Nedavno istraživanje dr Melvina Vopsona objavljeno u časopisu “AIP Advances” potreslo je temelje onoga što mislimo da razumemo o gravitaciji i kosmosu. Prema Vopsonu, ova sila nije samo privlačenje između tela, već mehanizam računarske optimizacije, sistem koji teži da smanji entropiju informacija u Univerzumu. Objavljeni naučni rad dr Vopsona možete pročitati ako kliknete ovde.
Drugim rečima, Univerzum bi mogao biti simulacija!
Ali ovu ideju, koja danas dolazi iz laboratorija i naučnih časopisa, neko je već objavio pre više od pola veka. Pisac Filip K. Dik nije samo zamišljao svetove iskrivljene veštačkom inteligencijom, paralelnim stvarnostima i simulacijama; 1974. godine je doživeo ono što je opisao kao „grešku u stvarnosti“. Pukotinu u matrici koja mu je omogućila da ugleda istinu skrivenu iza zavese svakodnevnog života.
Filip K. Dik nije bio vaš prosečan autor naučne fantastike. Njegovi romani – poput “Čoveka u visokom dvorcu” ili “Da li androidi sanjaju električne ovce” — nije predstavljao tehnološku budućnost, već filozofske paranoje: Šta ako stvarnost nije stvarna? Šta ako smo prevareni? Šta ako je vreme iluzija?
U februaru 1974. godine, ubrzo nakon operacije vilice, dočekao je mladu ženu koja mu je donela lekove. Nosila je ranohrišćanski simbol oko vrata: zlatnu ribicu, istu onu koju su koristili Isusovi prvi sledbenici da bi se međusobno prepoznali. Gledajući privezak, Dik je osetio neku vrstu šoka. „Otvorila se brana i video sam drugu stvarnost“, kasnije će napisati. Tvrdio je da je opažao preklapanje vremenskih perioda: živeo je u Kaliforniji 1974. godine, ali je takođe bio hrišćanin koga je progonilo Rimsko carstvo u prvom veku. Stvarnost je pukla. I nikada više nije bila ista.
Nakon tog iskustva, Dik je počeo da prima ono što je nazvao „transcendentalnim informacijama“. Mesecima je pisao na hiljade stranica pokušavajući da shvati ono što je doživeo. Smatrao je da je linearno vreme iluzija, da svetom upravlja veštački entitet (računarska inteligencija?) i da neka vrsta više inteligencije pokušava da komunicira sa njim.
Oni oko njega su mislili da gubi razum.
Godine 1977, Filip K. Dik je pozvan na konferenciju naučne fantastike u Mecu, u Francuskoj. Ono što se očekivalo kao govor o književnosti pretvorilo se u otkriće. Pred zapanjenom publikom, Dik je tvrdio da neki od njegovih romana nisu fikcija, već sećanja na prošle živote ili paralelne stvarnosti. Rekao je da živimo u zatvoru simulacija, da neko – ili nešto – kontroliše naše percepcije.
Njegov govor je bio toliko provokativan da se priča da su agenti FBI-ja i CIA-e prisustvovali konferenciji i potom istraživali njegove spise. Priče o ukradenim rukopisima, anonimnim telefonskim pozivima i tajnom nadzoru kružile su u njegovom krugu. U kasnijim godinama, Dik je bio uveren da nešto ili neko pokušava da ga ućutka.
Zvanični dokumenti koji su godinama kasnije deklasifikovani potvrdili su da je FBI označio Dika kao „osobu od interesa“; da je CIA sumnjala u „kontakt sa stranim obaveštajnim službama“.
Ono što dr Vopson danas predlaže iz teorijske perspektive — da je gravitacija alat kosmičkog računanja i da je informaciona entropija osnova zakona fizike — povezuje se sa visceralnom intuicijom koju je Filip K. Dik imao pre više od 50 godina.
„Stvarnost je ono što, kada prestanete da verujete u nju, ne nestaje. Ali može biti i ono što vam se otkriva samo kada se usudite da pogledate iza zavese.“ – rekao je 1977. u Mecu.
Da li je Filip K. Dik bio prosvetljeni “ludak”, vizionar koga progone sopstvene zablude? Ili je bio prorok simulacije, prvi koji je primetio da nešto ne odgovara zdravorazumskom pogledu na svet?
Danas, dok nauka zaviruje u ponor koji je Dik opisao, vredi se zapitati da li, na kraju krajeva, živimo u romanu Filipa K. Dika.
BONUS VIDEO – Filip K. Dik na Konferenciji o naučnoj fantastici u Mecu, 1977. godine