Ne morate da se složite sa stavovima koje u svojoj knjizi iznosi Ser Lorens Gardner, ali morate da priznate da je njegova kritika današnje evropske civilizacije – veoma studiozna i potkrepljena podacima koji se ne mogu tako lako pobiti.
Na crkvenom Koncilu održanom u Trentu na severu Italije 1545. godine, biskupi su napravili crnu listu i na nju stavili Merlinova proročanstva, potrudivši se da sve kopije povuku iz javnosti. Konačno, u nameri da literarnu ravnotežu prevagnu u korist crkve, stvorili su sasvim novu vrstu pisanja koja je zaživela i postala poznata kao gotska romansa.
Premisa iza ovih priča nije se toliko odnosila na spasavanje žrtava, već više na uništavanje neprijatelja pogrešnog „hrišćanstva“ pomoću raspeća i obilja svete vode, koji postaju glavno oružje u napornoj borbi protiv „zlih“.

Zatim je, vremenom, hrišćanski pokret došao na savršenu ideju da stvori sopstveni pandan Merlinu: ne čarobnjaka kao takvog, već biskupa iz vremena ranohrišćanske crkve i pri tom još kanonizovanog statusa. Ali je zanimljivo koliko je njihov izbor glavnog junaka bio krajnje neobičan!
Vratimo li se kroz vreme do 325. godine i crkvenog Koncila imperatora Konstantina Velikog u Nikeji, otkrivamo da mu je prisustvovao i izvesni Nikola, biskup iz Mira. Na ovoj crkvenoj konferenciji biskupi su raspravljali o prirodi Svetog Trojstva i o tome kako Isus nije bio samo Sin Boga, već i inkarnacija Boga. Ostareli sveštenik iz Libije, Arius iz Aleksandrije, uopšte nije bio zadovoljan ovim novim konceptom i odlučio je da svoje nezadovoljstvo objavi i drugima. Ali kada je ustao da govori, Nikola iz Mira ga je smesta raspalio pesnicom po licu!
Time je, naravno, rasprava ponovo krenula u željenom pravcu, a kasnije je nasilni protagonista ove epizode nagrađen za svoje zasluge u ućutkivanju starca pesnicom, pa je konačno kanonizovan kao Sveti Nikola. U pojedinim delovima Evrope njegovo ime je malo modifikovano, da bi na kraju postalo svima nam dobro poznato ime Deda Mraza (Saint Nicholas-Sinterklaas-Sintniklaus-Santa Claus). Danas je, zahvaljujući dobro osmišljenoj strateškoj propagandi, njegovo ime sinonim za ljubaznog dekicu koji predstavlja duh Božića i deci donosi poklone, radost i ljubav. Takva slika Svetog Nikole je daleko od slike nasilnog i osvetoljubivog biskupa iz istorijskih spisa.
U okviru keltske crkve tokom mračnog doba (kada su Taliesin i Merlin savetovali kraljeve) bilo je nekoliko veoma uglednih adepta stare mudrosti: bili su to opati poput Svetog Dejvida, Svetog Patrika i Svetog Kolumba. U svoje vreme, bili su optuženi od strane rimske crkve zbog čarobnjaštva i paganskih verovanja. Čak ih je i kasniji papski establišment zakitio etiketom veštaca, mada se danas njihov slučaj ne prikazuje na ovaj način. Iako je Koncil iz Trenta izričito zabranio Merlinova proročanstva, učenja Dejvida, Patrika i Kolumba su tako čvrsto ugrađena u društvo, da je crkva bila prisiljena da preduzme drugačiju strategiju inkorporacije.

Totemske veze

Hiljadu godina nakon vremena u kome su živeli ovi druidi, Vatikan je odlučio da ih obavije ortodoksnim svetačkim oreolom, tako da prava istina o njihovom keltskom okruženju bude potpuno zasenjena. Zatim su pre nešto više od decenije, Britanska pošta i anglikanska crkva udružile snage da bi promovisale blagog Sv. Kolumba od Kelta zajedno sa njegovim ogorčenim katoličkim rivalom Sv. Avgustinom od Rima, koji je u Englesku došao sa izričitim papinim naređenjem da uništi kolumbinski pokret neposredno posle Kolumbove smrti 597. godine. Ne poričući, međutim, ovu istorijsku činjenicu, pošta i crkva su na jubilarnim poštanskim markama i pratećem propagandnom materijalu 1997. godine prikazale dvojicu najvećih neprijatelja – Sv. Kolumba i Sv.Avgustina – maltene kao braću po krvi sjedinjene u jednom cilju: da se bez ikakve sumnje dokaže da se novi mitovi o „rimskom crkvenjaštvu“ stvaraju i dan danas.
Ako se osvrnemo na vukodlake (na engleskom: werewolves) za koje kažu da se pretvaraju u noćima punog meseca, reč were znači jednostavno čovek (otuda werewolf znači čovek-vuk). Ali ona potiče iz keltskog jezika i označava drevnu kastu Visokih Druida pozantih pod imenom Gospodari Šuma (takođe nazivanih Weres ili Wallans). Njihova totemska životinja je bio vuk – baš kao što su neka druga plemena predstavljali divlji vepar ili konj. Totemi su bili ništa drugo do rane heraldičke oznake, porodične identifikacione oznake u vidu životinja, biljaka, školjki i drugih predstava, koje su ukrašavale njihove stegove, štitove i tunike.
Istorijski, Valansi su postali izuzetno uticajni, pa su osnovali velike i jake kraljevske dinastije u Irskoj, Velsu i Engleskoj. Veliki Kadvalan od Velsa je bio druidske rase, baš kao i kralj Kasvalan, neustrašivi sin Beli Mora – naistaknutijeg suverena Gospodara Šuma koji je živeo oko 100.g.p.n.e.
Drugi totemi su predstavljali različite bogove i boginje. Zanimljivo je da jedan od njih još uvek drži prvu poziciju u Britaniji danas, opstavši kroz vekove od rane kulture Gospodara Šuma.

Gospodari Vavilona

Originalni Valansi su bili prisutni u Mesopotamiji pre oko 3.800 godina, tačnije, oko 1.800.g.p.n.e. Zvali su ih Julanu, što je značilo Gospodari Šuma. I zaista, iz njihove kulture potiče nordijska tradicija Jule (Božića), koja je iz Mesopotamije pronašla svoj put kroz Evropu ka Skandinaviji.
Glavna Julanu boginja bila je Barat An-na (Velika Majka Vatrenog kamena). Sumeri su je zvali Antu. Bila je žena boga Anua i Enkijeva majka. U kasnijim vremenima su je identifikovali sa Dijanom od Efesa (Dijana od Devet Plamenova). Kult Barat An-na se raširio Sirijom i feničanskim kraljevstvom, a Feničani su počeli da njen lik prikazuju na kovanom novcu. Tu se vidi kako boginja sedi kraj morske obale sa zapaljenom bakljom, a kraj njenog boka je okrugli štit sa znakom krsta Rosi-crucis.
Zajedno sa druidima Valansa, kultura Barat An-na je doneta na Britanska ostrva, gde je njeno ime pretočeno u reč Bratanna. I na tim ostrvima, njen lik je opstao u takvom obimu, da je postala velika plemenska boginja – boginja koja je, uprkos vekovima hrišćanstva, prevladala do današnjih dana. Njen lik na novcu jedva da je nešto izmenjen, osim što je upaljena baklja zamenjena svetionikom, a Rosi-crucis krst na štitu je postao Junion Džek (britanska zastava). Ali čak i posle toliko vremena, ona je Majka Boginja zemlje, Dama od Vatrenog kamena: Britania.
Ranije je pomenut moćni kralj Kasvalan koji je vladao Britanijom otprilike u vreme kralja Iroda Velikog. Kako je bio sin velikog Beli Mora, ne samo Gospodar Šuma već i Gospodar Prstena od Kasija, postao je poznat kao Kasi-Valan ili Kasvalan.
Plemena Kasi takođe potiču iz Mesopotamije, a pre toga su (naselivši se na severu planina Zargos zajedno sa Julanu) bili karpatski prinčevi Sidhé. Oni su, zapravo, pripadali vilinskoj lozi Tuatha Dé Danann. Vladali su regionom Mesopotamije od 18. veka pre nove ere, a od otprilike 1.600.g.p.n.e. upravljali su Vavilonijom tokom sledećih 500 godina.

Vilinski krugovi

Ova posebna rasa je razvila jednu od najstarijih kultura „Prstena“ u istoriji i u drevnoj Irskoj su poštovani kao sveta rasa bogova-ljudi: Vere-Bolg. Najveći od svih hramova Prstena je onaj koji postoji i danas. To je Njugrejndž, nekadašnje sveto kraljevsko sedište identifikovano kao Rath. Ovi hramovi („vilinski krugovi-prstenovi“) zvali su se Krečer (hram-grobnica) u kome se nalaze Rath, zemunice gde je drveni ram konstrukcije prekrivan busenjem zemlje. U kasnijim vremenima su nazivani tepeš, a od te reči je potekla reč američkih Indijanaca tipi (šator). Smatralo se da su tepeši prolazi u pozemni svet, sveto obitavalište duša predaka.
Iz te prakse obitavanja u zemunicama proisteklo je plemensko ime Kasi kraljeva, jer Kasi je bilo Mesto Šume. Bile su sedišta Čuvara Prolaza: Oupira, Gospodara Prstena Sidhé koji su kasnije nazvani “vampirima”. Jedna od u istoriji najpoznatijih gralovskih vila bila je princeza Melusina, kćer piktskog kralja Elinasa od Albe – potomka kralja Vere od Kaledonije iz 2. veka, Gospodara Zmaja. U godini 733. Melusina se (nastavljajući porodičnu tradiciju) udala za Reinfroa de Vera, princa od Anžua. Među njihovim potomcima je i grof Maelo, zapovednik armije cara Šarlemanja. Iz Maelovog braka sa Šarlemanjevom sestrom potekli su grofovi de Ver od Gusinjia koji su, kako je već pomenuto, bili ugledni Vilinski Kraljevi, Veliki Komornici Engleske i erlovi od Oksforda.
U arturijanskoj i magdalenskoj tradiciji Dame od Jezera, Melusina je bila „dama od izvora“ – čarobnica podzemnog sveta. Njen izvor u Verrières en Forez su zvali Lusina (što je značilo “donosilac svetla”), od čega je poteklo i ime kraljevske kuće Lusinjan – krstaških kraljeva Jerusalima. Veruje se da je Melusinin izvor skriven duboko u najgušćim šumama Anžua, pa je Melusina često prikazivana kao sirena – kako se još uvek može videti na jednoj staroj slici u zamku Bran u Rumuniji, koji je pripadao grofu Drakuli.
U 12. veku je Melusinin potomak Robert de Ver, treći erl od Oksforda i legalni pretendent na grofoviju Hantigdon, naimenovan od strane kralja Ričarda I za upravitelja šuma Ficuta. Kao gospodar Zelenih Šuma i titularni Rukovodilac Divljih Lovišta, bio je veoma popularni narodni šampion nasleđa Sidhé. Zbog toga je proglašen odmetnikom kada je potegao oružje protiv kralja Džona. Upravo je on, koga su zvali Robin Ficut, postao prototip junaka popularnih priča o Robinu Hudu.
Od svih monarha koji su ikada zaseli na presto Engleske, kraljica iz dinastije Tjudora, Elizabeta I, bila je daleko najsklonija drevnim kulturama i šumskom znanju. Čak su je zvali i Vilinska Kraljica pa su je, pre nego što je krunisana, ljudi proglasili svojom Kraljicom Zelenih Šuma. Bio je to drevni ritual Onih Koji Sijaju – Vilinske Rase Albi-gensa. Ceremonija je obavljena u magli prvih trenutaka zore, u dubinama šume Vindzor. Da bi se olakšalo postavljanje nove Kraljice, na ceremoniju je doneto uobičajeno nasleđe kuće de Vera.
U to je vreme kraljičin Lord Komornik bio Edvard de Ver od Lokslija, sedamnaesti erl od Oksforda. Njegova je dužnost bila da uspostavi Elizabetu prethodinim svrgavanjem Caille Daouine. Bio je to tradicionalni Kralj Šume (čije ime je osnova piktske oblasti u Škotskoj po imenu Kaledonija) –moćnog Jelena sa Sedam Paroga, na čijim je leđima lord de Ver dojahao na ceremonijalni proplanak.
Edvard de Ver od Oksforda je bio prijatelj i učenik rozenkrojcerskog alhemičara i operativca tajne služne Džona Dija, i blisko je sarađivao sa državnikom i filozofom Frensisom Bejkonom (kasnijim vikontom od St. Albansa). Oni su osnivači Kraljevskog dvorskog sindikata, koji je obezbeđivao materijal i teme za radove njihovog kolege psica Vilijema Šekspira.

Merlin i kralj Artur

Kako je pomenuto u priči o Melusini, izvori, kladenci i voda uopšteno, uvek su povezivani sa ženskom linijom Gospodara Prstena. Njihovo poreklo ide iz najranijih vremena Anunakija, čijom se majkom-osnivačem (kako je to objašnjeno u drevnoj literaturi Mesopotamije) smatra boginja Tijamat – Morski Zmaj. U kasnijim vremenima, ove kraljice su obično prikazivane kao sirene (na engleskom mermaids: mere-jezero, potok i maids-devojke, deve), i često su ih nazivali Dame od Jezera. Ta je titula bila zagarantovana i Mariji Magdaleni kada se naselila u Provansi 44. godine.
I dok su muški potomci Marije Magdalene i Isusa postali poznati kao Kraljevi Ribari u Galiji, ženska linija je zadržala status Zmajskih Kraljica u potpuno odvojenoj dinastiji, kao matrijarhalne Kraljice Avalona u Burgundiji. Bile su poznate kao Kuća del Acqs (Kuća Voda), a među njima najpoznatija je kraljica Vivijana iz 6. veka, čuvena kao Dama od Jezera u arturijanskoj romansi. Ovo je nasleđe bilo toliko važno keltskoj crkvi da je, kada je kralj Kenet Mekelpajn ujedinio Škote i Pikte 844. godine, u dokumentu o njegovom postavljanju za kralja posebno istaknuto da potiče od Kraljica Avalona.
Pravi značaj kralja Artura leži u činjenici da on istovremeno potiče i od muške i od ženske linije Albi-gensa. Njegov otac je bio kralj Ejdan od Dalraida, Pendragon Britanije u godini 559. i potomak Gospodara Šuma Beli Mora. Njegova je majka bila Igerna del Acqs, kćer kraljice Vivijane čiji je unuk (sin Igernine sestre Vivijane II) bio legendarni Lanselot del Acqs. Igerna (ponekad je u gralovskoj tradiciji oslovljavaju imenom Igrejna) bila je Visoka Kraljica keltskih kraljevstava, a njena kćer Morgejn (po prvom mužu Gvir Luv od Karlajla) bila je Visoka Sveštenica Sestara Avalona.
Godinama se mogu čuti brojne spekulacije o istorijskom Arturu, ali njih mahom podstiče turistički establišment, u nastojanju da arturijansko nasleđe veže prvenstveno za određene delove Engleske ili Velsa. Činjenica je, međutim, da je uvek bio samo jedan Visoki Kralj Britanije po imenu Artur. Samo je jedan Artur ikada rođen kao sin Pendragona. Samo je jedan Artur čija je majka bila Igerna od Avalona, a baka priznata Dama od Jezera. Samo je jedan Artur ikada imao sina po imenu Modred i sestru po imenu Morgejn (ili Morgana, kako je neke priče pominju).
Imajući to u vidu, stari anali Škotske i Irske, zajedno sa podacima keltske crkve, jedinstveni su u stavu da je kralj Artur bio Artur mak Ejdan od Dalraida. Kao Suverenog Zapovednika i Visokog Kralja, godine 575. uspostavio ga je drudid Merlin Emris. Njegovo sedište je bilo u Karlajlu na severu Engleske, odakle je upravljao vojnom odbranom englesko-škotske granice svog kraljevstva.

Istine i laži

Kada su u pitanju Rath (ili kraljevske zemunice), treba uzeti u obzir činjenicu da su se ti portali, prolazi u podzemni svet nazivali tepeš – a to je i ime dodeljeno jednom od najzagonetnijih gotskih ličnosti: grofu Drakuli. Istorijski i sasvim mimo hrišćanske propagandne mitologije koja okružuje vampira iz čuvenog romana Brema Stokera, Drakula je bi princ Vlad III od Vlaške, koji se često pominje i kao Vlad Tepeš.
S obzirom da se reč tepeš odnosi na drvene stubove, često je smatrano da Vladovo opisno ime dočarava njegov posebni metod za pogubljenje neprijatelja države: nabijanje na drveni kolac. Otuda se o Vladu Tepešu ponekad govori kao o Vladu Nabijaču. To, međutim, uopšte nije istina. Nazivan je Tepeš (kao i mnoge druge druiske starešine pre njega), jer je u okviru drevne kulture Sidhé Gospodara Prstena, bio naimenovan za Čuvara Krečer Prolaza.
Vlad Tepeš, rumunski princ iz 15. veka, osnovao je glavni grad Bukurešt. Njegovo popularno ime Drakula znači Drakulov sin, a Drakul (Zmaj) je bila titula po kojoj je njegov otac bio poznat u okviru Bratstva Grala Ordo Draconis (Kraljevskog dvora Zmaja) od 1431.
Otkako je 1897. objavljen roman „Drakula“, Vlad je postao arhetip za gotsku tradiciju koju promoviše rimska crkva. Međutim, stvarni strah establišmenta od Drakule nije poticao od načina na koji se on obračunavao sa svojim neprijateljima, kao se to često naglašava, niti su ga se bojali jer je zaista bio vampir krvopija iz Stokerove priče. Ne. Crkva se, zapravo, bojala njegovog dubokog poznavanja alhemije i činjenice da je bio istinski Oupir – poštovani Vrhovni Gospodar Ratha, Čuvar Prolaza po tradiciji drevnih Julanu Gospodara Prstena.
Postoji prikaz sumerske boginje Lilit u terakoti, koji potiče negde oko 2.000.g.p.n.e. Na njemu se (kao i na prikazima drugih ličnosti iz Anunaki hijerarhije) vidi Lilit kako drži Štap i Prsten Božanski Odmerene Pravde. Štap je zapravo instrument merenja, a na nekim prikazima se jasno vide obeležene računske jedinice (kao kod savremenog lenjira).
Prsten je bio simbol celine, jedinstva i večnosti. On predstavlja produženje Božanske Pravde – pravde koja je odmeravana Štapom. Otuda je Prsten vrhunska insignija Anunaki Gospodara – enigmatskih Oupira koji su uspostavili municipalnu vladu i kraljevske običaje. Oni su bili praočevi civilizacije koja je postojala oko 4000.g.p.n.e.
U svetlu ovih podataka, zanimljivo je primetiti da je Tolkin, kada su ga pitali o tome kako je osmislio Srednju Zemlju u „Gospodaru prstenova“, odgovorio da je zamislio to područje tako da odgovora vremenu iz 4000.g.p.n.e. „Kotao je uvek ključao“, rekao je Tolkin. „Samo smo supi dodali neke nove sastojke.“ Njegova popularna priča, iako očaravajuća, ne predstavlja potpuno novi koncept. Od najranijih vremena u Evropi, saksonski bog Votan (ili Odin, koji je ekvivalent sumerskom Anuu), po verovanju je vladao svetom pomoću osam prstenova, a devetim (Jedan Prsten) je vladao ostalim prstenovima.
Tokom srednjevekovnog crkvenog progona jeretika, a zatim i tokom čitavog srednjeg veka i kasnije, svako i sve ono što je imalo ikakve veze sa Gralom je žrtvovano besu biskupa i fratara. Žrtve su optuživane za bilo šta što bi imalo veze sa jeretičkom praksom, a svaka veza sa kulturom Prstena je zabranjena. Kada je Jovanka Orleanka optužena za veštičarenje, jedna od optužbi koje su joj nametnuli biskupi bila je da je magijskim prstenovima opčaravala i lečila. Zbog toga je spaljena na lomači 1431. Ali 1920. godine, crkva je ponovo razmotrila njen slučaj, pomilovala je pa čak i kanonizovala!
I ne samo da su zabranjeni Merlinovi spisi u srednjem veku – zajedno sa dobrim delom literature druge vrste – već je i likovna umetnost dospela pod uvek budno oko crkve, pa su doneta mnoga nova pravila. Jedno od njih je nalagalo da se Devica Marija uvek prikazuje u plavo-beloj odeći (onako kako je i danas obično prikazuju). Razlog je u tome što bi neka druga boja, posebno crvena koja je pripadala kardinalima, mogla implicirati da je ona imala neku vrstu svešteničke uloge u crkvi koja ženama nije mogla da dopusti nikakav klerikalni položaj.

Od Solomonovog Prstena do inkvizicije

U istinskoj mesijanskoj liniji kralja Davida i Isusa, najmoćniji od svih Gospodara Prstena bio je kralj Solomon za koga se, u hebrjskom Talmudu, kaže da je bio najmoćniji čarobnjak svoga doba. Njegova velika mudrost i veština rasuđivanja i donošenja odluka kao čarobnjaka-kralja, direktno se pripisuju vlasništvu nad začaranim prstenom. Tako je legenda o Prstenu kralja Solomona bila očigledna inspiracija za Tolkina.
U istom maniru kao Solomon, Tolkinov Gospodar prstena Sauron, koristi Jedan Prsten da bi zapovedao svim demonima Zemlje. Solomon je iskoristio demone da sagradi Hram u Jerusalimu, dok je Sauron pomoću njih podigao Kulu u Mordoru. I prstenovi su slični (kako je to uobičajeno u tradiciji), jer je svaki od njih imao moć da iskvari i uništi svog gospodara. Solomonov Prsten će usloviti njegov pad preko demona po imenu Asmodej, dok će Sauronov pad izazvati njegov samodestruktivni demon.
Osim prstenova, postoje i druge sličnosti vezane za posedovanje dragulja koji emituju svetlost. Solomonov se zove Šamir, a dragulj kralja vilovnjaka Tingola se zove Silmaril. Za svaki je kazano da pripada nasleđu ugledne rase Kraljeva.
Zahvaljujući sličnim jevejskim zapisima, bes dominikanaca španske inkvizicije (negde od 1480.) je bio mahom direktno usmeren protiv Jevreja, posebno onih koji su proučavali kabalu. Kao direktni rezultat svega toga, usledio je lov na veštice.
Prethodno se rimska inkvizicija više bavila hrišćanima inovercima: jereticima koji su bili hrišćani ove ili one vrste (Arijci, Nestorijanci, Nazareni…) ali ne i pripadnici rimske crkve, i čije su se kulture razvile do određenog stepena oko drevnih tardicija magije i alhemije koje crkva nije uspevala da kontroliše. A onda eto Jevreja koji ističu sopstvenu verziju drevnog znanja – posebno Jevreja u regionu Narbone u Španiji, gde je imperator Šarlemanj (Karlo Veliki) jedino Kući Davida dodelio privilegovano pravo na kneževsku nezavisnost.
Rimska crkva je shvatila da lovačku mrežu treba baciti na daleko širu oblast, tako da njome budu obuhvaćene potpuno različite vere. Više nije bilo u pitanju veliko crkveno spremanje sopstvene kuće. Šta je sa Jevrejima? Šta je sa muslimanima? Šta je sa paganima?
I tako je krajem 15, veka rimska inkvizicija započela proces „etničkog čišćenja“. Osim punokrvnih i dokazanih hriščana, niko drugi nije pošteđen. Ipak trebalo je smisliti novu formu klasifikacije da bi se sav plen našao u toj ogromnoj mreži. Veliki Inkvizotor toga vremena bio je brutalni Tomas de Torkvemada, stariji ispovednik španskog kralja Ferdinanda II i kraljice Izabele. Po njegovom nalogu, rešenje problema je brzo osmišljeno, pa su fratri uperili svoj uvek budni pogled ka „najdijaboličkijim paganima koji su se ikada udružili da svrgnu svetu rimsku crkvu“.
Dvojica dominikanaca, Hajnrih Kremer i Džejms Sprenger, objavili su 1484. knjigu „Veštičiji malj“. To zlobno ali veoma maštovito delo, daje pun opis onoga što se smatra gnusnom pretnjom koju predstavljaju poklonici satanističke magije. Knjiga je bila tako ubedljiva da je, dve godine kasnije, papa Inoćentije VIII objavio zvaničnu papsku Bulu kojom je autorizovao zabranu te blasfemne sekte. Do tog trenutka, kult poznat po imenu Veštičarenje (ako je uopšte ikada i postojao kao kult), nije predstavljao pretnju bilo kome. Ljudi, mahom sa sela, nastojali su da održe paganske rituale i drevne ceremonije plodnosti. Bilo je to tek malo više od tragova starinskih verovanja u božansku moć sila prirode, prvenstveno usmerenih na Pana, tog nestašnog arkadijskog boga pastira.
Pan je tardicionalno prikazivan kao ljudsko biće sa kozijim nogama i rogovima, ali su kreatvni dominikanci uspeli da ga pretvore u inkarnaciju đavola lično. Pošto su svi inkvizotori bili muškarci, utvrđeno je da je veštičarenje izopačena forma nezajažljive razvratnosti žena!
Problem je bio što niko zaista nije pouzdano znao ko su veštice, pa je osmišljen čitav niz smešnih ali surovih i tragičnih testova kako bi se ustanovilo da li je neka žena veštica ili ne. Usred svega toga, rigidna sekta Puritanaca je postala politički saveznik rimske strategije, nametnuvši Engleskoj sopstveni lov na veštice koji su, kasnije, preneli i na tlo Novog Sveta – Ameriku. Tokom 250 godina progona, više od milion nevinih muškaraca, žena i dece je brutalno ubijeno sa blagoslovom rimske crkve.
U pozadini takvog religioznog fanatizma rođen je renesansni pokret – doba preporoda i vaskrsnuća u miljeu demokrastske slobode mišljenja. To doba (sa vrhuncem negde oko 1.500.g.) je vreme kada su Leonardo da Vinči, Rafael i Mikelanđelo razvili harmoniju klasične umetnosti do najviše forme. I bilo je to doba kada su se uzbudljivi, paganski orijentisani pokret ponovo pojavili u vatrometu boja, pomerajući granice nauke, arhitekture i dizajna.
U nemačkoj su 1614. i 1615. objavljena dva traktata pod imenom „Rozenkrojcerski Manifesti“. Odmah je za njima objavljena i romansa „Hemijsko venčanje“, koju je napisao luteranski pastor Johan Valentin Andrea. Ove publikacije su najavile novo Doba Prosvetljenja i hermetičke slobode, tokom koga će neke univerzalne tajne biti razotkrivene i dostupne ljudima.
U pogledu britanskog naučnog Kraljevskog Društva i radova Isaka Njutna, Roberta Bojla, Roberta Huka, Edmunda Haleja, Kristofera Rena i drugih koji će se pojaviti decenijama kasnije, proročanstva su bila sasvim korektna, jedino su u to vreme bila zaogrnuta alegorijama i pojavljivala su se skrivena iza daleko manje značajnih poruka.
Priče su bile fokusirane na putovanja i učenja misterioznog Kristijana Rozenkrojca, Brata Ružinog Krsta. Njegovo ime je očigledno kreirano tako da sadrži značaj rozenkrojcerstva, pa je prikazivan u odeći vitezova Templara.
Radnja „Hemijskog venčanja“ se odigrava u Zamku Mladoženje i Mlade – palati ispunjenoj obličjima lavova, gde dvorani proučavaju Platona. U okruženju dostojnom bilo koje gralovske romanske, Devica Lamplajter organizuje da svi prisutni budu izvagani na vagi, dok sat pokazuje kretanje nebesa a Zlatno Runo se pokazuje gostima. Muzika harfi i truba se neprestano čuje, i sve je zaogrnuto atmosferom viteštva u tom zamku kojim upravljaju Vitezovi Svetog Reda. Ispod zamka se nalazi misteriozna grobnica sa čudnim natpisom, a u luci čeka dvanaest brodova Zlatnog Kamena. Svaki brod na zastavi ima po jedan znak zodijaka. Fantastična priča govori o neimenovanoj princezi koju, izbačenu na obalu u drvenom sanduku, pronalazi princ i uzima je za ženu, na taj način obnavljajući uzurpirano kraljevsko nasleđe.
To je još jedna vilinska priča o Izgubljenoj Nevesti. Ali u kombinaciji sa dve prethodne publikacije, gralovski značaj „Hemijskog venčanja“ je više nego očigledan, pa rimska crkva nije ni sekund oklevala da se svom silinom obruši na pokret Rozenkrojcera.

Duhovi, goblini i gnomi

Posle razmatranja istorijskih Vilenjaka, Piksija i Elfa, Gardner se pozabavio i nekim drugim mitskim bićima, posebno Onima koji Svetle: spritima (duhovi, đavolci), goblinima i gnomima.
Definicija ’sprita’ je ni manje ni više nego „duhovna osoba“ – a to je jedna od transcedentalnih oblasti Sidhé. Originalni Spriti su bili drevni skitijski ratnici duhovi, koji su svoja tela bojili sivo-plavom bojom kako bi ličili na mrtvace i dodatno zaplašili neprijatelje na bojnom polju.
U Šekspirovom “Snu letnje noći”, Puk je opisan kao “sprit” – duh, a u engleskoj šumskoj tradiciji Puk je identiikovan kao Robin Gudfelou, za koga se govorilo da je “goblin”. Njegov otac bio je Hern Lovac. Otuda su Oberon i Hern jedno isto. Ime Oberon (varijetet imena vilinskog krlja Olbrija) potiče od skitskog Oupir (što znači ‘iznad’) i Ron (što znači ‘vladati’). Tako Oberon znači ‘Iznad Vladavine’, što je isto što i Visoki Kralj Pendragon.
Reč ’goblin’ potiče neposredno od nemačke reči kobelin i za kobeline se verovalo da rade u rudnicma pod zemljom. U kontekstu kulture Prstena, goblini su bili sluge Oupir Čuvara Prolaza Ratha – stanovnici zemunica Tepeš vratnica podzemnog sveta. Bili su to obični ljudi baš kao i sami Oupiri.
Gnomi su, poput goblina, smatrani čuvarima podzemnih blaga – zbog čega se ta reč danas povezuje sa bankarstvom kao u slučaju takozvanih ‘Ciriških Gnoma’ (bankara). Reč vodi poreklo od grčkog korena gno – od koga potiču reči gnosis i gnoble (noble – na englskom plemenit). Gnomi su, po Gardneru, bili plemenita rasa čiji su predstavnici titularno nazivani Mudri. Njihov posao je zaista bilo starateljstvo: bili su čuvari gnosisa (znanja) i Svete Loze Albi-gensa. Na osnovu te plemenite (gnomske) odrednice, Vilinska Rasa se uopšteno i pominje kao Gentry (na engleskom ova reč označava gospodski stalež) – posebno u druidskoj kasti Pikt-sidhé (Piksiji), koji su bili vrhunski čuvari zakona i kulture. Njhovi ženski parnjaci su bile Behn-sidhé (u engleskom Banshee – što znači vila), a taj je naziv na staroirskom dijalektu jednostavno značio Mudre Žene.
U svakodnevnom životu, kada smo suočeni sa naizgled nerešivim problemom, možemo se ili prepustiti stresu i pritisku koji nastaju kao posledice ili, alternativno, možemo mentalno umanjiti problem. To ne znači da će problem nestati, ali je moguće da ćemo ga doživeti kao manju pretnju koja se ipak da kontrolisati. Upravo je to ono što je rimska crkva uradila sa nasleđem Zmaja – Gospodarima Prstena Albi-gensa, Svetom Lozom Svetog Grala. Redefinišući značenja originalnih imena Vila, Vilenjaka, Elfa, Piksija, Gnoma, Goblina, Sprita, oni su umanjili problem svodeći ga na minijaturu nominalnog značaja. Na taj su način transcedentalnu rasu Sidhé prkazali kao nakaradne male figure koje postoje samo u sferi mitologije. Lažni Konstantinov Poklon je zatim uveden u igru, pa je crkva sada mogla da odlučuje o tome ko jeste a ko nije kralj!
A ako ova strategija nije sama po sebi dobro funkcionisala, kako je to bilo tokom renesanse (perioda više svesnosti i prosvetljenja), na scenu je stupao drugi deo plana. On je bio preciznije fokusiran na ključne članove Mesijanske loze: na istinske naslednike Zmaja Albi-gensa – dinastičke Kraljeve i Kraljice Sangréala i starije Oupire. Ovi ljudi su bili veoma stvarni i svi su to znali, tako da ih je teško bilo strpati u površnu sferu fantazije. Ipak, mogli su biti prikazani (budući zmajske krvi) kao čudovišni poluljudi van hrišćanske zajednice. U najboljem slučaju su bili morske sirene, u najgorem vampiri. Ali u svakom slučaju su bili zla bića koja menjaju oblik i emisari Satane lično!
Teško je zamisliti da je iko poverovao u takve besmislice, ali jeste. Taj mit i danas živi i, u određenom obimu, još uvek predstavlja udarnu pesnicu rimske crkve. U njega veruju čak i neki koji su sebi postavili zadatak da razotkriju takve propagandističke dogme, ali koji su – zbog ove majstorski skovane strategije – i sami upali u zamku. U ovom trenutku i zahvaljujući istoj strategiji, ističe Lorens Gardner, postoje čak i navodno inteligentni ljudi koji tvrde da su čitava britanska kraljevska porodica, Gardner i neki drugi njima bliski ljudi, zapravo grozomorni reptili sa druge planete!

Lemurija još postoji

Jedna od činjenica koja možda najviše iznenađuje kada je reč o skitskim Gospodarima Prstena, jesu njihovi savršeno očuvani ostaci stari hiljade godina (otkriveni su čak i na dalekom severu u Sibiru), koji pokazuju da su im tela bila tetovirana slikama lemura sa repovima u obliku prstena. Lemuri su, kao to zvanična nauka tvrdi, vrsta karakteristična i prilično ograničena na Madagaskar i Komorska ostrva Mozambika, ali prikazi ovih životinja se sreću i tamo gde – kako nam opet nauka kaže – one nikada nisu boravile: na severu Evrope i u regionima oko Crnog mora!
Dugo je poznato da je nekada postojao kontinent kraljevskog plemena, poznatog po svojim lemurima. Otuda je ovaj kontinent nazvan Lemurija, a brojni entuzijasti smatraju da je potonuo negde ispod Atlantika, Pacifika ili Indijskog okeana, baš kao i izgubljena Atlantida. A možda takva skrivena teritorija zaista još uvek postoji. Činjenica je da (bez obzira po kom je imenu nekada bila poznata) moćna lemurijanska zemlja nikada nije bila izgubljena. Lemurija je upravo kopneni kontinent koji i danas postoji, protežući se preko istočne Evrope kroz prostor koji je nekada pripadao SSSR-u.
Bila je to prvobitno carstvo Gospodara Prstena unazad sve do oko 40.000 godina pre nove ere – domovina Oupira i Pikt-sidhé, zemlja moćnih ratnika Zmaja pre nego što su se raspršili i probili sebi put ka jugu u hladnoj klimi poslednjeg ledenog doba. Nesumnjivo je da je nekada klima u tim predelima bila veoma blaga, što potvrđuje i činjenica da su lemuri putovali toliko daleko na jug kopnom, pre nego što su se Madagaskar i Komori odlomili od južnog kopnenog dela Afrike.
Kako su izgledali ti davni bogo-kraljevi? Danas se mogu lako identifikovati na osnovu sačuvanih ostataka koji su pronađeni i u Transilvaniji i na Tibetu. Imali su svetlosmeđu i crvenu kosu, plave oči. Muškarci odeveni u kožnu odeću bili su visoki najmanje 1,80m, a ni žene nisu zaostajale za tom visinom. Ovi preci gelskih i keltskih Visokih Kraljeva bili su među najmoćnijim ratnicima u čitavoj ljudskoj istoriji.
Posebno je zanimljiva činjenica da su Anunaki bogovi bili isto toliko deo kulture Sidhé, koliko su bili deo tradicije Mesopotamije. Nije bez razloga što se sedište Anua nalazilo stotinama kilometara na severu Sumera, kraj Kaspisjkog mora. Nije bez razloga što je drevni centar Skitopolis (Sidhé-opolis), koji su Sirijci zvali Beth-Shean (Kuća Moći) bio 1300 km dalje u Galileji. I zaista, danas se sumnja da je kultura Ubaid na jugu Mesopotamije – kultura koja je u istoriju uvela gradsku strukturu 5000.g.p.n.e. zapravo bila Uper-ad kultura; kultra skitskih Gospodara, Upera ili Oupira.
Takođe se smatra da je sledeća kultura tog regiona, fonetski nazvana sumerijanskom (trebalo bi je izgovoriti ‘šumerijanska’) bila zapravo Sidhé-murian (“Shee-murian”). Zapravo, veliki broj dokaza danas ide ovome u prilog, s obzirom da su rani Gospodari Prstena Skitije (kraljevskog pelmena Tuatha Dé Danann) nazivani Sumaire. A na jeziku stare Irske – gde su mnogi pripadnici ove kaste migrirali – reč sumaire znači ‘zmaj’!
Zbog čega nismo ništa učili o ovim ljudima u zvaničnoj istoriji? Odgovor je jednostavan. Oni su bili realni Vilenjaci i Vile našeg nasleđa, ali su njihove priče od najranijih dana rimske crkve proganjane i menjane, kako bi se na kraju svele na neubedljivu, mitološku varijantu stvarne istorije.
Zapavo, sve ono o našoj kulturi i istoriji za šta su nas ubeđivali da potiče iz klasične grčke ili imperijalnog Rima, sve su te priče potpuna neistina, tvrdi Lorens Gardner. I sve se to pojavilo mnogo kasnije.
Istinsko suverensko nasleđe zapadne kulture – kulture iz koje su proistekli takozvani mitovi i legende tako duboko utkani u kolektivno pamćenje (bez obzira koliko crkva i akademici pokušavaju da nas od toga odvrate) potiču sa samo jednog mesta. Potiču iz prostora i vremena koji bi se isto tako mogli nazvati Srednja Zemlja, kao i bilo kojim drugim imenom. Potiču iz davnašnjeg kraljevstva Gospodara Prstena.