaciju fenomenom zapanjujućih koincidencija, pa je čak uobičajeno i prilično uznemirujuće saznanje da ukoliko se čovek udubi u temu i počne da je proučava, sasvim neočekivano otkriva čitav lanac događaja koji se odvijaju u svakodnevnom životu, možda čuje o njima od drugih ljudi i shvati da se silina i broj takvih događaja značajno povećava upravo u njegovom životu. Kao da jedna slučajnost-koincidencija vodi do druge. Možda je ovo poslenje direktna posledica činjenice da smo daleko prijemčiviji na stvari koje se dešavaju u našem životu i okruženju, pa podsvesno aktiviramo sopstveni detektor ili radar prividnih sinhroniciteta, sposoban da stvara konstantne optičke iluzije.

Svođenje na naučni model

Nekako, zajedno sa slučajnostima koje bismo mogli nazvati „spontanim“, selektujući i povezujući prvobitno nezavisne i nepovezane činjenice, sami kreiramo razne pseudošanse. Zapravo, najracionalniji i najskeptičniji pristup fenomenu slučajnosti počinje i završava se verovatnoćom da ćemo, čak i u najneverovatnijim slučajevima, u moru događaja koje preziremo sami izabrati događaje na krajnje konkretan način. Posmatrano na ovaj način, svake sekunde se u svetu događaju milioni situacija istovremeno, pa je činjenica da su dva događaja naizgled istovetna ili povezana sasvim normalna i predvidiva. Ipak, nije isto kada sanjamo o plaži generalno i kada sanjamo o plaži na kojoj se jasno vide ležaljke, čamci na pučini, ljudi, galebovi…. Detalji pojačavaju kompleksnost slike.

Značaj fenomena slučajnosti je jednostavno nezaobilazan, zapanjujući i intrigantan, pa ne čudi što već decenijama brojni naučnici i naučne oblasti uporno pokušavaju da registruju, kategorizuju i osmisle teorijsku podršku zakona prema kojima ovaj fenomen funkcioniše, ukoliko takvi zakoni zaista postoje.

Poznata imena poput Karla Gustava Junga i Artura Keslera razvili su modele za razumevanje fenomena slučajnosti. Veliki broj univerziteta u današnjem svetu s vremena na vrema razvija projekte prikupljanja slučajeve kazuistike (primena pametnog ali nezdravog rezonovanja) među ljudima, slučajeve koji se uklapaju u matematičke modele i modele verovatnoće pomoću kojih pokušavaju da postave određene granice i racionalizuju fenomen.

Suočena sa nemogućnošću poricanja činjenica i slučajeva ponekad zapanjujućih veza, nauka pokušava da fenomen svede na model koji se može objasniti i kontrolisati. Činjenica je da ima i onih koji demonstriraju da slučajnosti itekako mogu da iskoče iz zvaničnog modela i zapanje nas ponovo.

Možda je ključ istinskog razlikovanja slučajnosti koje predstavljaju važne stvari u našem životu od onih koje su puka iluzija i isprazna zabava, zapravo određivanje uticaja i posledica koje neočekivana slučajnost ima ili će imati na nas ili našu neposrednu budućnost.

Znaci iz univerzuma

Nije isto ako vidite ista dva broja (na primer 12) na tablicama tri automobila u istoj ulici a ti brojevi i slučajnost njihovog viđenja prestaju u trenutku kada gradski sat otkuca upravo dvanaest sati, i ako vam istoga dana jave da ste unapređeni na poslu, da je začeta beba koju godinama niste mogli da imate i da ste, istovremeno dobili na lutriji. Težina i vitalni značaj dva lanca događanja je, očigledno, potpuno različita. U prvom su naša budnost i selektivna pažnja usmerile naša čula u potragu za istim obrascem brojeva, sve dok nisu detektovani. U drugom lancu događanja, čini se kao da nam je univerzum zaista poručio da naš život zaokreće ka proces pozitivne transformacije.

Suočeni sa ovim naizgled nemogućim ali istinskim sinhronicitetima, neki naučnici insistiraju da je to dokaz da su pojedini događaji unapred predodređeni i da će se dogoditi pre ili kasnije. Drugi naučnici smatraju da naša svest kreira realnost u univerzumu mogućnosti koje postoje na istom mestu u isto vreme. Nešto što priziva i famozni zakon privlačnosti. U ovom slučaju, naša „viša svest“ vuče konce, pa se situacije kristalizuju u našoj realnosti prizvane da odigraju značajnu ulogu.

Da li je moguće svesno prizvati značajne slučajnosti? Odgovor je komplikovan. Videli smo da one trivijalne slučajnosti, one koje su možda isključivi i beznačajni proizvod naše kognitivne pristrasnosti i selektivne pažnje, veoma lako pokrenuti. Dovoljno je da stalno obraćamo pažnju na obrazac koji želimo da prepoznamo i da ostatak prepustimo našem prirodnom detektoru. Na primer, parovi koji očekuju bebu na svakom koraku primećuju trudnice. Kupite automobil određene marke, a onda shvatite da iako to ranije niste primećivali, sada svuda viđate isti model automobila koji ste upravo kupili.

Praktični način da profitirate je potraga za informacijama koje bi mogle da se proučavaju. U takvim slučajevima, razmišljanje o preciznom profilu mete koju želimo da detektujemo ili lociramo, jednostavo će kalibrisati naš urođeni radar i generisati dovoljno varovatnoće da pronađemo to što tražimo.

Izazivanje sinhroniciteta

Sa druge strane, prema Barucovoj teoriji interocepcije (interocepcija je sposobnost da se identifikuje, razume i na odgovarajući način reaguje na obrasce unutrašnjih signala – što pruža značajnu prednost za hvatanje u koštac sa životnim izazovima i stalnim prilagođavanjima), događanja su pak posledice dodatnih nesvesnih percepcija elemenata spoljašnjeg sveta pomoću kojih povećavamo šanse za stvaranje slučajnosti i donošenje pravih odluka. Ako ništa drugo, kontemplativna stanja poput meditacije i svesnosti, pa čak i neke vežbe istezanja i disanja, dizajnirane su da povećaju svest o našim unutrašnjim fiziološkim procesima. Što je jača povezanost to je veća tendencija da postanemo svesni predosećaja koji vode ka povezanim situacijama. U praktičnom smislu je, međutim, van našeg domašaja sposobnost da osluškujemo svoje telo a da ne utičemo na njega.

Neki istraživači insistiraju da su molitva ili molba univerzumu da nam pokaže znak, veoma dobra praksa. Bilo da odgovor daje spoljni entitet koji mobiliše resurse u našu korist a koji su van našeg direktnog domašaja, ili je odgovor-znak proizvod naših sopstvenih misaonih procesa koji usmeravaju našu pažnju i navode nas da tražimo obrasce, čini se da je to način na koji se štimujemo i prilagođavamo fenomenu slučajnosti.

Elizabeta Rašić