Kada je 2003. završeno mapiranje ljudskog genoma, istraživači su bili zaprepašćeni novootktrivenom činjenicom da su naša tela bukvalno preplavljena delovima retrovirusa, fragmentima hemijskog koda od koga je napravljen sav genetski materijal. Ovo otkriće je uslovilo nastanak nove naučne discipline – paleovirologije, čiji je cilj da se proučavanjem genetske istorije drevnih virusa bolje razume uticaj savremenih bolesti na čoveka.
Visokoinfektivne virusne bolesti – među kojima su kuga, žuta groznica, male i velike boginje i španski grip (koji je posle I svetskog rata ubio 50 miliona ljudi) – sele se od jedne ćelije do do druge, transformišući svakog novog domaćina u fabriku koja proizvodi još više virusa. Tako od jedne zaražene ćelije uskoro nastane milion i sve umiru kada umre i domaćin.
Endogeni retrovorusi, međutim, kada jednom inficiraju DNK vrste postaju deo te vrste: ostaju u svakome od nas noseći u sebi zapis star milione godina. Molekularne bitke endogenih retrovirusa koje su besnele hiljadama generacija, porazila je evolucija.
Ti virusni fragmenti su fosili koji postoje u nama. Pošto više nemaju nikakvu svrhu niti mogu da nanesu zlo, o tim ostacima se često govori kao o „DNK đubretu ili starudiji“. Iako mnogi od tih evolutivnih ostataka još uvek generišu proteine, naučnici nisu pronašli ni jedan koji kod ljudi funkcioniše pravilno ili koji može izazvati bolest. Za sada…
Tako je bilo sve dok Tijeri Hajdman koji vodi laboratoriju na Institutu Gistav Rosi u južnom delu Pariza, nije oživeo jedan od tih drevnih retrovirusa. Hajdman je već dugo mislio da bi, ukoliko se dogodi da retrovirus inficira ljudsku ćeliju ili jajašce – što je retkost, i ukoliko takav embrion preživi – što je još ređe, retrovirus imao evolutivnu moć da utiče na ljude i kao vrsta postane deo njihovog genetskog algoritma koji se prenosi sa majke na dete, sa jedne generacije na drugu, baš kao gen za boju očiju ili astmu.
Majkl Spektor iz lista „Njujorker“ je u tekstu posvećenom Hajdmanovom otkriću, prikazao kako je ovaj naučnik, „kombinujući oruđa genomike, virologije i evolutivne biologije, sa svojim kolegama uspeo da delove virusa izumrlog pre nekoliko stotina hiljada godina ponovo spoji u celinu. Nakon ponovnog oživljavanja virusa, Hajdman ga je stavio u ljudske ćelije, otkrivši da se virus smesta ugradio u DNK tih ćelija. Takođe su umešali virus i u ćelije uzete od hrčkova i mačaka. Virus ih je veoma brzo sve inficirao. To je bio i prvi čvrsti naučni dokaz da se pokidani fragmenti drevnih retrovirusa mogu spojiti u celinu i učiniti infektivnim. Ovaj eksperiment bi, po naučnicima, mogao da pruži vitalne informacije o tome kako virusi poput HIV funkcionišu. Neizbežno, on takođe u svest priziva slike čudovišta doktora Frakeštajna i onih iz filma „Park iz doba Jure“.
Hajdman je svom „povampirenom“ virusu dao ime „Feniks“ – po istoimenoj mitskoj ptici koja se uzdiže iz pepela, zato što je ubeđen da ovaj i drugi virusi imaju što šta da nam ispričaju o poreklu i evoluciji čovečanstva.
„To nije nešto čega se treba plašiti, to je nešto što treba proslaviti“, rekao je Hajdman Spektoru dok su razgovarali u kancelariji instituta namenjenog borbi protiv raka. „Ono što je izuzetno i jedinstveno, jeste činjenica da su endogeni retrovirusi istovremeno dve stvari: i geni i virusi. Upravo ti virusi su nam pomogli da postanemo onakvi kakvi smo danas, baš koliko i ostali geni. Nisam siguran da bismo kao vrsta preživeli i opstali bez njih. Feniks baca svetlo na način funkcionisanja HIV virusa, ali i na ono što je još važnije: kako mi funkcionišemo i kako smo evoluirali. Mnogi proučavaju druge aspekte ljudske evolucije – kako smo prohodali, kako smo pripitomili životinje. Ali ja bih rekao da je isto tako važno spoznati ulogu patogena u oblikovanju današnje ljudske vrste. Uzmimo, na primer, proces trudnoće i rađanja.“
Hajdman veruje da se bez endogenih retrovirusa kod sisara možda nikada ne bi razvila placenta, omotač koji štiti fetus i omogućava mu da sazri, nakon čega dolazi do rađanja živog mladunca, što je jedna od evolutivnih prednosti ljudske vrste u odnosu na ptice, reptile i ribe. „Ovi virusi su omogućili promene, stvaranje placente, uvećanje mozga kod sisara, veću dostupnost hranljivih sastojaka neophodnih za razvoj mozga fetusa“, tvrdi Hajdman. „Sasvim je moguće da bi bez njih ljudska bića još uvek nosila jaja umesto što rađaju žive mladunce, mada mi ne znamo da li će u jednom trenutku oni biti okidač uništenja naše vrste!“