Možda najzlokobnije od svega što potiče iz drevnog vremena kada su svi verovali u okultne sile, jeste jedan komad metala optočen zlatnim nitima koji se može videti izložen na jastuku od crvenog baršuna u muzeju dvorca Hofburg u Beču. U katalogu je predmet opisan kao »drevna relikvija«, iako je svim evropskim fanaticima gladnim moći tokom poslednjih 1.000 godina poznat pod imenom Sveto Koplje ili Koplje Sudbine.

Svaki svetac katoličke crkve ima svoj dan, a 15. mart pripada svetom Longinu (po starom pravoslavnom kalendaru to je 16. oktobar).

Legenda o Longinu (ranije znanom pod imenom Gaj Kasije) ide rame uz rame sa onom o Lutajućem Jevrejinu, a obe potiču iz drevne škrinje čiji sadržaj čini osnovno tkanje istorijata hrišćanske crkve. Longin je bio rimski centurion prisutan prilikom raspeća Isusa, koga zbog ispoljenog saosećanja pominje i Novi Zavet iako ne po imenu (Jovan: 19:34 ). Longin je jednim preciznim zamahom kratkog rimskog koplja prekratio Isusove muke na krstu.

Njegov lik je 1965. u nevešto napravljenom holivudskom epskom spektaklu „Najveća ikad ispričana priča“ tumačio Džon Vejn, koji će ostati zapamćen po jednoj rečenici izgovorenoj u maniru klasičnog teksaškog otezanja: »Zaista, ovaj čovek je bio Božiji sin.«

Legenda je rođena

Po vatikanskoj verziji događaja, Longin je bio skoro slep. Kada su iz Isusovih rana šiknuli krv i voda, nekoliko kapi je poprskalo rimskog centuriona po licu i istoga trenutka mu se vratio vid. On se tada okrenuo novoj Isusovoj religiji koja je bila tek u povoju, onoj koju danas poznajemo kao hrišćanstvo, napustio rimsku vojsku i postao monah u Kapadokiji. Tu je, po naređenju guvernera uhapšen, počupani su mu zubi a jezik odsečen. Ali božijim čudom, Longin je i dalje mogao da govori jasno i glasno.

Poput Josifa iz Arimateje, i Longin je postao bliski sledbenik Isusov pre njegovog raspinjanja na krst. Upravo to je trenutak kada misterija – poznata pod imenom Koplje Sudbine – zaista započinje.

Josif iz Arimateje je bio relativno bogat Jevrejin i član legalne religiozne administracije Sanhedrin. Događaji koji su pratili Isusovo pogubljenje su ga ubedili da je on zaista Mesija, pa je Josif ponudio da Hristovo telo položi u svoju sopstvenu grobnicu. U zatvoru je potom proveo mnoge godine, a onda ga je oslobodio Vespazijan. Po legendi, tokom dugogodišnjeg zatočeništva Josifa je u životu održao Sveti Gral. Priča dalje kaže da je Josif 63. godine odneo Sveti Gral i Longinovo koplje u Englesku, osnovao opatiju Glastonberi i tako pokrenuo točak preobraćanja Britanaca u hrišćanstvo. Zahvaljujući Josifu, Longinovo koplje je u vekovima koji slede iskrsavalo širom evropske i bliskoistočne istorije.

Zapravo, koplje kojim je probodeno Isusovo telo može biti tek jedno od nekoliko mogućih oružja koja su tada korišćena. Drevni savetnik Sanhedrina Anas i visoki sveštenik Kaiafas, bili su odlučni u nameri da svetini na Golgoti (Mesto lobanje) pokažu da Hrist koji visi sa krsta nije nikakvo božanstvo već običan čovek, a pri tom jeretik i pobunjenik. Po jevrejskom zakonu, ni jedan čovek ne sme biti pogubljen na Sabat. Prema biblijskim istoričarima, datum Hristovog raspeća je petak, 5. april 33. godine.

Raspinjanje na krst donosi izuzetno sporu smrt, pa je Kaiafas tražio od Poncija Pilata da njegovi vojnici na Golgoti polomi udove i masakriraju tela žrtava, ne bi li svi umrli pre početka Sabata.

Simbol autoriteta koji su oni nosili bilo je koplje Iroda Antipe, kralja Jevreja.Grupa koju su predvodili stražari Hrama (Solomonovog), izvršila je strašni zadatak a kapetan garde je nosio Irodovo koplje. Pričalo se da je koplje iskovano po instrukcijama drevnog hebrejskog proroka Fineja. To isto koplje je nosio Isus Navinkada je srušio jerihonske zidove, a kralj Saulga je, u svojoj ljubomori, hitnuo na mladog Davida.

Kada je grupa vojnika stigla na Golgotu i sistematski osakatila dvojicu nesrećnika koji su visili na krstovima levo i desno od Isusa, rimski vojnici Gestas i Dismas su zgroženi prizorom okrenuli leđa. Jedino je Longin bio dovoljno pribran da posmatra i sluša sistematsko lomljenje kostiju, probadanje tela žrtava i prasak njihovih smrskanih lobanja. Prišao je Hristu i da bi ga spasao daljeg bola i poniženja, zabo svoje koplje u desnu stranu njegovog tela između četvrtog i petog rebra. (Ova priča je u suprotnosti sa onom koju pominju verzije Novog Zaveta – u Jevanđelju po Jovanu tvrdi se da je Isus već bio mrtav. Priča o Longinu je možda preuzeta iz apokrifnog Jevanđelja po Nikodimu 7:8 i 8:4).

Diskutabilno je da li je Longin upotrebio sopstveno koplje ili Irodovo. Koje god da je, sudbina mu je bila da poput samog Krsta i Krune od Trnja postane sveta relikvija koja će sledećih 2.000 godina prelaziti iz ruku u ruke moćnika.

U žleb na sredini koplja je umetnut ekser sa krsta i obložen zlatnom žicom. Kako je legenda narastala, govorilo se da onaj ko poseduje Koplje u svojim rukama drži sudbinu čovečanstva – bilo dobru ili lošu.

Sudbina Koplja (ili kopalja) kroz vekove i specifični detalji o istoriji natopljenoj nasiljem, razlikuju se zavisno od izvora. Vodeći rad o legendarnom Koplju je knjiga Trevora Rejvenskrofta „Koplje Sudbine“, prvi put štampana u Velikoj Britaniji 1973. godine.

Iako fascinantna, knjiga je frustrirajuća mešavina kičastih mitova, legendi i krajnje diskutabilnog istraživanja. Rejvenskroftova averzija prema fusnotama i navođenju izvora, zbunjujuća hronologija i zbrzani indeks čine da priča, umesto da bude rezultat ozbiljnog istorijskog detektivskog istraživanja, više podseća na još nenapisani nastavak Indijane Džonsa.

I sam Rejvenskroft je bio fascinantna ličnost. Komandujući oficir tokom II svetskog rata, on je uhvaćen u severnoj Africi tokom neuspešnog pokušaja hvatanja nemačkog generala Ervina Romela. Posle četvorogodišnjeg zatočeništva u nacističkom koncentracionom logoru, Rejvenskroft je prema sopstvenim rečima, »ušao u stanje transcedentne svesnosti« koje ga je navelo da istražuje istorijat Koplja Sudbine.

Po povratku u Britaniju upoznaje izbeglicu iz Beča, dr Valtera Johanesa Štajna. Štajn umire 1957, ali su Rejvenskroftovi dugi razgovori sa njim rezultirali obiljem informacija pretočenih u knjigu o Koplju. Štajn je bio istoričar i navodno je svoja istraživanja istorije obavljao pomoću sopstvene vidovitosti, oslanjajući se na komunikaciju sa duhovima.

Prema Rejvenskroftu (i brojnim drugim izvorima), pri kraju 6. veka Koplje je još uvek bilo izuizetno poštovana relikvija u Jerusalimu. Kada su Persijanci 615. osvojili ovaj grad, koplje je slomljeno na dva dela (što će kasnije omogućiti da se širom sveta pojavljuju »autentična« Longinova koplja). Drška koplja je osvanula u Konstantinopolju i tu je ostala sve do 1492. godine, kada ju je sultan Bajazit II poslao na dar papi Inoćentiju VIII. Danas se tvrdi da je ta ista drška jedan od stubova nosača kupole bazilike Sv. Petra u Vatikanu. Što se tiče metalne oštrice koplja, po jednoj verziji ona je dospela u ruke svetog Luja, krstaša i kralja Francuske iz 13. veka. Pretpostavlja se da ju je pohranio u Kapeli Svetaca u Parizu, a onda je tokom francuske revolucije nestala. Kopija koplja je završila u Krakovu – kasnije ga je Hitler proglasio falsifikatom.

Čudo svetog Andrije

Postoji jedna još moćnija legenda o »istinskom« metalnom vrhu koplja. Godine 285. Koplje Sudbine je dospelo ponovo u rimsko vlasništvo, ovoga puta u ruke Mauricijusa, komandanta tebanske legije. Mauricijus i čitava njegova legija su primili hrišćanstvo, zbog čega su se opasno zamerili rimskom tiraninu Maksimijanu – Galeriju (vladao zajedno sa imperatorom Dioklecijanom od 286 – 305, izgradio Felix Romulijanu kod Zaječara). Maksimijan Galerije je poštovao stare rimske bogove, a svaki od 6.666 vojnika Mauricijusove legije je umesto obožavanja drevnih rimskih idola odabrao mučeništvo.

I dok Koplje očigledno nije donelo previše sreće Mauricijusu, Konstantin Veliki (283-337.) ga je ponosno nosio u bici na milvijanskom mostu 312. godine. Odeven u carski purpur i svilu i proglasivši sebe trinaestim apostolom, Konstantin je mahao Kopljem usred Sabora u Nikeji 325. godine.

Pričalo se da je Konstantin, dok je stvarao svoj »novi Rim« u Konstantinopolju (kasnija Vizantija), hodajući granicama svoga grada nosio sa sobom Koplje i govorio: »Sledim Njegove stope i vidim ga kako hoda ispred mene«.

U periodu od Konstantina do krstaških ratova, bilo je mnogo evropskih lidera za koje se tvrdilo da poseduju Koplje Sudbine. Teodosije je pokorio Gote tek kada ga je poneo u bitku 385. godine; Alarik Hrabri ga je držao visoko podignutog dok je pljačkao Rim 410. godine; Galima je Koplje bilo neverovatna inspiracija da pod vođstvom Vizoigota Teodorika pobede Atilu Hunskog 452. godine; Justinijan (483 – 565.) ga je iskoristio da zatvori atinske škole; Šarl »Čekić« Martel (689 – 741.), deda Karla Velikog (Šarlemanja) i vladar Franaka, upotrebio je Koplje kao ručno oružje u borbi protiv Arapa i pobedio ih kod Poatjea 737. godine. Njegov unuk Šarlemanj je vodio 47 ratnih pohoda sa Kopljem Sudbine u ruci i uvek je spavao sa njim. Gubitak Koplja često prati potpuni preokret sudbine, pa priča kaže da je Šarlemanj umro 814. onoga trenutka kada ga je ispustio u borbi.

Negde usred sveg tog osvajanja i krvoprolića, govorilo se da je koplje na kratko bilo zakopano u Jerusalimu zajedno sa Istinskim Krstom i Svetim Ekserima, da ne bi pali u ruke osvajača. Početkom četvrtog veka, majka imperatora Konstantina, Jelena, iskopala je ove relikvije na tajnom mestu u Jerusalimu. Koplje je ponovo zakopano u Antiohiji da ga se ne bi dokopali Saraceni. Iskopano je opet 1098. tokom prvog krstaškog pohoda. Druga armija krstaša koju je predvodio Boemond od Otranta, uspela je da zauzme Antiohiju dok se iz daljine približavala pomoćna saracenska armija. Boemondovi ljudi su bukvalno gladovali, a u opustošenom gradu nije bilo ni mrvice hrane. Krstašima je bilo potrebno čudo, a siromašni seljak iz Provanse Petar Bartolomeo im ga je obezbedio. U snu mu se javio sveti Andrija i pokazao mu mesto kraj južne kapele katedrale Sv. Petra. Svetac je rekao Bartolomeu da ako tu kopa, pronaći će Longinovo koplje.

Biskup od Ademara je ostao pri tvrdnji da je san lažan i da se Koplje nalazi u Konstantinopolju, ali je Rejmond od Tuluza, komandant provansalske armije, poslao grupu od 12 ljudi da kopaju na naznačenom mestu. I baš kako je u snu rečeno, krstaši su pronašli zarđali vrh koplja. Naprasno osokoljeni otkrićem, prikupili su novu snagu i sa moćnim talismanom pred sobom uspešno pobedili u nekoliko sledećih bitaka.

Uskoro je Koplje dopalo ruku Fridriha Barbarose (1125 – 1190.) i njegovog unuka Fridriha II Hoenštaufena (1194 – 1250.) Iako postoji poprilična istorijska rupa koja obuhvata period od 13. do 20. veka, nemoguće je pobrojati baš sve vladare koji su tvrdili da poseduju Koplje Sudbine.

Zna se da su draguljima optočen molitvenik Karla Velikog, izvesne sfere, skiptri i krstovi – i naravno Koplje, posle njegove smrti čuvani u Nirnbergu tokom gotovo 400 godina. Navodno je Napoleon Bonaparta saznao za postojanje Koplja, pa je blago u strahu od moćnog neprijatelja preneto u Beč 1794. godine, daleko van Bonapartinog domašaja.

Prekrajanje sudbina

Tako je na kraju talisman za koga se verovalo da svom nosiocu daje neograničenu moć da u dobru i zlu odlučuje o sudbinama nacija, oko koga se do 1900. godine već isprela moćna saga satkana od mitova i legendi a jednaka onoj o Svetom Gralu, konačno privukao pažnju jednog propalog i netalentovanog umetnika koji je često posećivao muzej u dvorcu Hofburg u Beču.

Priča o fascinaciji Adolfa Hitlera Kopljem Sudbine koju je Rejvenskroftu ispričao misteriozni dr Valter Johanes Štajn, zauzima veći deo njegove knjige. Štajn tvrdi da je, u okultističkoj knjižari Ernesta Preča u Beču, otkrio autorizovanu kopiju Persifala Volframa fon Ešerbaha, srednjevekovnu romansu o Gralu toliko omiljenu Vagneru da je po njoj napisao operu (koju je Hitler obožavao). Margine knjige su bile potpuno ispisane komentarima njenog vlasnika i jednog od redovnih posetilaca knjižare – mladog Hitlera. Ovaj događaj vezan je za takozvane Hitlerove »godine koje nedostaju« od 1909. do 1913. Štajn veruje da su komentari na marginama bili »delo nekoga ko je postigao daleko više od običnog poznavanja crne magije«.

Rejvenskroft ide još dalje: »Iznenada mu je sinulo da čita fusnote Satane lično!« Na kraju je Štajn imao priliku i da upozna Hitlera, pa su zajedno otišli da pogledaju Sveto Koplje u muzeju dvorca Hofburg. Rejvenskroft opisuje taj događaj: » Hitler je stajao pored Štajna poput čoveka u transu, čoveka na koga je bačena stravično moćna magijska kletva… prostor oko njega je bio ispunjen nekakvom nevidljivom silom, vrstom sablasnog ektoplazmatičnog svetla. Čitava njegova fizionomija i pojava su se transformisali naočigled, kao da je neki moćni duh sada zaposeo njegovu dušu stvarajući svuda oko i unutar njega esencijalno zlo velike moći.«

Od ovog trenutka se Rejvenskroftovo „Koplje Sudbine“ oslanja na Štajnovu priču o tome kako je Hitler neko vreme upražnjavao satanističke rituale, zatim pominje istorijske rasparave, a čitava bajka kulminira budućom sudbinom Hitlera i njegovom namerom da se dočepa Koplja i promeni svet.

Preskačemo dosta vremena i vraćamo se u Beč na dan 14. marta 1938. godine – dan pre katoličkog praznika posvećenog svetom Longinu. Nemačka armija je okončala Anšlus – pripajanje Austrije Trećem Rajhu. Hitler stiže dan kasnije, jer je službi bezbednosti Hajnriha Himlera potrebno malo vremena da pohapsi i istrebi eventualne atentatore u Beču. Na ulice grada se slilo 200.000 ljudi koji skandiraju Fireru.

Ponoć je sada već prošla i Hitler izlazi iz hotela u pratnji Himlera. U Hofburgu ih čekaju zet Martina Bormana advokat major Valter Buh, Volfram fon Šivers iz SS biroa za okultno i ozloglašeni vođa austrijske SS Ernst Kaltenbruner.

Danima pre Anšlusa, sledeći Himlerova istraživanja o Svetom Koplju, pripadnici SS su u Beču postavili jaku stražu u muzeju i uradili sve da ga osiguraju, a o svakom članu osoblja Hofburga je otvoren dosije. Civilna policija Beča je još pre dolaska Vermahta bespomoćno posmatrala aktivnost SS bez ikakvih pokušaja intervencije. Hofburg je bio okružen SS trupama u crnim košuljama i niko nije mogao unutra bez specijalne dozvole.

Priča se da je Hitler proveo čitav sat sam sa Kopljem i da je čak naredio Himleru da napusti prostoriju. Na kraju je blago Karla Velikog zajedno sa Kopljem, prebačeno u Nirnberg – spiritualni centar Trećeg Rajha. Vizija Adolfa Hitlera od pre tri decenije je ispunjena. Konačno je posedovao Koplje Sudbine.

Talisman je najpre smešten u crkvu svete Katarine u Nirnbergu, a onda je premešten u bunker ispod Kaiserburga – zdanja iz 11. veka, koji je zatvaralo nekoliko masivnih čeličnih vrata. Čuvar Koplja je postao zakleti nacista, nirnberški SS major Libel. Devetnaestog aprila 1945, dok su savezničke trupe nadirale u grad, Libel je spalio svu dokumentaciju a potom izvršio samoubistvo. Bilo je to beskorisno, jer su na kraju Vrhovna komanda savezničkih ekspedicionih snaga (SHAEF) i njena organizacija eksperata koji su tragali za otetim umetničkim blagom širom Trećeg Rajha (MFAA), uspeli da izvuku priznanja od nekolicine uglednih nacista o tome gde se krije blago. Za kratko vreme – tog popodneva 30. aprila 1945, Longinovo koplje je postalo privremeno »vlasništvo« SAD. Istog popodneva Adolf Hitler je u Berlinu izvršio samoubistvo, ispunivši kletvu Koplja koja pogađa one koji ga izgube.

Izvrtanje činjenica

Kada je general Džordž S. Paton ušao u podzemni trezor u Nirnbergu, postao je prvi od mnogih posetilaca iz SAD koji je pokazao znatno poznavanje istorijata Koplja. Nemilosrdno se upuštao u rasprave sa nirnberškim zvaničnicima o njegovoj istoriji i dobijao napade besa suočen sa njihovim očiglednim nepoznavanjem činjenica. Kao da je Koplje balansiralo događajima, tek Paton je preživeo rat ali je umro nakon saobraćajne nesreće u Majnhajmu 9. decembra 1945.

Šestog januara sledeće godine, Koplje je zajedno sa ostalim dragocenostima svete rimske imperije stiglo u Beč i tu ostalo do danas.

Dakle, koliko toga iz zbunjuće knjige Trevora Rejvenskrofta može izdržati naučnu proveru? Nesumnjivo da je dobro poznavao istoriju, ali je verodostojnost njegovog glavnog izvora o Hitleru i Koplju dovedena u pitanje.

Nekolicina poznatih istoričara je Štajnovu priču o mladim godinama Adolfa Hitlera detaljno proučila. Kristof Lindenberg je u nemačkom časopisu „Trojka“ 1974. napisao: »Ništa od onoga što nam Rejvenskroft priča o Hitleru koji 1910. godine zavaljen u jeftino sedište bečke opere gleda izvođenje Vagnerovog „Parsifala“, nije tačno. Zapravo, nemoguće je jer ova opera prvi put u Beču izvedena tek 14. januara 1914.«

Nikolas Gudrik – Klark u dodatku svoje knjige „Okultni koreni nacizma“, takođe pominje Rejvenskroftovu opasku o Hitlerovom mentoru u oblasti crne magije, Gvidu fon Listu. Rejvenskroft piše da je List proteran iz Beča zbog umešanosti u seksualne rituale koji su bili deo zabave pokreta »krvno bratstvo«. Gudrik-Klark insistira da uopšte nema bilo kakvih dokaza koji bi potvrdili da su se takvi rituali zaista održavali (što ne znači da nisu). Pri tom, List nije bio prisiljen da napusti Beč već je potpuno suprotno, uživao u svim blagodetima ovoga grada pod pokroviteljstvom znamenitih Bečlija.«

A što se tiče kopije „Persifala“ pronađene u knjižari her Preča – sličan zaplet se može pročitati i u noveli „Zanoni „ser Edvarda Bulvera -Litona iz 1842. Lindenberg je proverio popis svih radnji u Beču od 1892. do 1920. i otkrio da ni jednu jedinu knjižaru nije vodio čovek po imenu Preč.

Tako je mit o Koplju Sudbine ušuškan aljkavim tkanjem izokrenutih istorijskih činjenica. Ono što preostaje je samo Koplje. Da li je pravo? Ako zaista daje onome ko ga nosi moć da upravlja sudbinama nacija, onda baš i nije mnogo učinilo za Austrijance nakon okončanja vladavine Habsburga.

A ako zaista postoji pravo Koplje Sudbine, onda je vrlo verovatno da trenutno počiva tamo gde zaista postoji moć da se prekrajaju sudbine nacija – u nekom od podzemnih trezora Pentagona. Ko zna…