Ratni bubnjevi čuli su se još oktobra 1998. godine, a sa prvim znacima narednog proleća poče bombardovanje. Vođena nekim svojim šestim čulom, kada sam završila obaveze na fakultetu, krenuh kući. Sa mojim dolaskom čule su se i prve probne sirene za vazdušnu opasnost, najavljući zlokobno šta će biti u narednim satima.
Padoše mi vrata na mojoj sobi i nekako ih namestih. Uveče su bile prave sirene za vazdušnu opasnost. Sjurismo se u neko improvizovano sklonište u susednoj zgradi.
Ljudi ćute, ne znajući šta ih je snašlo. Tu grobnu tišinu prekida neko :”Nas i Rusa ima trista miliona!” Komšija dodade:” Komšinica Gaga i ja imamo trista kila!” Malo se nasmejasmo na ovu konstataciju.
Dolazi komšinica Katica i ne može da veruje da su to zaista sirene za vazdušnu opasnost. Zvala je nekog iz mesne zajednice i on joj je rekao da pod hitno ode u sklonište. Ja u sklonište uporno vučem moje knjige iz kojih spremam ispite, kao da su neko bogatstvo. Neko me priupita kako mi staju te „knjižurine” u glavu. Odgovram da je svako talentovan za po nešto, a najbolje što ja umem da radim, jeste da učim i pamtim. I tako sporo promiču ti ratni dani, a ja se osećam kao stogodišnja kornjača sa Galapagosa, zaglavljena na putu stan-sklonište.
Ramišljam, zašto se na ovoj klackalici života, ja uvek nađem dole? Zašto ovi ratni vetrovi oduvaše moje snove o brzom diplomiranju i nalaženju posla u struci? Odgovor je tišina, kad se šetam ulicama mog grada, za vreme vazdušne opasnosti. Gledam tamno nebo, kojim proleću projektili i u daljini neku ogromnu svetlost . To gori rafinerija u Pančevu. Onda se opet vraćam u sklonište i dočekuje me komšinica Desa, koja uvek dežura ispred zgrade. Kaže:”Opet bila betonacija!” Tako je i dobila nadimak „Desa Betonacija”.
Komšija sa petog sprata pita me da li je sklonište bezbedno. Ja odgovaram da jeste, ali ni sama u to ne verujem.
I tako, posle skoro dva i po meseca prođe bombardovanje. Sada je trebalo vratiti se u normalne tokove života. Imala sam osećaj kao da je vreme počelo da teče vrtoglavom brzinom. Neko je lepio i sastavljao krhotine sopstvenog života, a neko je nastavljao dalje, brišući te ratne tragove i nadajući se boljem. Otputovah u mesto gde mi se nalazio fakultet i prijavih ispite za avgustovski rok. Svratih do stana, gde me je, sa sjajem u plavim očima, sva srećna što me vidi živu, dočeka moja krepka osamdesetogodišnja gazdarica. Dočekala me je kao da sam stigla sa solunskog fronta. Rekoh da sam prijavila ispite i da se sutra vraćam kući. Gazdarica me moli da ostanem još koji dan. Jutro pred put kuva mi kafu i počinje svoju priču: “Završićeš taj tvoj fakultet i radićeš u jednoj visokoj zgradi od betona ili od kamena. Penješ se nekim crnim mermernim stepenicama . . . “
Daje mi detaljan opis zgrade u mom rodnom gradu u kome se nalaze sudovi, a da nogom tamo nikad ni kročila nije!” Najednom nekako kao da se smrkla i menja temu: “Imam 400 maraka za moju sahranu i ako se meni nešto desi, molim te da ostaneš u ovom stanu sa mojom unukom. Kad ja umrem pomozi joj koliko možeš.”
Kažem joj da će još dugo da živi. Ispraća me i čvrsto me grli, što nikad nije radila. Taj njen zagrljaj kao da traje čitavu večnost. Pomislim:”Bože, zagrlila me je kao da me poslednji put vidi u životu!”
Dođe vreo i sparan avgust i ja se uputih na fakultet, da polažem ispite. Posle polaganja ispita izađoh iz zgrade fakulteta. Tamo me je čekala gazdaričina unuka u crnini. Shvatila sam šta se desilo. Rekoh joj da ostajem da stanujem u sada njenom stanu. Odosmo na groblje da joj upalimo sveću. Prisećam se našeg poslednjeg susreta i tako jasno čujem rečenice koje je izgovorila. Bila sam svedok njenog usmenog testamenta…
Danijela Janković