Knjiga “Guliverova putovanja” objavljena je prvi put 1726. Malo je poznato da se iza punog naslova, po tadašnjoj modi veoma dugačkog naslova “Putovanja u udaljene zemlje u četiri dela: književno delo Lemjuela Gulivera, hirurga a potom kapetana nekoliko brodova”, u formi satirično-pustolovnog romana krila žestoka kritika na račun borbe političkih protivnika vigovaca i torijevaca koja je iscrpljivala Veliku Britaniju, ali, i drugih nepravdi u društvu. I uopšte nije bila namenjena deci!

Sviftova satira je postigla odmah ogroman uspeh, iako je bila napisana pod pseudonimom jer je on “do guše” bio u političkim vodama, posebno kritikujući Engleze zbog njihove politike prema Ircima i Irskoj.

“Putovanja” su postigla pravi planetarni uspeh tek kasnije, kada je skraćena i prilagođena – deci.

Čovek za sva vremena

Međutim, suštinska poruka koju je još početkom 18. veka poslao Svift, ostala je do danas veoma razumljiva. Ako ne deci, onda brojnim sociolozima i stručnjacima koji su posle pomnih iščitavanja došli do gotovo jednodušnog zaključka: Guliver je tipičan Evropejac – politički uglavnom korektan, istovremeno elitista, ali i pokvarenjak koji se prilagođava svim situacijama.

Gde je veliki i moćan – u zemlji liliputanaca, koristi se silom – štapom, a gde je mali i slabašan -u zemlji džinova, jezuitski i prevarantski pokušava da se dodvori vladaru. Posebna priča je njegovo ponašanje u zemlji razumnih konja, delu knjige koji je manje popularan. On dospeva u zemlju gde su razumni konji porobili i ugnjetavaju ljude. Guliver sa žarom i od sveg srca, da bi se dodvorio vladajućoj eliti, služi gospodarima pa čak postaje starešina svojevrsnog koncentracionog logora za svoje porobljene sunarodnike…

Analitičari se pitaju, pozivajući se na Guliverovo ponašanje, ko je taj koji plaši male, savija se pred jačim i uvek je spreman da služi svakom sledećem gospodaru? Odgovor je vrlo jednostavan: običan Evropejac! Nekoliko evropskih autora tvrdi da se upravo tako ponašaju političke elite najmoćnijih evropskih zemalja, članica Evropske unije. Prema malim i novim članicama uvek sa štapom u ruci. Posebno prema takozvanim kandidatima koji s nestrpljenjem iščekuju pred vratima Unije.

Oni kažu da su paralele između evropskih moćnika i Gulivera više nego očigledne. Kada je Guliver boravio u zemlji liliputanaca gde je za sve bio džin, ušavši u rat na stranu jednog od liliputanskih kraljeva, pobedio je onog drugog bukvalno odvukavši ispod zidina glavnog grada levom rukom celu flotu protvnika čije je sve brodove vezao kanapima… A još jedan njegov podvig, koji izaziva najviše dečijeg smeha tokom gledanja filmova o njegovim dogodovštinama, kada jednostavnim mokrenjem gasi požar u gradu “njegovog” kralja, pokazuje Guliverovu superiornost i nipodaštavanje – patuljastih protivnika.

S druge strane, kada se našao u kraljevstvu džinova, manji je od makovog zrna i pokušava da se dodvori vladaru, nudeći mu velikodušno da mu “proda” tajnu baruta za koji oni nisu znali. Kralj potpuno zabezeknut i začuđen pita Gulivera:

– Pa šta će nam barut kada ne vodimo nikakav rat i u mojoj zemlji vlada sveopšta pravda?

Guliver, Evropejac, ne trepnuvši odgovara da “barutom, za svaki slučaj, mogu svi podanici da se drže u strahu i pokornosti”…

Neprijatelj naroda – prvi put

U suštini, kažu, Guliver, odnosno njegov tvorac Svift, nije poštovao i priznavao ljudska prava, a smatra se da je njegov književni otac prvi upotrebio pojam “neprijatelj naroda” koji tek znatno kasnije ušao u širu upotrebu. Svift je, živeći u Dablinu, iako je bio po krvi Englez, inicirao je bunt Iraca protiv svega što je Englesko, uključujući robu i novac zbog, kako je govorio, tlačenja svojih sunarodnika od strane Londona, a “neprijateljima naroda” u svojim proklamacijama nazivao je sve Irce koji su se oglušavali o njegov poziv!

Kada je London shvatio kolika opasnost vreba od Svifta i koliki je njegov uticaj, odlučio je da ga uhapsi. Međutim, ubrzo je zaključeno da je za njegovo hapšenje, kako stoji u dokumentima, potrebno najmanje 10 hiljada vojnika, a namesnik britanske krune u Irskoj lord Karteret očajno je napisao Londonu da on vlada Irskom “uz dozvolu Svifta”.

Svifta su se, dok je bio živ, praktično bojali svi. Vlasti, ali i politički protivnici. Tek 36 godina posle njegove smrti pojavio se prvi kritički osvrt na njegovo najznačajnije delo “Guliverova putovanja”. Knjiga je, napisao je autor, čudovišna priča i delo je najniže vrste koje nije vredno čitanja… Kada je u Evropi mnogo kasnije postala moderna psihoanaliza, sve ograde su popustile: frojdisti su “Putovanja” ocenili kao “razvratno i seksualno izopačeno delo”, a ostali psiholozi kao “manijakalno-depresivne neurotične fantazije koje podstiču mržnju prema čoveku”.

Danas trezveniji analitičari brane Svifta, govoreći da je on tako prošao kod svojih kritičara, posebno psihologa, samo zato što je, kažu, “ovaj pametan čovek gurnuo pod nos Evropljanima istinito literarno ogledalo, koje i danas ništa nije izgubilo od svoje prvobitne moći tačnog odražavanja”…

Pola Englez, pola Irac

Rođen je u Dablinu u Irskoj 30. novembra 1667. Smatra se, zbog majke Engleskinje i oca Irca, englesko-irskim satiričarem, pamfletistom, esejistom, pesnikom koji je pred kraj života postao starešina katedrale Sveti Patrik u Dablinu. Dela je objavljivao uglavnom pod pseudonimima Lemjuel Guliver, Isak Bikerstaf, M.B. Drapije i – anonimno.

Otac mu je umro pre njegovog rođenja, majka se vratila u London, a o njemu se brinuo stric Godvin Svift koji ga je, kada je odrastao, zaposlio u Londonu kao sekretara sina svog dobrog prijatelja Ser Vilijama Templa. Svift je završio koledž Kilkeni, pohađao univerzitet u Dablinu, a postdiplomske studije na koledžu Hertford u Oksfordu. Doktorirao je na Triniti koležu u Dablinu.

Celog života je bio, u stvari, rastrzan između domovine svoje majke Engleske i očeve Irske. Kao i što se tiče simpatija prema glavnim političkim strankama u Britaniji – vigovcima i torijevcima. To je uticalo na sva njegova književna dela, pogotovu njegova osećanja prema katolicima i protestantima. Pred kraj života se vratio u Dablin i postao starešina katedrale Sveti Patrik. Umro je 19. oktobra 1745.

Veliki patriota, plodan pisac

Iz njegovog pera izašlo je na desetine proznih i dela raznih žanrova i čak 1.701 politički pamflet, koja su sva bila veoma popularna, iako ih je objavio pod pseudonimom. Prvo prozno delo “Priče iz kade” objavio je 1690. Potom su se ređala druga prozna dela, pamfleti, eseji, uglavnom kritički nastrojeni prema događajima, društvu, politici i crkvi. Prelomnim za njegov život i spisateljski rad smatra se knjiga “Drapijerova pisma” iz 1724, u kojima je oštro kritikovao politiku Engleske prema Irskoj.

Njegovim remek-delom smatraju se “Guliverova putovanja” koja mi danas znamo kao knjigu za decu, a koja uopšte nije bila tada namenjena njima. Bila je popularna i u njegovo vreme, iako su mnogi kritičari optuživali anonimnog autora zbog izrazite mržnje prema ljudima. Zbog velike popularnosti, samo godinu dana po objavljivanju u Londonu, 1727. pojavili su se prevodi na francuski, nemački i holandski.

Pošto se vratio zauvek u Irsku, Svift se pamfletima žestoko uključio u borbu protiv Londona za veća prava Iraca i Irske. Delima “Predlog za univerzalnu upotrebu irske manufakture”, “Drapijerova pisma” i “Skroman predlog” definitivno se svrstao u velike irske patriote.

Predosećajući kraj zbog bolesti koja ga je već dugo mučila – nesnosni bolovi u celom telu, povremeni nastupi ludila, otekline – Svift je 1731. napisao “Stihove o smrti dr Svifta”, knjigu u kojoj je gotovo do tančina predvideo i opisao svoju smrt.