Najnovija istraživanja potvrđuju da se voda „seća“ skorašnjih doživljaja. Da li ćemo doživeti istinsku kosmičku liturgiju u kojoj kosmos postaje živi domaćin?

U praskozorje svog društvenog razvoja, ljudi su verovali da je nebo, ili nebeski svod, prebivalište duhova. U većini tradicija, duh je sablast ili biće bez materijalnog tela. Nebo kakvo smo videli sa Zemlje, nazvali smo rajskim nebesima gde su, kako su nas podučavale različite doktrine, živeli Bog i anđeli, kao i blagosloveni ljudi posle svoje zemaljske smrti. Gotovo sve religije smatraju duhove inteligentnom životnom silom – dušom.

Sa početkom razvoja moderne nauke, duhovi i sablasti su smešteni u domen fantazije, sujeverja i samoobmana. Širom sveta ugledni, razumni umovi danas brinu o naučnom i edukativnom sistemu, ili je bar tako u većini razvijenih zemalja. Ali im je u poslednjih nekoliko godina neobično brzi razvoj astrobiologije bukvalno bacio rukavicu izazova, proglasivši realnom mogućnost postojanje života van naše planete. Nekoliko popularnih teorija bavi se potencijalnom osnovom života van Zemlje. Poslednja faza kritičke analize vanzemaljskog života je sada usmerena na ono što fizičar i astrobiolog Pol Dejvis opisuje kao „K-život“.

Brže od hemije

„Vek ipo otkako je Čarls Darvin objavio svoje „Poreklo vrsta“, poreklo samog života ostaje vrhunska misterija i nerešiv problem. Najprostiji poznati živi organizmi su već tako čudesno kompleksni, da je prosto nepojmljivo da se takav entitet pojavio i razvio spontano, slučajno i samostalno. Većina istraživača pretpostavlja da je život nastao ili kao skup samoreplikujućih molekula, nosilaca digitalnih informacija mnogo jednostavnijih od DNK, ili kroz samokatališući hemijski ciklus bez precizno pohranjenih genetskih informacija koji je ipak bio sposoban da stvori dodatne količine istovetne hemijske mešavine.

Oba ova naučna pristupa se zasnivaju na reprodukciji materijalne supstance što je i prirodno, jer se nama poznati život reprodukuje kopiranjem genetskog materijala. Međutim, ključna svojstva života – replikacija uz varijacije i prirodna selekcija – logički ne zahtevaju sami po sebi materijalne strukture da bi se replikovali. Ovo otvara jednu novu mogućnost, da je život možda započeo sa nekom formom kvantnog replikatora. To je K-život“, naglašava Pol Dejvis.

Ironično je što nas K-život – opisan kao život bez materijalne strukture – vraća predačkim verovanjima u duhove. Prema profesoru Dejvisu, brzina kojom se informacije jednostavno kopiraju na kvantnom nivou je daleko korisnija i efikasnija od stvaranja rigidnih duplikata molekularnih struktura. Tako K-život može da evoluira različitim redosledom i većom brzinom nego hemijski život. Okruženje tog teoretskog K-života nije baš najjasnije definisano ali površina zrna međuzvezdane prašine ili unutrašnjost kometa bi mogla da obezbedi „okruženje sa niskim temperaturama, bogato fizičkim i hemijskim potencijalom“, ističe Dejvis.

Mogućnost postojanja kvantnog replikatora je postala očigledna još 2007. godine, kada je na međunarodnom panelu naučnika sa Ruske akademije nauka, nemačkog Instituta Maks Plank i univerziteta u Sidneju objavljeno da galaktička prašina u spoljašnjem svemiru „oživljava“ u određenim okolnostima. Glavni istraživač ovog panela, V.N. Citovič izjavio je da mikroskopski oblici u formi vadičepa (heliksi i dvostruki heliksi) mogu „spontano“ da se formiraju u međuzvezdanom prostoru. Kako poseduju memoriju i moć reprodukcije, strukovi heliksa ispoljavaju svojstva koja karakterišu kriterijume života. Od trenutka kada je objavljen Citovičev zaključak, naučnici NASA su se fokusirali na traganje za „čudnim životom“ – za organizmima koji nemaju DNK ili moleklule kakvi su karakteristični za zemaljske životne oblike.

Pametna plazma

Po kvantnoj mehanici, proton može da probije sebi put kroz potencijalnu barijeru koja odvaja kvantno stanje od osnovnog DNK para, i izazove genetsku mutaciju. „Mutacije su pokretači evolucije“, piše Dejvis, „tako da je u tom ograničenom smislu kvantna mehanika istinski faktor doprinosa evolutivnim promenama“. Ali kako onda K-život evoluira u poznati organski život? Po Dejvisovom scenariju, uobičajeni biomolekuli su derivat K-života i dinamički „bekap“ procesa skladištenja informacija.

„Dobra analogija bi bio kompjuter. Njegov procesor je neverovatno mali i brz ali delikatan: isključite kompjuter i podaci su izgubljeni. Zbog toga kompjuteri koriste hard diskove da bi bekapovali (zapisali) i pohranili digitalne informacije. Hard diskovi su relativno ogromni i neverovatno spori, ali su robusni i pouzdani i sačuvaće zapisane informacije bez obzira na različite uslove kojima su izloženi u okruženju. Moguće da je i organski život nastao kao spor ali pouzdani „hard disk“ ili K-život. Zbog svoje veće mnogostranosti i žilavosti, na kraju je bukvalno uspeo da „preuzme stvar u svoje ruke“ i „otkači“ se od svog pretka K-života, a zatim se proširi u manje uslovljenom i restriktivnom okruženju kakvo je, na primer, Zemlja“, tvrdi Pol Dejvis u tekstu „Kvantni život“.

Fred Hojl i Čandra Vikramasing, astronomi sa Kembridža, 70-tih godina prošlog veka su prvi počeli da razmatraju pitanje kvantnog života, tvrdeći da samoorganizovana plazma u međuzvezdanom prostoru može imati oblik panspermijskog oblaka života. Arvidas Tamulis sa univerziteta u Viljnusu je 2008. opisao uporedivu vrstu predačkog K-života kao molekularni kvantni kompjuter koji apsorbuje energiju zvezda, obavlja digitalne funkcije i putuje međuzvezdanim prostorom pomoću radijacionog pritiska. Taj oblak kvantnog kompjutera u svemiru koristi fotoaktivne molekule da bi konvertovao svetlosnu energiju u protok operacija na ekstremno niskim temperaturama.

Pošto oblak K-života zadovoljava sve kriterijume života ali ne zahteva materijalnu supstancu, gotovo se do bizarnosti uklapa u šablon inteligentnog duha. Paradigma osećajnog kompjuterskog oblaka pomaže i da se dodaju neki detalji aktuelnom stavu da plazma poseduje snagu volje a voda memoriju. Ova teorija koja se tek probija u svetu nauke, opisuje na koji način iz jednostavne interakcije nastaju komplekleksni sistemi i obrasci. Na primer, samoorganizacija plazme (jonizovani gas) dovodi do formacije membrana koje na kraju dele genetski materijal ćelija. Inženjer sa univerziteta Djuk Adrijan Bidžn i biolog sa Pen Stejta Džejms Marden, nedavno su izneli ideju da je „kompleksnost funkcija toka“. Bidžanov konstrukcioni zakon iz 1996. godine zasniva se na principu da protočni sistemi razvijaju balans i minimiziraju trenje i druge forme otpora tako, da je gubitak korisne energije gotovo zanemarljiv. Efikasnost protočnog sistema se povećava grananjem, čime on ujedno postaje i mnogo kompleksniji. Kako K-životu nije potrebna materija, on učestvuje jedino u protoku informacija. Otuda i priča da kvantna plazma poseduje „volju“, što se možda svodi jedino na fluktuaciju i utapanje u kompleksnije obrasce sa tendencijom da postanu pametni. Ovaj proces se zove fizika evolucije.

Voda pamti, a mikrobi razgovaraju

Francuski naučnik Žak Benvenist je 1988. godine objavio kontraverznu tezu u časopisu „Priroda“, tvrdeći da voda poseduje „memoriju“ i da konstantno pokušava da se vrati tamo gde je bila. Danas neki istraživači pretpostavljaju da voda zadržava memoriju konfiguracije čestica unutar svoje molekularne strukture, što bi takođe moglo da bude okidač za elkektromagnetnu signalizaciju.

Ne tako davno je otkriveno da biljke, životinje, pa čak i izolovani mikrobi razgovaraju jedni sa drugima pomoću molekularnih signala (spoljašnji hormoni) – feromona.

Danas znamo da postoje alarmni feromoni, feromoni hrane, seksualni feromoni i još mnoge druge vrste tih molekularnih signala koji utiču na život putem neke vrste šestog čula (najverovatnije povezanog sa čulima mirisa i ukusa). Veliki broj biljaka emituje feromone tuge i bola kada ih neko pase ili kida. Mravi obeležavaju svoje staze feromonima, a ogroman broj organizama pomoću feromona privlači partnere za parenje i to čak na udaljenosti od preko dva kilometra.

Danas razumemo da je voda idealna feromonska signalna staza. Površinska zategnutost tečnosti zadržava pH sećanje na izvor feromona – dopuštajući vodi da uskladišti informacije (prikuplja koncentracija feromona) kao i svaki kompjuterski hard disk. Feromoni deluju ili kao jedan molekul, ili kao mešavina hemikalija koje funkcionišu kao izuzetan sistem mikro komunikacije. Najnovija istraživanja strukturalnih korelacija memorije vode potvrđuju da se voda čak „seća“ da li je skoro bila hladna ili topla.

Nova naučna disciplina

Potencijalno plodno tlo za teoretski K-život nagovestio je 2005. Stiven Hoking svojim radom o informacionom paradoksu i objavio da se informacije na gube u crnim rupama. Naučnici su do tada verovali da ništa ne može da pobegne iz crne rupe.

Utvrđeno je, međutim, da horizont događaja kvantne fluktuacije dozvoljava mogućnost curenja informacija iz crne rupe. Hoking smatra da informacije veličine manje od veličine jednog atoma mogu teći kroz crnu rupu a da ne unište svoju strukturalnu kompleksnost, i da se mogu ponovo pojaviti u paralelnim univerzumima.

Od nedavno se na velikim univerzitetima otvaraju katedre za novu naučnu disciplinu – evolutivnu razvojnu biologiju. Vodeći naučnici, od genetičara do paleontologa, objavljuju radove i prisustvuju simpozijumima koji se bave K-životom kao analognim reproduktivnim sistemom crnih rupa. Časopis „Njujorker“ je čak objavio najnovija dostignuća u biologiji na naslovnoj strani i svojim čitaocima poručio da su neka od najvećih otkrića učinjena na polju nove naučne discipline – evolutivne razvojne biologije.

Danas se naširoko raspravlja o nekim neobičnim i čudesnim pitanjima: da li su crne rupe integratori inteligencije, međuuniverzumske inteligencije i kreatori novih univerzuma. Smatra se da je za sada najveći kompjuterski oblak K-života horizont događaja inteligentne crne rupe.

K-život i anđeli

Izgleda da čak i Vatikan pažljivo prati zbivanja u oblasti evolutivne razvojne biologije. Uzevši u obzir da ovaploćuje horizont događaja ili „Tačku Omega“ (singulariteta) inteligentne crne rupe, osećajni K-život u univerzumu postoji u kategorijama koje nemaju ničeg zajedničkog sa našim poimanjem vremena i prostora.

On proističe iz nebrojenih multiverzuma i najverovatnije ne može biti ni stvoren ni uništen. U tom smislu, K-život je ekvivalent večnog života. Upravo je zbog toga transcedentna scena K-života zapanjujuće slična čudesnom domenu Boga i anđela. Papa Benedikt XVI je nedavno pomenuo francuskog jezuitu, naučnika i filozofa Pjera Teilara de Šardena koji je zagovarao evolutivnu teologiju, tvrdeći da je svo stvaranje upravljeno prema Tački Omega. Za de Šardena, Tačka Omega je Hrist kao Logos Boga. Potvrđujući obnovu sveta kako ju je prorekao Sveti Pavle, papa Benedikt je rekao: „To je značajna i velika vizija koju je i pokojni Teilar de Šarden imao: na kraju ćemo imati istinsku kosmičku liturgiju, gde kosmos postaje živi domaćin“.

Rut Gledhil, novinarka „London Tajmsa“, intervjuisala je 2007. godine Ričarda Dokinsa, evolutivnog biologa i najistaknutijeg ateistu Velike Britanije. Upitan da prokomentariše mogućnost našeg stvaranja od strane kosmičke inteligencije, Dokins je rekao: „Ali i samu tu gigantsku inteligenciju bismo najpre morali objasniti. Nije dovoljno ako je nazovemo Bog, već je neophodna neka vrsta objašnjenja poput evolucije, na primer.“

Čudna pomisao da bi skeptici jednog dana mogli da zahtevaju objašnjenje od inteligentnog replikatora K-života, večini može zvučati drsko i uvredljivo. Snopovi heliksa, „čudnog života“, poprimaju svoje oblike spontano u međuzvezdanom protoru – očigledno ne kao posledica evolucije ili postepenog razvoja iz ranijih formi. Bez obzira na sve, bučni cinici se rugaju i samoj pomisli o postojanju kosmičke inteligencije i odbacuju je kao „neubedljivu naučnu fantastiku“.

Pošto je istinska misija religije da ohrabri prijateljstvo ljudi sa Bogom, možda bi pripadnici klera morali da se okane cinizma i preispitaju vezu između percepcije i geometrije K-života, i istraže njegov uticaj na ljudsko ponašanje i emocije. Nedavna istraživanja sprovedena na univerzitetima Floride i Beča potvrđuju da su ljudi skloni da u prednjim delovima svojih automobila vide facijalne karakteristike i karakterne osobine ljudskih bića. Ako ljudi mogu da interpretiraju nežive strukture biološkim terminima čak iako su predstavljene na apstraktni način, kako bi onda interpretirali K-život? Da bi se stvorila emocionalna povezanost, predački K-život se ne sme zamišljati kao neživa „stvar“, već kao visoko razvijeno živo biće, sa onoliko inteligencije koliko je potrebno da inicira stvaranje novog univerzuma.

Hologram kosmičke besmrtnosti

Sovjetski astronom Nikolaj Kardašev je 1964. predložio sistem za kategorizaciju vanzemaljske civilizacije. Tako je najnaprednija civilizacija Tip III ili IV, koja bi bila sposobna da koristi energiju čitave galaksije i da „žanje“ energiju koju proizvodi super masivna crna rupa. Predački K-život koji šalje informacije ka horizontu događaja crne rupe koje se integrišu sa singularitetom, jeste najbolji kurir civilizacije Tipa III ili IV. Takvi hipotetički životni oblaci – nosioci informacija bez materijalnih struktura – toliko su visoko razvijeni da su, po svoj verovatnoći, apsolutno besmrtni.

Džerard Huft i Leonard Saskind su nedavno predložili holografski princip, po kome je univerzum srodan džinovskom hologramu. Dejvid Bom, Karl Prajbrem i Majkl Talbot govore o „celini u svakom delu“ prirode holograma, kao novom načinu da se shvati realnost u kojoj živimo. Svaki deo holograma sadrži sve informacije koje poseduje i celina holograma. Ako se hologram objekta preseče na pola i osvetli laserom, svaka polovina će i dalje sadržati kompletnu sliku objekta. Stoga se i informacija oko horizonta događaja može prikazati kao Glavni Hologram koji prenosi termodinamičke simetrije reda i entropije (ili arhetipskog zakona i revolta). Samogravitirajući sistemi u univerzumu bi bili holografska refleksija tog Glavnog Holograma. Svaki sistem bi dupliciro šemu podele na osnovu principa „najboljeg uklapanja“, koji minimizira traćenje resusra prostora tokom reprodukcije pozitivnih i negativnih korelacija sa Glavnim Hologramom.

Drugim rečima, „poznati objekti i hronološki događaji“ na Zemlji možda su samo odraz u ogledalu Glavnog Holograma, modifikovanog da simulira najbolje zemaljsko uklapanje. Tako termodinamička distorzija „svetskih ratova“ na Zemlji može imati svoju kosmičku paralelu kao ekvivalent pobunjeničke borbe na nekoj drugoj planeti gde postoji život. U planetarnom sistemu bez organskih struktura, na primer, najbolje uklapanje Glavnog Holograma bi moglo da podesi termodinamičku distorziju tako, da izgleda kao masivna crvena tačka gasa. Ako se pokaže da je kosmički holografski princip tehnički validan, onda bi vanzmaljske civilizacije mogle biti najbolje uklapanje holografskih sličnosti sa Glavnim Hologramom i – sa nama.

Mikrobiolozi su nedavno otkrili da prijateljskih, korisnih bakterija ima u otprilike 90 procenata ćelija ljudskog tela. Neke od njih bi čak mogle biti slučajevi „čudnog života“. Šta se događa sa tim mikrobima kada čovek umre? Iako telo samo po sebi može biti proglašeno klinički mrtvim, čak 90 procenata njegovih ćelija nastavlja da živi i mogu se povezati sa konvekcionim poljima ili podzemnim vodenim basenima. Tako ostaje pitanje nije li naša stvarnost samo holografska kopija oblaka K-života, bez obzira da li ćemo ga nazvati Bogom, duhom, vanzemaljcem ili praocem života na ovoj planeti?