U „Britanskom medicinskom žurnalu“ objavljeni su slučajevi ozdravljenja koje savremena medicina nije u stanju da objasni, ali ni da porekne.

Kada lekari zvanične medicine pokušaju da objasne medicinska „čuda“ često zaogrnuta religioznim simbolizmom ili ona inspirisana (sujevernim) ritualima, samoproklamovani ateisti u medicinskoj profesiji se ponekad suoče sa sopstvenom krizom vere u ultraracionalistički sistem verovanja kome pripadaju. Britanski lekar Ričard Vestkot je opisao suočavanje sa takvom dilemom u “Britanskom medicinskom žurnalu,” u tekstu objavljenom pod naslovom “Da li se čuda dešavaju”? U tom tekstu doktor Vestkot opisuje slučaj zapanjujućeg oporavka jednog od svojih pacijenata kome je dijagnostifikovan neizlečiv tip raka.

Pacijent, koga dr Vestkot naziva Džim, radio je kao inženjer na podmornici i često dolazio u kontakt sa azbestom koji se koristi u cevima. Na desnoj strani grudi mu se pojavio kancerogeni izraštaj. Posle nekoliko biopsija, utvrđeno je da se radi o mezoteliomu, vrsti raka koju izaziva kontakt sa azbestom.

Tumor je rastao veoma brzo i zahvatio čitav grudni koš. Takvi maligni tumori su uvek fatalni po pacijenta. „Radioterapija jedva da ima ikakvog efekta na progres tumora“, piše dr Vestkot, „a Džim je veoma brzo propadao.“

Kako nije znala koliko mu je vremena još ostalo, Džimova supruga Sali, medicinska sestra u penziji, kupila je za njih dvoje karte za odmor na mediteranskom ostrvu Kefalonia. Prilikom obilaska ostrva, bračni par je posetio i lokalni manastir. Tu su sreli monahinju koja je, iznenada, izdvojila Džima iz grupe turista i počela da ga ispituje o njegovoj bolesti. Sali nije želela da priča o tome, ali je rekla monahinji da Džim ima rak. Tada im je prišao sveštenik koji je pozvao Džima da sa njim siđe u pećinu isposnicu gde je nekada živeo sveti čovek. Ali Džim je bio suviše slab da bi se spustio strimim stepeništem. Tada su se obreli u crkvi. Doktor Vestkot dalje piše da je sveštenik otvorio nešto što je ličilo – i mirisalo, kako se Sali priseća – na sarkofag. Bilo je tu zatim ljubljenja nekakvih starih dronjaka, dok je sveštenik prskao svetu vodu i mrmljao molitve. Posle izvesnog vremena, ponovo su bili napolju, na toplom suncu. Ovoga puta, zapanjeni Džim je osetio nekakvu novu snagu, pa je uspeo ne samo da siđe stepenicama do isposnice, već i da se sam popne nazad. Od tog trenutka, svakoga dana se osećao sve bolje i snažnije.

Džim i Sali su se vratili u Britaniju, a doktor Vestkot je sa zaprepašćenjem ustanovio da je Džimov rak naprasno nestao. Posebno ga je zbunjivala činjenica da su i Džim i Sali bili potpuno nezainteresovani za religiju, pa samim tim nimalo skloni autosugestiji i verskom zanosu. Zapravo, uopšte nisu bili religiozni.

Oboje su priznali dr Vestkotu da su, kako je Džim to objasnio, bili totalno smušeni i da još uvek ne mogu da shvate šta se tačno dogodilo u crkvi i kako je moguće da nešto u šta ni jedno od njih ne veruje može na takav način da utiče na tok Džimove bolesti. Ali čak ni najveći nevernici, dodaje Vestkot, ne mogu se rugati onome što lekari zovu „neosporno pozitivni rezultat“!

I kada se ispostavilo da je iznenadna remisija bio samo privremeni preokret u toku Džimove bolesti a ne potpuno izlečenje, Vestkot ipak to smatra vrstom čuda. Kaže da ne može da upotrebi ni jedan drugi termin niti konstrukciju kojom bi opisao fenomen toliko suprotan čitavom njegovom obrazovanju, praksi i racionalnom sistemu verovanja, pa je stoga prisiljen da se „zakloni iza svoje uloge kliničkog naučnika i da govori o izvanrednim i nepredvidivim moćima ljudskog tela, spontanoj remisiji, odloženim efektima terapije i koristi od godišnjeg odmora slučajno tempiranog u pravom trenutku“.

Ipak, na određenom nivou svesti, ova objašnjenja – ili racionalizacije – svakako su Vestkotu zvučala kao sopstveni, čudan oblik poricanja jer je odabrao da svoje iskustvo podeli sa ostalim profesionalcima iz svoje naučne oblasti, napisavši izveštaj koji podseća na priznanje ili ispoved, namenjenu terapeutu ili svešteniku. „Mogu li se čuda dogoditi čak i ako vi to ne tražite niti očekujete, a kamoli verujete u njih“, pita doktor Vestkot. „Kako da ja, lekar ateista, reagujem u takvoj situaciji?“

Njegov tekst je izazvao pravu poplavu reakcija i pisma su počela da se slivaju u redakciju “Britanskog medicinskog žurnala”. Javljali su se lekari iz šest različitih zemalja, sa pričama gotovo isto toliko zanimljivim kao što je dr Vestkotova. Svi su podržali ideju da su medicinska čuda moguća i da postoje izvan parametara zvanične nauke.

„Neke stvari se ne mogu dokazati na uobičajene naučne načine“, napisala Suzan E. Kersli, lekarka iz Britanije u penziji. „Postoje čuda koja se mogu dogoditi svakome od nas ako ponekad dopustimo sopstvenom unutrašnjem glasu da se poveže sa našim umom i ako poslušamo te neizgovorene poruke…Da, čuda se događaju. Potrebno je samo osluškivati i gledati više srcem a manje glavom, i shvatićemo da su tu oko nas.“

Dermatolog iz Masačusetsa, Dejvid I. Elpern, napisao je da naučne studije imaju običaj da isključuju pacijente poput Džima, ali da „zahvaljujući takvim pojedincima možda možemo naučiti tajnu kako pobediti izglede. Pre mnogo godina bio sam svedok sličnog, zapanjujućeg oporavka jedne mlade žene od Hodžkinsovog limfoma. Time što ne ispitujemo slična čuda, gubimo realnu šansu da ih zaista razumemo!“

Slično mišljenje je iznela i Džudi Palet, lekar u bolnici u Portsmautu u Engleskoj, koja je podsetila čitaoce da „svako ko zna za Lurd zna i da se tamo čuda događaju. Ipak, povezivati Lurd samo sa fizičkim izlečenjem znači promašiti suštinu. To je sveobuhvatno mesto duhovne svesnosti i razvoja, a tako nešto je veoma teško definisati i kvalifikovati.“

Naravno da je bilo i skeptka koji su pokrenuli neka veoma provokativna pitanja. Kenet Kembel iz Britanskog fonda za istraživanje leukemije, istakao je da su 66 potvrđenih čudesnih isceljenja u Lurdu majušni procenat u odnosu na milione posetilaca svetilišta, posebno kada se ima u vidu da se većina njih moli ako ne za sopstveno izlečenje, onda za oporavak dragih osoba. „Ako su ta isceljenja zaista čudesna“, kaže Kembel, „može li iko reći po kom kriterijumu Bog određuje tako mali procenat izabranih u odnosu na sve ostale molioce koji imaju isto pravo na isceljenje.“

Penzionisani londonski lekar Entoni Kembel bio je izuzetno zaintrigiran Vestkotovim tekstom, pa je i sam napisao esej i postavio ga na svoj vebsajt. „Skeptici koji se suoče sa slučajevimma ovakve vrste obično potežu dva prigovora: ili je originalna dijagnoza bila pogrešna, ili je do izlečenja došlo zahvaljujući konvencionalnom tretmanu koji je pacijent ranije prošao. Ništa od ovoga nije primenljivo na Džimov slučaj, ali ni na veliki broj sličnih. Da li to onda znači da moramo prihvatiti božansku intervenciju, ili makar neku vrstu paranormalnog isceljenja kao realnost? Da li se čuda zaista događaju? Slučajevi poput onoga koji opisuje dr Vestkot zaista podstiču na razmišljanje, ali pre nego što ih prihvatimo kao pozitivan dokaz o čudu, mislim da moramo malo pobliže pogledati i videti šta nam takve priče zaista govore.“

Analizirajući 15 relativno skorijih izveštaja o spontanoj remisiji raka koje su objavili razni medicinski časopisi, Kembel zaključuje da su takvi slučajevi „veoma dobro dokazani i van religioznog konteksta“. Dalje napominje da izlečenja od raka nisu uvek čudesna. Ona počivaju unutar granica prirodnog sveta. Ono što može biti istinsko čudo, sa njegove tačke gledišta, bilo bi ponovno izrastanje amputiranog prsta ili uda, ili povratak vida kod pacijenata obolelih od glaukoma.

„Ako – a to je veoma verovatno – imunološki sistem ima veze sa spontanom remisijom kancera, poznati uticaj nervnog sistema na imunološki sistem bi mogao biti objašnjenje zbog čega ponekad ono u šta pacijent veruje i njegovo emocionalno stanje mogu usloviti pojavu remisije“, komentariše Kembel. „Činjenica da pacijent nije imao nikakva svesna očekivanja isceljenja (kako to opisuje dr Vestkot), ne negira eventualni uticaj takve vrste. Onaj ko veruje u čuda bi mogao da potegne argument da su čak i spontane remisije istinska čuda. Možda Bog radije kreira čuda “normalnim” fiziološkim putevima umesto da privremeno ukine uobičajene fiziološke zakone. Možda se uzdržava od isceljenja glaukoma i regeneracije amputiranih udova kako bi nas pustio da i dalje nagađamo. Možda jednostavno ne želi da forsira naše verovanje. To je sve logički moguće premda se ne može proveriti, pa ga je lako zanemariti u naučnom kontekstu.“

činjenica je da čovek ne mora da pripada određenoj religiji ili duhovnoj tradiciji, niti čak da veruje u postojanje Boga, da bi se čudesno isceljenje dogodilo. Ipak, postoje dokazi da vera pojačava isceljujući signal. Čak i ako se jednog dana ispostavi da su religiozna uverenja ništa drugo do običan placebo, i dalje će predstavljati efikasno i moćno isceliteljsko oruđe i prednost ukoliko se pokaže da obična ljudska volja ili duh nisu dorasli isceliteljskom zadatku.