Koralni zamak je monumentalna kamena struktura koju je sagradio Edvard Lidskalnin u Homstedu, na Floridi, a čine je brojni megaliti – svaki težak nekoliko tona. Misterija koja okružuje ovo zdanje ni do danas nije razjašnjena.

Koralni zamak se smatra mističnom strukturom, posebno zbog toga što ju je podigao jedan čovek. Verodostojnost ove tvrdnje je teško potvrditi jer je Edvard Lidskalnin radio uglavnom noću, skriven od očiju radoznalih posmatrača. Čitava priča je lansirala brojne teorije vezane za metod koji je Lidskalnin koristio da bi podigao ovo neobično čudo. Neki smatraju da je koristio antigravitacioni uređaj tokom gradnje, s obzirom da je bio težak svega 45 kilograma i delovao previše slabašno. Teško da je mogao sam da podiže ogromne kamene megalite. Zagovornici ove teorije su razmatrali bezbroj potencijalnih varijanti kako bi jedna takva sprava mogla da izgleda. Neki tvrde da je koristio „harmonijske zvučne talase“, drugi da je u pitanju magnetizam… Sam Lidskalnin je tvrdio da zna tajnu egipatskih piramida, pa mnogi smatraju da je upravo to znanje ključ stvaranja Koralnog zamka. Međutim, daleko je verovatnije da je Lidskalnin tokom konstrukcije koristio mnogo tradicionalnije načine.

Koralni zamak se nalazi pored Autoputa 1 ka Homstedu na Floridi. Ovaj grad je poznat u Americi kao mesto odakle je 1991. krenuo uragan Endrju, najrazornija tropska oluja u američkoj istoriji, kada su čitavi blokovi zgrada i kuća uništeni do temelja, a južna Florida je posle toga podsećala na mesto gde je neko bacio atomsku bombu.

Ali kako to da je Koralni zamak izbegao stravičnu sudbinu okolnih građevina? Za razliku od okoline, zamak je jedina građevina koja nije oštećena tokom oluje.

Neobjašnjive zagonetke

Kompleks nalik tvrđavi je sagrađen od masivnih koralnih blokova, od kojih mnogi premašuju težinu od pet tona. Blokovi su aranžirani izuzetno maštovito i savršeno se uklapaju u formu centralnog dvorišta, u potpunosti okruženog visokim zidovima.

U zamak se ulazi kroz vrata napravljena od jednog jedinog komada koralnog kamena teškog 9 tona. Ovaj čudesni monolit je približno 2 metra dugačak, oko 2,30 m visok, a širok oko pola metra. Uklapa se savršeno u zidove debljine oko 60cm, postavljene sa obe strane, a na kojima visi okačen o gvozdene šipke. Ono što posetioca ostavlja bez daha je činjenica da je dovoljno samo blago odgurnuti ta savršeno izbalansirana vrata od 9 tona, i ona će se otvoriti. Savremeni inženjeri od kojih je zatraženo da objasne kako je Lidskalnin uspeo da postigne ovakav efekat, nemaju pojma kako je tako težak predmet postavljen sa tolikom preciznošću. Druga vrata, u obliku ogromnog kamenog trougla, postavljena su na suprotnom zidu i teška su tri tone.

U unutrašnjem dvorištu, sa desne strane od ulaza, uzdiže se široka, kvadratna kula sa kamenim stepeništem koje vodi do jedinih vrata na kuli, blizu vrha. To je najviša tačka u okolini. Iza vrata se nalazi mala prostorija, a u njoj je viseća ležaljka i grubo tesani drveni sto. Na stolu su poređane primitivne alatke: lanci, lestere, različite vrste burgija, klinova, čekića, dleta i poluga (ćuskija). Razne alatke vise sa svih zidova. Kula je sagrađena od približno 243 tone korala, isečenih u ogromne blokove teške od 4 do 9 tona. Krov je napravljen od 30 savršeno uklopljenih koralnih blokova, od kojih svaki teži po jednu tonu. Nema struje ni vodovoda, ali su u prostorijama namenjenim boravku postavljene uljane lampe i iskopan je bunar sa svežom vodom. Te prostorije obuhvataju spavaću sobu sa bračnim krevetom, kupatilo i kuhinju.

Posetioci obično previde nizak ali masivni oltar napravljen od dva koralna bloka i postavljena naspram južnog zida. Kom bogu ili bogovima je oltar bio namenjen, niko ne zna.

Kroz jedan jedini prozor vidi se dvorište ispod, kao i ostatak ovog neobičnog imanja. Među kuriozotetima razbacanim unaokolo su i ogromne, predimenzionirane koralne stolice, od kojih je svaka teška pola tone. Iako izgledaju krajnje neudobno, stolice su izuzetno prijatne i svaka od njih može da se ljulja. Izuzetno je zanimljivo što se ni na jednoj stolici ne vide bilo kakvi tragovi alata kojim je napravljena. Trpezarija je obasjana suncem uvek u zoru i u podne. Ali ovo nisu i jedine osobenosti Koralnog zamka, kada je u pitanju nebeska orijentacija.

U čitavom zamku se mogu videti brojni kameni prikazi planeta, meseca i sunaca. Mnogi od njih – ako ne i svi – namerno su postavljeni u ravan sa različitim nebeskim fenomenima, kao što je i 25 ogromnih kamenih stolica pažljivo pozicionirano kroz čitavu oblast. Kao da je ovo mesto pretvoreno u nekakvu nebesku opservatoriju iz vremena pre pronalaska teleskopa.

Oko šest metara van zidina postavljena je struktura nalik teleskopu bez sočiva, visoka 7,5 metara i teška 20 tona. Viziri u otvoru podsećaju na nišane i nalaze se u ravni sa Polarisom, zvezdom Severnjačom. U blizini je i masivni sunčani sat kalibrisan na podne zimskog solisticija koji pada 21. decembra, i letnjeg solisticija koji pada 21. juna.

Pored sunčanog sata se nalazi kamena fontana ukrašena predstavama meseca u prvoj i poslednjoj četvrtini. Na severnom zidu su isklesane slike Saturna i Marsa. Mars je prikazan odmah kraj biljke palmeto, što ukazuje na umetnikovu veru da na Crvenoj planeti postoji život. Svuda u Koralnom zamku mogu se videti i brojni drugi astronomski prikazi i poravnanja.

Na primer, skulptura koju vodiči predstavljaju kao „kupatilo za ptice“ je sačinjena od tri koncentrična kruga prečnika 314,9 cm, 157,4 i 45,7cm. Koncentrični krugovi odgovaraju rasporedu tri grupe najvećih planeta. Unutrašnju centralnu grupu čine Merkur, Venera, Zemlja i Mars. Jupiter, Uran i Saturn čine srednju grupu, a poslednju u spoljašnjem prstenu čine Neptun i Pluton.

Izuzetan trud autora neobičnog zdanja se vidi i na primeru severnog zida. Njegovo centralni deo, ukrašen prikazom krune, ubedljivo je najteži pojedinačni koralni blok čitave strukture, i težak je 30 tona. Gotovo je isto toliko masivan i obelisk visok 12 metara, postavljen u rupu duboku 1,80m. Pri tom, u Koralnom zamku postoji kameni sto za bankete okružen stolicama za ljuljanje teškim po pola tone. Kamene stolice su tako savršeno izbalansirane, da nastave da se ljuljaju dugo nakon što ih i najmanji dodir pokrene.

Tajanstveni Ed Lidskalnin

Koralni zamak nisu izgradile armije robova drevnih civilizacija. Ništa manje nije neverovatna ni činjenica da je ovaj čudesni kompleks u tajnosti sagradio jedan jedini čovek u periodu od 1920 do 1940. godine. Njegovo ime je Edvard Lidskalnin. Rođen je 1887. godine u farmerskoj porodici u Stramereens Pogosti, malom selu nedaleko od Rige u Letoniji. U Severnu Ameriku je emigrirao pre izbijanja I svetskog rata.

Dok je radio kao drvoseča u Kanadi, Lidskalnin je dobio tuberkulozu i morao je da se preseli u topliju oblast. Izabrao je Floridu. Sa ono malo ušteđevine koju je imao, kupio je za 12 dolara jutro zemlje pored tada nerazvijenog naselja po imenu Florida Siti. Tu je počeo da gradi svoj zamak.

Visok metar ipo, težak 45 kilograma i krajnje neizvesnog zdravlja, Lidskalnin teško da je bio idealan kandidat za rad u kamenolomu, još manje osoba koja bi mogla da sopstvenim rukama pomera tone koralnog stenja. A obrazovanje koje je stekao u četiri razreda osnovne škole, definitivno ga nije kvalifikovalo za poslove inženjera i arhitekte.

Koristio je ručno pravljene testere, dleta, lance, dizalice i čekiće najprimitivnije vrste, a kao jedino sredstvo transporta starinski, rasklimatani bicikl bez guma.

Lidskalnin je bio fanatik tajnovitosti. Radio je samo posle zalaska sunca, kada je bio siguran da ga niko neće videti. Ako bi neko i zastao da se raspita čime se to bavi, smesta bi prestao da radi i ljubazno popričao sa posetiocem. Kada bi se otarasio radoznalca, nastavljao je svoj posao. Ako uzmemo u obzir da je sam sekao, premeštao i podizao megalitske blokove, onda njegovo postignuće poprima istinski neverovatane razmere.

Neki tinejdžeri koji su ga špijunirali jedne večeri, tvrdili su da su videli kako pomera ogromne blokove „kroz vazduh kao balone napunjene vodonikom“, ali niko nije ozbiljno shvatio njihovu priču. A ako im se može verovati, onda su ovi mladići jedini svedoci gradnje Koralnog zamka.

Kada se pročulo da će građevinski preduzimači 1936. početi da grade oko Florda Sitija, Lidskalnin je kupio još deset jutara blizu Homsteda. Novac za kupovinu zemlje je uštedeo radeći godinama čudne poslove za okolne farmere. Onda je usledio još neobičniji poduhvat. Potpuno je rastavio već poprilično završenu građevinu zamka i blok po blok preneo ga na novu lokaciju. Svaki komad je postavljen na par gvozdenih nosača montiranih na improvizovanu kamionsku šasiju i transportovan 16 km dalje do Homsteda.

Po prvi i poslednji put, za ovu operaciju je angažovao pomoć sa strane. Unajmio je traktor, ali je dogovoreno da vozač traktora ne bude prisutan kada se blokovi tovare na šasiju. Vozač bi se pojavio oko 9 sati svakoga jutra i zatim odlazio. Vraćao bi se kasno popodne, kada je šasija već bila natovarena monolitima korala. Jednom je rasejani vozač zaboravio da iz traktora uzme svoj ručak, pa se vratio jedva pola sata posle odlaska. Zaprepastio se videvši da je na šasiju, savršeno uredno, već natovareno nekoliko kamenih blokova teških više tona.

„Nemoguće da bilo ko natovari ta džinovske blokove za samo 30 minuta“, govorio je kasnije, „čak i i uz pomoć parne dizalice. Ed nije imao takvu opremu, samo najjednostavniji alat i dizalicu na lance. A opet su blokovi bili poređani na šasiji, savršeno kao drvene klade!“ Misteriozne radne snage koja bi obavila tako monumentalni posao nije bilo na vidiku, pa se vozač, u šoku, okrenuo i otišao pre nego što se Lidskalnin vrati i zatekne ga tamo.

Tajne piramida

Premeštanje Koralnog zamka je napredovalo brzo. Lidskalnin je obavio taj neverovatni posao za manje od mesec dana i ponovo podigao svoj kameni kompleks radeći isključivo od sumraka do svitanja. Taj poduhvat je potrajao četiri godine. Lidskalnin je dodao oko kompleksa i zidove visoke 2,5 metra i u osnovi široke 1,20m. Svaki zid je debeo u proseku oko 90cm. Njegov odbrambeni bedem je težio bar 6,5 tona.

Kada je zamak završen, Lidskalnin ga je otvorio za posetioce. Naplaćivao je 25 centi po osobi, ali je sam živeo povučeno i tajnovito iza debelih zidova svoga zdanja. Nikada nije ispričao kako ga je sagradio, govoreći jedino da je ponovo otkrio drevne zakone težine, merenja i poluge koje su koristili stari Egipćani. Takođe je govorio da ta izgubljena znanja imaju veze sa odnosom Zemlje u određenim pozicijama i nebeskih tela.

Kažu da je Lidskalnin rekao sledeće: „Otkrio sam tajne piramida. Shvato sam kako su Egipćani i drevni graditelji u Peruu, na Jukatanu i u Aziji, samo pomoću primitivnog alata uspeli da podignu građevine od kamenih blokova koji su težili više tona.“ Kameni blokovi Koralnog zamka itekako podržavaju ovu priču – sa prosečnom težinom od 6 tona, dva puta su teži od blokova upotrebljenih za izgradnju Keopsove piramide u Gizi.

Karol A. Lejk, pukovnik inženjerskog korpusa američke vojske, smatra da je „Lidskalnin dokazao čitavom svetu da je poznavao drevne tajne konstrukcije“. Pukovnika je angažovao jedan od vodećih američkih istraživača, Vinsent H. Gedis, koji za misterioznog letonskog imigranta kaže da nema nikakve sumnje da je primenio neke principe podizanja tereta koji su i dan danas tajna.“

I sama svrha Koralnog zamka je namerno prikrivena. Kada su ga upitali zbog čega se latio poduhvata takvih proporcija, Lidskalnin je sa osmehom objasnio da je zamak podignut za ljubav njegovog života, Agnes Skufis, ženu kojom je nekada nameravao da se oženi ali koja nikada nije napustila Letoniju. Agnes se udala pre nego što je Lidskalnin stigao do Floride. Međutim, Lidskalnin nikada nije kontaktirao Agnes posle odlaska iz rodne zemlje. Čini se da je tu priču ispričao samo kako bi na ljubazan način zapušio usta radoznalcima i sprečio ih da dalje ispituju njegove motive.

Zapravo, o samom Lidskalninu se veoma malo zna. Bio je ljubazni usamljenik. Ta samonametnuta izolacija ga je jednom uvalila u nevolju, jer ga je napala banda lopova koji su ga pretukli, zahtevajući da im otkrije lokaciju navodnog blaga za koje su verovali da je sakriveno u Koralnom zamku. Lidskalnin je izdržao torturu, a da lopovima nije rekao ni reč. Posle njegove smrti, u kuli je pronađeno 3500 dolara. Bila je to njegova životna ušteđevina, mahom zarađena prodajom zemlje. I to je bilo sve.

Lidskalninov posao bio je njegov život. Materijalna zadovoljstva mu ništa nisu značila, pa jedva da je preživljavao hraneći se sardinama, biskvitima, jajaima i mlekom. Oskudna bašta mu je donosila malo povrća i voća, a ponekad bi ulovio zeca. Naporno je radio od zalaska do izlaska sunca, a veći deo preostalog dana provodio u svojoj biblioteci, čitajući o magnetnim strujama i kosmičkim silama. Odmarao se jedva nekoliko sati i to uvek kasno popodne.

Lidskalnin je umro u snu 1953. godine od neuhranjenosti i otkazivanja bubrega. Njegov jedini živi rođak Hari, nasledio je imanje koje je tada bilo poznato kao “Park sa kamenim vratima”. Neposredno pre svoje smrti, Hari je prodao imanje jednoj porodici iz Čikaga, koja mu je dala sadašnje ime. Trideset godina kasnije, Koralni zamak je uvršten u američki nacionalni registar istorijskih mesta.

A više od šest decenija kasnije, Lidskalninov čudesni dom svake godine posećuju radoznali turisti iz čitavog sveta.

Misterija konstrukcije

Koralni zamak je postao predmet istraživanja međunarodnih profesionalnih konstruktora i inženjera, zapanjenih naizgled nemogućim poduhvatom jednog jedinog čoveka. Sredinom 70tih godina, na primer, unajmljen je veliki buldožer da podiže i premešta koralne blokove ekvivalentnim onima koji su ugrađeni u strukturu Koralnog zamka. Svaki je bio težak oko 30 tona. Buldožer uopšte nije uspeo da podigne ni jedan blok.

Zagovornici alternativne nauke smatraju da je Lidskalnin nekako saznao tajnu „mreže sveta“, nevidljivog obrasca energetskih linija koje okružuju Zemlju, koncentrisanih u tačkama telurske moći na mestima gde se presecaju. Upravo tu, na jednoj od tih tačaka presecanja zemaljske energije, moguće je podizati džinovske kamene blokove pomoću sila neviđenih na ovoj planeti. U knjizi „Enigma Koralnog zamka“, Rej Stoner tvrdi da je Lidskalnin premestio zamak ne zbog toga što su ga građevinari ugrožavali, već zbog toga što je pogrešno odredio mesto koje je bilo 16 km udaljeno do fokusa energetskog vrtloga Zemlje.

Brus Keti u „Energetskoj mreži“, jednoj od najznačajnijih knjiga o ovoj temi, kaže da je „lokacija Koralnog zamka matematički povezana za svetsku mrežu energije kao i druge izuzetne strukture koje, međutim, datiraju iz drevnih vremena. Ed Lidskalnin se nije doselio na Floridu slučajno. Ta geometrijska pozicija je izuzetno blizu onoj koja bila idealna za uspostavljanje harmonije koja ima veze sa harmonijom gravitacije i harmonijom svetlosti. Činjenica da je Lidskalnin imao pristup tajnom znanju je još očiglednija u odnosima Koralnog zamka i sistema svetske mreže energije.“

Stoner napominje da posebni oblici i građevinski materijal zamka podsećaju na eksperimente vezane za piramidalne sile koji su sprovedeni sredinom 70tih, kada su precizni uglovi (varijante od 15,2 stepena) piramida i posebni konstrukcioni elementi (kristalinski granit i krečnjak koji nije provodnik) determinisali uspeh tih eksperimenata. U knjizi „Korišćenje sila piramida“, Džejms Vejkof piše: „Drevni Egipćani su znali da oblik i ugao piramida sadrže mističnu energiju sile“.

Tradicije iz različitih delova drevnog sveta opisuju levitaciju kao metod konstrukcije nepoznatih graditelja čudesnih struktura. Čarobnjak Merlin je, prema legendi, podigao Stounhendž najpre u Irskoj, ali je kasnije, poput Eda Lidskalnina, sam samcit prebacio kamen po kamen vazduhom u englesku dolinu Salsberi. Čitav svet daleko u prostoru i vremenu, stanovnici južnopacifičkog ostrva Ponape još uvek pričaju kako je 20 tona teški bazaltni stub Nan Madola, ta ogromna megalistka struktura, letela nebom zahvaljujući moćima dvojice čarobnjaka nalik Merlinu. Ako se prisetimo svedočanstva tinejdžera koji su špijunirali Lidskalnina, možda je lakše prihvatiti mogućnost da je, posle svega, ovaj čovek zaista koristio energiju Zemlje.

Keti piše da „na određenim pozicijama na planeti postoje lokacije gde se može manipulisati silama gravitacije i to primenom određenih geometrijskih harmonija. Tamo gde postoje takvi geometrijski uslovi, sasvim je lako ljudima koji poseduju znanje o korišćenju gravitacionih sila da konstruišu velike građevine od masivnog materijala. Stounhendž, drevne piramide, hram u Baalbeku i verovatno piramide centralne i Južne Amerike, rezultat su kombinacije takvog znanja i gravitacionih anomalija. Verujem da je Koralni zamak podignut upravo na jednoj takvoj lokaciji“.

Ipak, pitanje kako je Lidskalnin sagradio Koralni zamak nije ništa manje enigmatično od pitanja zbog čega se uopšte prihvatio takvog zadatka. Novac ga nije previše zanimao, neprestano je odbijao ponude ljudi koji su želeli da njegov zamak raklamiraju i pretvore ga u turističku atrakciju. Zapravo, ljudi spolja su mogli da uđu u zamak tek ako bi uporno povlačili kanap ulaznog zvona, pa i tada nije bilo sigurno da li će Lidskalnin biti raspolože da ih pusti unutra ili ne. Retko je kada napuštao svoje imanje, a šta je radio iza tih debelih zidova niko nije znao.

Svrha i funkcija Koralnog zamka tako ostaju još jedna misterija. Zbog čega je Ed Lidskalnin napravio toliko mnogo vajarskih referenci i astronomskih orijentacija koje se odnose na nebeski svod? Za koga je postavljeno 25 džinovskih kamenih stolice za ljuljanje, svaka teška po pola tone? Kome ili čemu je posvećen neobični oltar? U kakvu svrhu je podignut tako masivni kompleks koji čini Koralni zamak? I zbog čega je Lidskalnin posvetio čitav svoj život stvaranju jednog takvog mesta? Sva su ta pitanja još uvek bez odgovora.

Danas je Koralni zamak otvoren za javnost kao monumentalni rezultat misterioznog genija jednog jedinog čoveka.

Ljubav?

Neki istraživači potvrđuju da je Agnes Skufis, Lidskalninova šesnaestogodišnja verenica prekinula veridbu samo jedan dan pre venčanja. Lidskalnin je tvrdio da je tuberkulozu koju je zaradio u Kanadi izlečio magnetnim silama. Proveo je 28 godina gradeći Koralni zamak, rekavši da ga je podigao kao hram egipatskim bogovima. I zaista, u zamku postoji obilje okultnih simbola i svetilišta. Mnoge neobične karakteristike zamka su uočljive onima koji znaju šta treba gledati. Među kuriozitetima su i mašina koja govori vreme, kameni sto sa cvetom posađenim u sredini (Lidskalnin je tvrdio da je želo da na njegovom stolu uvek bude svežeg sveća), erkondišn ručne izrade i druge električne sprave, savršeno izbalansirana devet tona teška vrata koja se okreću na dodir jednog prsta…

Džo Balard u knjizi „Čekajući Agnes“ piše da je, mnogo godina kasnije nakon što je Lidskalnin završio gradnju, nekolicina letonskih turista čula priču o Koralnom zamku. Stupili su u kontakt sa Agnes Skufis koja je tada imala 70 godina. Kad god je Lidskalnin pokazivao turistima zamak, ljudi su ga pitali zbog čega je utrošio toliko vremena i energije na taj projekat. On bi se zagledao ka istoku gde se nalazi Letonija i rekao da se nada da će Agnes Skufis nekako čuti šta je uradio, videti zamak i shvatiti koliko je voli. Kada su letonski turisti ispričali ovo Agnes, ona je lakonski odgovorila: „Nisam htela da se udam za Edvarda kada sam imala 16 godina, a ni sada to ne želim“! Lidskalnin je umro nekoliko godina posle toga.