Godine 1935, Hajnrih Himler, šef gestapoa i SS-a osnovao je elitni nacistički istraživački Institut “Anenerbe”. Iz samog naziva ove elitističke ustanove, koji u slobodnom prevodu znači “nasleđeno od predaka”, mogao se naslutiti njegov osnovni zadatak: da naučnim metodama dokaže, drugim rečima, “otkrije” nove dokaze o velikim dostignućima drevnih predaka nemačkog naroda. U suštini, Himler je od istraživača ovog instituta očekivao da obezbede naučne dokaze kako bi potkrepio mit koji je upravo počeo da stvara.

Tako su naučnici iz ovog instituta svoju pažnju posvetili iskrivljavanju istine, kao i pažljivom pripremanju i “sklapanju kockica u unapred pripremljenoj slagalici” kojima je trebalo podržati sve ideje Adolfa Hitlera. Firer je, naime, verovao da samo Arijevci ili pripadnici izmišljene nordijske rase naočitih, plavookih i plavokosih muškaraca i žena sa severa Evrope poseduju sve one sposobnosti neophodne za kreiranje jedne civilizacije. On je takođe tvrdio da su većina modernih Nemaca potomci drevnih Arijevaca. Na njegovo ogromno razočarenje, naučnici do tada nisu uspeli da pronađu dokaze o postojanju takve više rase koja je začela civilizaciju i proizvela sve ono najbolje u ljudskoj kulturi. Po Himlerovom mišljenju, taj problem se mogao rešiti samo stvaranjem nove generacije naučnika koji bi imali odgovarajuće političko opredeljenje. Sa takvim ciljem na umu on osnova institut “Anenerbe” i u njemu zapošljava pametne, obrazovane, pomalo buntovne i prilično kontroverzne naučnike, u svakom slučaju oportuniste na početku karijere, koji su bili spremni da nemačkoj i svetskoj javnosti predstave novo lice starog sveta, lice arijevske rase, one koja je, baš onako kako je Hitler govorio, “stvorila civilizaciju” i na taj put povela pripadnike inferiornih rasa.

Do 1938. stručnjaci iz instituta “Anenerbe” uglavnom su se bavili proučavanjem i analiziranjem drevnih tekstova, natpisa isklesanih u stenama i narodnih običaja. Ali, početkom te godine, Himler je celo SS Odeljenje za arheološka iskopavanja, preselio u ovu instituciju. Pripadnici tog odoljenja su rukovodili arheološkim istraživanjima širom Nemačke. Svi oni su posedovali određeni stepen arheološkog obrazovanja i bili su, obučeni da otkriju i analiziraju ostatke građevina, kostiju, keramičkih posuda… Njihov dolazak je dao novi podstrek naučnicima u institutu “Anenerbe” i Himler se ponadao da će oni, zajedničkim snagama, uspeti da rekonstruišu život nemačkih predaka pre pojave prvih pisanih tekstova i otkriti nove dokaze o postojanju mitske nordijske rase. I zaista, jedan od najambicioznijih mladih istraživača u institutu, holandski arheolog Asijen Bomers tvrdio je da može da uđe u trag i dokaže nordijsko poreklo nemačkog naroda 2,5 miliona godina unazad, sve do ere starog kamenog doba, kada su mamuti tumarali evropskim tundrama.

Ko je, u stvari bio Asijen Bomers? Studirao je geologiju, petrologiju i paleontologiju na Univerzitetu u Amsterdamu, bio je stručnjak za analizu tla, sedimenata i složene stratigrafije pećina, ali je istovremeno pokazivao veliko zanimanje za izučavanje rasa. Kako je sam tvrdio, sproveo je “prilično detaljnu studiju o nordijskoj rasi”. Stoga i ne čudi da je, kada je u aprilu 1937. njegova molba da bude primljen u Odeljenje za arheološka iskopavanja stigla u sedište SS u Berlinu, dočekana sa oduševljenjem. Naime, nemački arheolog R.R. Šmit tek što je započeo iskopavanja u Mauernu u Bavarskoj. Na toj lokaciji nalazio se niz pećina, a u jednoj od njih, na tlu, Šmit je otkrio crvene mrlje od mineralnog pigmenta okera, izgravirano oruđe i oružje od kamena, kao i skelet mamuta ukrašen perlama od slonove kosti. Oruđe i nakit pripadao je Kromanjoncu, ranom Homo sapiensu koji je u tom području živeo pre oko 35.000 godina. Naime, Kromanjonci su često koristili pigment okera za oslikavanje pećina i izvođenje rituala posvećenih mrtvima. Ovo otkriće zasigurno je oduševilo lokalno nacističko rukovodstvo budući da je jedan od najistaknutijih nemačkih stručnjaka za pitanje rase Hans Gunter par meseci pre tog događaja izjavio: “Ako je suditi po fizičkoj sličnosti između pripadnika ove dve grupe, nordijska rasa vodi direktno poreklo od Kromanjonaca”.

U avgustu 1937. odeljenje za arheološka iskopavanja preuzima kontrolu nad nalazištem u Mauernu. Šef ovog odeljenja Rolf Hone rukovodi radovima koje izvode pripadnici jedna austrijska SS jedinice. Ali, Hone ubrzo shvata da mu je potrebna pomoć iskusnog paleontologa koji bi bio u stanju da analizira i najmanju trunčicu dokaza o životu Kromanjonaca u Mauernu.

Tada mladi Bomers preuzima rukovođenje iskopavanjima i ubrzo otkriva nove ostatke pigmenta okera, još fosilizovanih kostiju mamuta, kao i pravilno izlomljene i obrađene komadiće mamutskih kljova i zube drugih divljih životinja, uredno poređanih, kao da se neko spremao da ih naniže u ogrlicu. U neposrednoj blizini pronašao je i ostatke primitivnog ognjišta. Dublja iskopavanja donela su nova iznenađenja: ostatke Neandertalaca. U tim slojevima zemlje pronađene su sekire i oruđe za struganje i čišćenje životinjske kože, kao i naoštreni vrhovi za koplja od kamena. Ali u nešto višim delovim tog sloja Bomers je naišao na još zanimljivije otkriće, pronašao je čak 33 vrha u obliku lista, sa obe strane istanjena, veoma nalik na vrhove tehnološki naprednijeg oruđa, koje su kasnije koristili Kromanjonci. Ohrabren ovim otkrićem Bomers je – kasnije će se pokazati sasvim pogrešno – izračunao da su neobični vrhovi u obliku lista stari više od 70.000 godina i smestio ih je u period između dva poslednja ledena doba. Pošto je i sam duboko verovao u superiornost “kromanjonske rase”, zaključio je da su samo Kromanjonci bili dovoljno inteligentni da naprave ovakve vrhove i koplja za bacanje. Po njemu, njihovo prisustvo u Mauernu je bio opipljiv dokaz da su Kromanjonci ovde živeli pre više od 70.000 godina. Stoga je – vrlo smelo za jednog mladog i nedovoljno iskusnog arheologa – iskopine u Mauernu proglasio najstarijom ikada otkrivenom lokacijom na kojoj su živeli Kromanjonci.

Evo šta je u pismu koje je 1938. uputio rukovodstvu instita “Anenerbe” napisao ovaj mladi ambiciozni naučnik: “Ispunjavajući zadatak koji ste mi poverili, došao sam do novih otkrića koja su od izuzetne važnosti za sva buduća istraživanja o kamenom dobu, kao i za sva buduća istraživanja o životu davnih predaka germanskih plemena, takozvanih Kromanjonaca. Sve do sada, svaki nemački, ali i strani istraživač, smatrao je da su Kromanjonci došli u Evropu sa Istoka. Iskopavanja obavljena u Mauernu prvi su opipljiv dokaz da Kromanjonci potiču iz Velike Nemačke.”

Bomers je vrlo dobro znao da će se ova vest veoma dopasti Himleru jer odbacuje svaku sumnju u postojanje i kapi strane krvi u venama nemačkih predaka. Uz to, njegovo “otkriće” potvrđivalo je da su lideri SS bili u pravu kada su tvrdili da su se svi važni preokreti u istoriji čovečanstva u stvari prvi put dogodili u severnoj Evropi.

I zaista, kada je vest o otkrićima mladog stručnjaka za praistoriju stigla do Himlera, ovaj je bio fasciniran. Iako je tada bio preokupiran drugim važnim poslovima i obavezama (u to vreme je radio na osmišljavanju velike nove kampanje u Nemačkoj o potpunom istrebljenju Jevreja, kao i na pripremi okupacije Čehoslovačke),on je sa velikim zanimanjem pročitao studiju mladog holandskog arheologa i pre nego što je ona objavljena. S druge strane, Bomers je bio svestan da će evropski naučni krugovi biti mnogo manje oduševljeni njegovim idejama. On je vrlo dobro znao da će njegovi argumeti morati da budu mnogo uverljiviji ukoliko želi da ubedi strane kolege od kojih se većina gadljivo mrštila na “naučne ideje” rođene u Trećem rajhu. Zato on na kraju svog pisma napominje: “Nažalost, za sve one izvan Nemačke, nemačka naučna otkrića su neosnovana i obojena šovinizmom.”

U želji da izbegne takve kritike Bomers je izrazio želju da mu se omoguči da otvoreno razgovara sa kolegama iz inostranstva i prouči njihove kolekcije ranog kromanjonskog oruđa. Takođe je želeo da obiđe oslikane pećine u Francuskoj koje predstavljaju najbolje očuvana otkrića o Kromanjoncima, kako bi saznao nešto više o njihovom načinu života i verskim ritualima koja su ga posebno interesovala.

Bomers se ubrzo našao u Briselu, gde je proučio veliku kolekciju oruđa iz kamenog doba koje je otkrio i prikupio belgijski arheolog Eme Rit. Zatim je posetio Pariz i Institut za paleontologiju, gde je pune dve nedelje analizirao tamošnju kolekciju oruđa iz tog perioda. Tu je upoznao i slavnog opata Anrija Breja, tada najvećeg svetskog stručnjaka za paleolitsko pećinsko slikarstvo koji je 1901. otkrio drevne pećinske crteže i gravure u Dordonji, na jugu Francuske. Mada veoma zauzet sopstvenim istraživanjima, Brej je pristao da se sastane sa Bomersom koji mu je opisao svoja otkrića. Pretpostavlja se da je Holanđanin pritom lukavo prećutao svoja tumačenja tih otkrića vezana za poreklo nemačke rase. Pošto nije znao u kojoj meri njegov mladi kolega podržava naciste, slavni opat mu je ukazao veliku čast i organizovao posetu arheološkoj lokaciji “Les trois Freres” koja se nalazila na privatnom posedu i bila zatvorena za javnost. Dozvolu da posete ovo mesto dobijalo je svega 16 svetski priznatih arheologa godišnje. Čim je kročio u pećinu i ugledao neobične crteže na njenim zidovima, Bomersu je bilo jasno da je kročio na mesto o kojem Himler i ostali nacisti godinama sanjaju i maštaju o tome da ga posete. Stajao je na svetom tlu mrtvih, ušao u svetilište navodnih predaka nordijske rase. Već sama ta činjenica je bila dovoljna da stekne ogromnu Himlerovu naklonost.

I zaista, njegova teorija se do te mere svidela lideru SS jedinica da ga je Himler zamolio da o svojim otkrićima govori na sastanku njihovog glavnog štaba. Na tom sastanku Himler je čak našao vremena da nasamo razgovara sa Bomersom i sasluša njegovo mišljenje o evoluciji ljudskog roda. Bomers je kasnije govorio da je Himler tada odlučno odbacio teoriju da je čovek u bliskom srodstvu sa primatima. Bio je takođe ogorčeni protivnik ideje da Kromanjonci vode poreklo od Neandertalaca.

“Po Himlerovom mišljenju, obe ove pretpostavke ne samo da su, sa naučne tačke gledišta, bile sasvim pogrešne, već su i krajnje uvredljive za ljudsku rasu”, preneo je kasnije Bomers. Međutim, ovo Himlerovo mišljenje, mora da ga je zapanjilo, pošto je, na osnovu onoga što je otkrio u Mauernu, i sam verovao da su Kromanjonci evoluirali od Neandertalaca. Sem toga, on do tada nije navikao da uputstva o svom naučnom radu dobija od amatera. Ali, lukavi Holanđanin je odmah shvatio da je ovo ključan trenutak, prekretnica za njegovu karijeru. Pred sobom je imao dve mogućnosti: da ignoriše Himlerove reči, plati visoku cenu za takvu tvrdoglavost i ostane potpuno nepoznat u naučnim krugovim. Ili, da se “napravi blesav” i mirno pređe preko razgovora o evoluciji i tako u okviru Instituta “Anenerbe” izgradi značajnu karijeru u nacističkoj Nemačkoj. On se opredelio za ovu drugu mogućnost. Stoga je u svom pismu direktoru instituta u martu 1939. napisao: “Oduvek sam se u potpunosti slagao sa rajhfirerovim mišljenjem o evoluciji ljudske rase.”

Bomers je nameravao da osnuje neku vrstu filijale instituta “Anenerbe”, drugi arheološki istraživački centar u Minhenu. On je, naime, smatrao da će novi centar vrlo brzo nadmašiti po značaju Paleontološki institut u Parizu i postati vodeći istraživački centar u svetu. Ali, njegovi planovi za budućnost obuhvatali su i nešto što bi zapanjilo opata Breja i ostale kolege u Parizu. Čini se da je Bomers zaista priželjkivao da postane vodeći istraživač francuske pećinske umetnosti. On je smatrao da drevni murali i reljefi mogu u potpunosti da pruže odgovore na pitanja koja su toliko važna mnogim stručnjacima iz Instituta “Anenerbe”, kao što su proučavanje različitih simbola, ili istorije lova na divlje konje, medvede i mamute, pa i rituala posvečenih mrtvima ili inicijaciji u svet odraslih.

Kao da je Bomers već tada sanjao o danu kada će se na francuskom nebu zavioriti nemačke zastave sa svastikama. Po njegovom mišljenju, “Francuzi su besramno zanemarili ovo istorijsko nasleđe od neprocenjive vrednosti, prepustivši brigu o važnim lokacijama običnim farmerima. Ovo nasleđe koje je od izuzetnog značaja za nordijsku rasu može zaštititi od propadanja i sačuvati za buduća evropska pokolenja jedino novi istraživački areheološki centar pod rukovodstvom moje malenkosti.”

Kada je Nemačka okupirala veći deo Evrope, Bomersu su se ukazale mnoge nove mogućnosti, mada ne i one koje je sam priželjkivao. U oktobru 1938. Nemačka je anektirala Sudetsku oblast u Čehoslovačkoj. Samo 10 meseci kasnije Bomers preuzima kontrolu nad arheološkim iskopavanjima na jednoj od najznačajnijih paleolitskih lokacija “Dolni Vestonice”. Ovde je još od početka dvadesetih godina radio istaknuti češki arheolog Karl Absolon koji je otkrio niz keramičkih figurica iz ledenog doba u obliku lavova i medveda. Po nalogu okupacionih vlasti i rukovodstva Instituta “Anenerbe” umesto Karla Absoloma radove na tom arheološkom nalazištu preuzima Bomers. Međutim, ni posle tri godine upornog traganja njegov tim arheologa nije pronašao ni izdaleka nešto tako vredno kao njihovi prethodnici.

Početkom 1943. deo stručnjaka Instituta “Anenerbe” angažovan je, po Himlerovom nalogu, na drugim, po njemu, daleko važnijim poslovima. Jedni su dobili zadatak da, već ionako bogatu Himlerovu privatnu kolekciju umetničkih dela i antikvitetnih predmeta obogate sa što više predmeta od neprocenjive vrednosti, opljačkanih iz sovjetskih muzeja. Drugi su direktno učestvovali u istrebljenju Jevreja. Oni su nadgledali i kontrolisali eksperimente koji su vršeni na logorašima. Uz to, u sedištu instituta “Anenerbe” sve su bili glasniji zahtevi da se Karl Absolom likvidira pošto je javno kritikovao nacistički režim u Čehoslovačkoj. Takva naredba ipak nikada nije data, iz straha da bi ona izazvala gnev međunarodnih naučnih krugova.

U leto 1943. Bomers je napustio arheološko nalazište u čehoslovačkoj i uglavnom se posvetio propagiranjem nacističke politike u okupiranoj Holandiji. Nadao se da će biti postavljen na položaj visokog nacističkog funkcionera za severoistočni deo Holandije. Čak je pretio da će ubiti jednog holandskog arheologa koji je odbio da učestvuje u njegovim političkim mahinacijama.

Kraj Drugog svetskog rata za Bomersa je predstavljao grubo otrežnjenje. Holandske kolege su ga prijavile savezničkim snagama uz tvrdnju da je prisvojio mnoge arheološke artefakte. Proveo je devet meseci u zatvoru, ali je na kraju uspeo da savezničke vlasti ubedi u svoju nevinost i oslobođen je u februaru 1946. Začudo, čini se da je uprkos svemu još imao uticajne prijatelje u svojoj domovini iako je Holandija poznata po tome da su njeni stanovnici prezirali svakog kolaboracionistu. Bomers je, međutim, uspeo da se 1947. zaposli kao istraživač na čuvenom Biološko-arheološkom institutu na Univerzitetu u Greningenu. Svoj posao jeste obavljao izuzetno profesionalno ali kao da je počeo da gubi razum i sve češće se ponašao krajnje iracionalno i nepredvidivo. U vreme Hladnog rata on je bio opsednut idejom da će SSSR okupirati Holandiju. Užasavao se pomisli da bi u tom slučaju mogao biti uhapšen. Prodao je kuću, kupio veliku jahtu i ilegalno nabavio više komada oružja, kako bi u slučaju sovjetske invazije mogao da prebegne u Skandinaviju. Sprovedena je policijska istraga i Bomers je bio prinuđen da u januaru 1965. podnese ostavku. Ubrzo se iselio u Švedsku, gde je 1988. godine umro.

Međutim, kao i mnogi drugi koji su radili u ozloglašenom Institutu “Anenerbe” i Bomers je pred kraj života pokušao da opere svoju biografiju i sebe predstavi kao oštrog kritičara nacističkog režima.

Godine 1972. on je pred grupom holandskih studenata govorio o svom radu u toj elitnoj nacističkoj ustanovi. Tada je prema izjavama prisutnih, izjavio da nikada nije bio član nacističke partije. Naprotiv, rekao je on “bio sam član tajnog društva unutar ovog instituta koje je formirala grupa naučnika i svim sredstvima se suprotstavljala nacionalsocijalizmu i Hitleru.”

Teško je u ovo poverovati…