Skriven u zabačenoj ulici litvanskog grada Kaunasa, Muzej đavola je dobro čuvana tajna. Sredinom nedelje muzej je potpuno prazan, bez ijednog posetioca, što deluje još sablasnije u okruženju od preko 2.000 đavolskih eksponata izloženih na tri sprata.
Tu su đavoli svih vrsta, boja, materijala i veličina, sa svih pet kontinenata i iz najzabačenijih kutaka planete. Muzej čuva i dugogodišnju tradiciju: svaki posetilac može da donese sopstvenu rukotvorinu đavola i priloži već postojećoj zbirci.
Zanimljiva je posebno izložba đavola iz vremena bivšeg Sovjetskog Saveza. Smeštena je na trećem spratu gde su zastupljene bukvalno sve bivše sovjetske republike od Jermenije do Jakutije. Pažljivi posmatrač će primetiti da se đavoli koji potiču iz slovenskih država (ima dosta eksponata iz Poljske, Ukrajine i Rusije) pojavljuju u okviru slične tematike borbe dobra i zla. Neke statue prikazuju đavola koji na svojim leđima nosi nesrećnog čoveka i obratno, druge grupe seljaka koji se svete đavolu.
U ruskom folkloru, đavo igra važnu ulogu, pa su seljaci neprestano na oprezu zbog njega. U tradicionalnom ruskom selu je najopasnije mesto uvek bila banja – seosko kupatilo, jer je to jedino mesto gde su ljudi sa sebe skidali amajlije i zaštitnike protiv đavola i tako postajali izuzetno ranjivi i izloženi u slučaju da đavo baš tada napadne. Desetine priča govore o neopreznim nesrećnicima koje je đavo zaskočio u banji usred noći i skuvao ih.
Sve statue i izložbeni predmeti prikazuju listom muškog đavola i javljaju se u brojnim varijetetima, stilovima i temama. Iako većinu čine umetnički predmeti, čovekov drevni neprijatelj je prikazan i na predmetima za svakodnevnu upotrebu poput lula, pepeljara, krckalica za orahe, tanjira, šolja… Statue su napravjene od kamena, gline i drveta, ali đavoli su takođe oslikani i na svili i platnu. Neki imaju rogove, drugi opet šiljate repove, a svi su mahom poprilično dlakavi. Odmah pored slovenskih, mogu se videti i južnoamerički đavoli, posebno meksički i kubanski, živopisni i blistavih boja.
Ponekad je đavo iskorišćen i kao metafora sa političkom porukom. Kažis Dereskevičijus u maniru folk arta prikazuje deobu Litvanije. Na slici su Staljin i Hitler – obojica kao đavoli sa šiljatm repovima, kako plešu oko gomile ljudskih lobanja. Ne iznenađuje što je ovo delo sve do 1989. bilo zabranjeno za javnost.
Čitav prvi sprat posvećen je đavolu u litavanskoj tradiciji i folkloru. Ljudi se bore protiv njega ili jašu na jarcu-đavolu; ponekad piju zajedno, ponekad mu vezuju konopac za rogove. Na jednoj slici đavo pruža čoveku kesu punu zlata i umesto da se vidi obostrano vekovno neprijateljstvo, đavo i čovek više liče na dva vesela zaverenika iz iste priče.
Kada se posetioci zasite neobičnih eksponata i dijaboličnog dekora, na raspolaganju im je dobro opremljeni bar u podrumu. Barmen je upoznat sa istorijatom i priča kako je muzej otvoren još 1966. godine. Zbirka je tada imala svega 260 statua. Taj originalni nukleus kolekcije pripadao je lokalnom umetniku Antanasu Zmuidžinavičijusu (1876 – 1966.) čiji su radovi izloženi u muzeju, a koji je bio opsednut brojem 13 (pa otud 13 x 20 = 260 prvobitnih eksponata). Uprkos sovjetskom zakonu koji je zabranjivao religiozne artefakte, Zmuidžinavičijus je sakupljao eksponate iz čitave Litvanije, pa i njegova kolekcija baš kao i umetnički radovi nosi jaku antikomunističku poruku. Litvanci ističu da je njihova zemlja bila jedan od poslednjih bastiona paganizma, zapravo, poslednja paganska država Evrope gde su se u ruralnim oblastima sve do sredine 19. veka još svakodnevno obavljali brojni paganski obredi. Da je njegova tajna kolekcija otkrivena, Antanas Zmuidžinavičijus bi po kratkom postupku završio u Sibiru.
Kada je SSSR pod rukovodstvom Nikite Hruščova počeo polako da se otvara prema zapadu, Zmuidžinavičijus je 1966. odlučio da svoju kolekciju pokloni državi. Umro je iste godine, a muzej je zatim otvoren upravo u njegovoj kući. Zahvaljujući brojnim donacijama, ova dijabolička izložba je dostigla cifru od preko 2.000 eksponata, pa je podignuta posebna zgrada za skladištenje poklona.