Posednutost je zaista zastrašujući konceprt koji je iznedrio obilje vizija poput filmova Isterivač đavola, Veštice iz Salema, Đavoli iz Louduna… U tu sliku se mogu uklopiti (zahvaljujući sve globalnijem digitalnom selu) i prikazi plemenskih vračeva koji igraju oko vatre. U većini religija postoji verovanje da duhovi, demoni, bogovi ili nešto četvrto mogu posednuti ljude ponekad na njihov poziv, a ponekad protiv njihove volje.

A šta je zaista posednutost? Da li to stvarno postoji? Da li “duhovi” mogu da se usele u ljudsko biće i steknu kontrolu nad njegovim umom i telom, ili se to sve odigrava samo u umu navodne žrtve posednutosti? Može li egzorcizam zaista pomoći ili se sve svodi na moć autosugestije?

Na seminaru održanom u “Centru za istraživanje novih religijskih pokreta” na londonskom ekonomskom fakultetu, razmatrana su upravo ova pitanja. Pored toga, razmatrana su i pitanja zloupotrebe odraslih i dece od strane sveštenika i članova hrišćanskih crkava, ubeđenih da su ovi ljudi posednuti zlim duhovima ili đavolom.

Ideja o održavanju sličnih seminara dva puta godišnje posvećena je mogućnosti da članovi i kritičari novih religioznih pokreta mogu da se sastanu na neutralnom tlu zajedno sa naučnicima, stručnjacima za žive religije, sveštenciima, policajcima i običnim ljudima i diskutuju o specifičnim temama vezanim za nove religije.

Iako za to postoje crkveni stručnjaci, egzorcizam se retko primenjuje u rimo-katoličkoj i anglikanskoj crkvi i još ređe kod pravoslavca. Crkvena lica koja se time bave su uvežbana da prevashodno tragaju za socijalnim i psihološkim uzrocima, a demonska posednutost je na poslednjem mestu njihove liste. Međutim, kod nekih evangelističkih crkava, jedna vrsta ekvivalenta egzorcozmu je postala gotovo uobičajena praksa. Organizacija po imenu “Sveštenici Elila” sa sedištem u Lankasteru, Velika Britanija, specijalizovana je čak za obuku evangelista za ovaj ritual.

Izvežbani ili ne, ljudi koji se njime bave ne opterećuju se previše socio –psihološkim uzrocima, već udaraju direktno na “demona”. Klasični prikazi dočaravaju sliku šestorice krupnih, snažnih ljudi koji čvrsto drže posednutog jadnika pritisnutog na pod dok ovaj pokušava da se oslobodi, a zatim u ime Isusovo zahtevaju da Satana napusti telo posednute osobe SADA!

Tradicionalni hrišćani na ovo gledaju kao na oživljavanje srednjevekovnog sujeverja unutar ekstermističkog krila hrišćanstva. Međutim, agresivne metode su već dugo svakodnevica u američkom televizijskom evangelizmu, među samozvanim TV propovednicima Božije reči.

U Velikoj Britaniji postoji takva tendencija, ali se i dalje smatra veoma neukusnom. Veći problem Britancima predstavljaju afričke crkve koje stapaju tradicionalna afrička verovanja sa evangelističkim (posebno pentakostalnim) hrišćanstvom. Bilo je slučajeva da su mala deca problematičnog ponašanja (krajnje normalno za decu tog uzrasta), smatrana “posednutim” zlim duhovima.

Roditelji koje obično savetuju njihovi sveštenici, veruju u Kindoki ili ndoki – vrstu crne magije široko rasprostranjenu među stanovništvom Konga i Angole. Da bi iz njega isterali zle duhove, dete se tuče i ozleđuje na druge načine – na primer, utrljavanjem ljute papričice u oči i genitalije. Neku od te dece roditelji šalju nazad u Afriku, gde prolaze iste ako ne i strašnije rituale isterivanja zlih duhova, ali većina prolaze torturu u sopstvenom domu ili u obližnjoj crkvi.

Roditelji te dece i njihovi sveštenici su doneli svoju afričku kulturu, tradiciju i verovanja u Evropu. Zapadnjaci takvu praksu opravdano kategorišu kao zlostavljanje dece, ali se ne trude previše da razumeju šta se krije iza tih strašnih rituala. Tamo gde zapadnjaci vide malu decu izloženu zastrašujućim ritualima zlostavljanja koji samo produbljuju već postojeće poremećaje ponašanja, roditelji iz Konga i Angole i sveštenici njihove crkve veruju da svoju decu izbavljaju od zlih duhova i da ih štite od zlokobnih uticaja onostranog sveta.

Posednutost se ne smatra baš uvek štetnim i negativnim. U religijskim tradicijama širom sveta, hiljadama godina sveštenici namerno prizivaju duhove da ih posednu i na njih prenesu proročanstva za budućnost i isceljujuće moći kojima će pomoći ljudima. To nije isključivo fenomen nepismenih društava.

Pripadnici Vika (moderne veštice koje se smatraju sveštenicama duhova prirode) danas obavljaju ritual “upijanja Meseca”.

Na posvećenom, ritualnom mestu, sveštenik priziva Boginju da bi je sveštenica upila u svoje telo uz pomoć snage Meseca i postala deo grupe. Sveštenica je još uvek pri sebi, ali je takođe i transformisana. On izgovara Reči Boginje, verovatno najpoznatiji vikanski tekst, koji počinje ovako: “Kad god osetiš potrebu za nečim, jednom u mesecu, a bolje neka bude kada je Mesec pun, otiđi na sveto mesto i obožavaj duh mene koja sam Kraljica svih veštica… Ja sam milostiva Boginja, koja daruje radost srcima ljudskim…”

Da bi upila Boginju u sebe sveštenica se neće odreći sopstvene individualnosti; onaj deo nje koji brine o svakodnevnim problemima će izbledeti, ali će dugi deo nje pronaći put spajanja sa univerzalnim. Kada se izgovore “Reči”, samo mali deo dolazi od sveštenice, ali ogroman deo dolazi sa veoma, veoma dalekog mesta. To je duhovno iskustvo povezivanja sa nečim većim od samog sebe, povezivanja sa svim ženama i sa čitavom prirodom. Ono što sveštenica upija u sebe nije strani entitet, kažu žene koje su to prošle, već je to osećaj sveopšte ženskosti, večnosti, blaženstva i spokoja. Za sve koji su uključeni u ritual, aspekt božanskog je prisutan unutar kruga i za učesnike je to veoma pozitivno duhovno iskustvo.

Ali koga one to prizivaju? Ko ili šta ih poseda?

Džon Džekson, antropolog koji istražuje magiju haosa, jednom je i sam učestvovao u ritualu invokacije sila iz Lavkraftove priče Mit o Ktuluima – potpuno izmišljenim entitetima poniklim u mašti pisca.

“Oni ne postoje, oni su izmišljotina, ali me je nekakva sila ipak posela!” kaže Džekson. “Iako sam znao da je sve to plod Lavkraftove mašte, bila mi je potrebna svaka trunka snage koju sam imao da im se suprotstavim i oteram ih na kraju rituala!”

Možda su zaista neke mračne sile, ugledavši otškrinuta vrata i pozdrav dobrodošlice, videle šansu da uskoče u ovu realnost i prilepe se Džeksonu. Ili, možda ga zapravo nisu posele nikakve sile osim onih koje je sam umislio u svojoj glavi, pozajmivši njihov oblik i navodnu moć iz Lavkraftovih reči. Ljudski um je izuzetno moćna mašina.

Rituali su u religijama uvek igrali izuzetno važnu ulogu: ceremonijali, posebna odeća, bubnjevi, muzika, napevi, tamjan, posebno odvojen posvećeni prostor i prizivanje Boga ili bogova da siđu među nas. Sve su ovo univerzalni elementi, u jednoj ili drugoj kombinaciji mogu se videti u bukvalno svakoj religijskoj ceremoniji od šamanizma, preko liturgje do katoličke mise. U možda krajnjem činu posednutosti, mali komadi hleba postaju telo Hristovo koje zatim guta i u sebe unosi pričesnik. Poznato je da mlade devojke koje primaju prvu pričest, ispunjene strahopoštovanjem prema značenju čina kom se podvrgavaju, često padaju u nesvest.

Nasuprot tome, tokom ozloglašenog blagoslova u Torontu (koji je dospeo na naslovne strane evangelističkih hrišćanskih novina pre desetak godina), kada bi ih sveštenik dodirnuo ljudi bi padali na zemlju nekontrolisano se smejući, plačući, ponekad pokazujući sve simptome epileptičkih napada i masovne histerije. Ovi ljudi su svakako bili posednuti nečim – izvesno je ne zlim duhom (oni bi pre rekli da je u pitanju bio Sveti Duh). A možda je to bio samo duh trenutka nabijenog jakim emocijama.

Mnogi kreativni ljudi – pesnici, romanopisci, kompozitori, umetnici, plesači – govore da ih u trenucima najveće umne kreativnosti posedne Muza. U sufizmu, razigrani derviši koji se okreću oko svoje ose, igraju svoje obožavanje Boga. Biti posednut od bogova i duhova može biti moćan osećaj, predivan i dragocen.

Čini se da postoje dve vrste posednutosti i razlikuje ih samo aspekt posmatranja. Ako ljudi priznaju da su sami bili posednuti, sasvim je izvesno da će o tome pričati kao o izuzetno pozitivnom duhovnom iskustvu. Ako pričaju o nekom drugom da je bio posednut, to je uvek negativno iskustvo, loše po okolinu i posednutog. Tada oni koji optužuju obično postaju sudije, porota i tamničari.

Kada se tako nešto dogodi, potrebna je sva opreznost. Neki američki TV propovednici govore da treba “oslepeti demone” promiskuiteta, homoseksualnosti, čak i pušenja. Ovo ipak nisu demoni niti zli dusi niti je to božija volja, već manifestacije ličnih stavova propovednika i njegovih predrasuda. Demonizirajući sve što mu se ne dopada, propovednik će učiniti da onaj ko ga sluša i veruje primi nedvosmislenu poruku i postane posednuti vernik, ubeđen da su propovednikove predrasude sušta istina i božija volja.

A kada se u sve uključe deca – kada se ljubomorni šestogodišnjak, na primer, razgoropadi i iskaže neposlušnost pa bude optužen da ga je poseo zli duh koji mora biti isteran silom – neophodno je preduzeti nešto i suočiti se sa povampirenim sujeverjem koga u Americi ali i u Evropi i ostatku sveta ima sve više.