Događaji koje ne možemo racionalno da objasnimo ili bar podvedemo pod naš opseg razumevanja, koji su van naše kontrole, najčešće nazivamo neobjašnjivima. Postoje i dešavanja koja menjaju naš život i shvatanje istog. Životne tragedije nekada vode ka preispitivanju nas samih i naših života. Neki tragični događaji su teški sami po sebi i u njima ima dosta emocija koje nekad izmiču opisu, rečima…

Priča koju želim da ispričam je jedna od tih teških i za pripovedanje. Događaj koji je ostavio svoj trag na samim njenim akterima, ali i na svima onima koji su ih poznavali. Tuga koju će svako ko pročita do kraja ovu priču osetiti bar u jednom momentu. Priča koju dugo nisam mogla da ispričam. Pripovetka o ljudima koji su doživeli najveći mogući životni udarac i ipak uspeli da, posle tog šoka, nastave svoj život.

Pre desetak godina Marko i Milica su imali tek nešto više od dvadeset godina. U selu u Bačkoj, koje je bio njihov dom, bili su poznati kao nasmejan i drag par. Njihova veza, koju su otpočeli još u tinejdžerskim godinama, bila je od onih koje su sigurno obećavale miran budući zajednički život. Nedugo po venčanju, na kojem je bio veliki broj ljudi, uselili su se u spratnu kuću koju je Markov otac sagradio i namenio sinu za trenutak kad se oženi i zasnuje svoju porodicu.

Nije prošlo mnogo vremena i Milica je saznala da će postati majka. Tih devet meseci bili su za nju i njenog supruga, koji je radio u očevoj automehaničarskoj radnji, period radosti i iščekivanja. Kada su saznali da će Milica da donese na svet dečaka bili su spremni za njegov dolazak. Jedna soba je okrečena u plavo, odeća plave boje je bila spremna. Porođaj je obavljen u bolnici u susednom gradu. Marko, sa rodbinom, prijateljima i komšijama je tri dana slavio rođenje sina i častio sve oko sebe. Dečaku su dali ime Dušan. Rodio se u avgustu, u leto, u najlepšem dobu godine.

Jedne noći, tri meseca posle detetovog rođenja, oko sedam sati Milica je bebu stavila u kolevku koja se nalazila u njihovoj spavaćoj sobi, na spratu kuće. Marko se vratio u svoj dom, kao i svakog dana, nešto posle osam sati. Sišli su na kratko sa sprata do dnevne sobe da bi malo pogledali televizijski program. Negde oko devet sati su se vratili u sobu u kojoj je trebalo da spava njihov sin.

Milica je osetila pritisak u grudima koji nije mogla da opiše svom suprugu. Pogledala je u kolevku i učinilo joj se da je koža njihovog sina modra. Učinilo joj se da dete ne spava, da ne diše. Povikala je, užasnuta, Marku: „On ne diše!“ Marko je pritrčao i uzeo bebu u naručje. Nije osećao njegov dah. Malo biće u njegovim rukama nije disalo. Povikao je supruzi da zove hitnu pomoć. Lekar je stigao za desetak minuta i sve što je mogao, i sam u šoku, da izjavi bilo je: „Žao mi je… On je mrtav…“

Malo telo, kako je lekar rekao, moraju da ponesu na obdukciju. Uskoro je njihova kuća bila prepuna ljudi koji su se skupili da probde tu noć sa mladim roditeljima koji su izgubili bebu. Sahrana je zbog obdukcije bila odložena za jedan dan. Kada su malo biće vratili i stavili u beli kovčeg, rođacima i roditeljima je rečeno da je uzrok smrti „smrt u kolevci“ ili medicinski SIDS – iznenadna neobjašnjiva smrt dojenčeta. Smrt koju lekari ne mogu da objasne, a dešava se uglavnom bebama do godinu dana.

Nije bilo utehe. Na sahrani malog Dušana, umesto plača i glasnog žaljenja, vladala je tišina. Ljudi koji su nosili mali beli kovčeg su to radili u tišini. Niko ko je tog dana bio na groblju nije mogao ni reč da izgovori. Tih nekoliko sati koliko su stajali i potom pratili beli kovčeg na groblju se „čula“ samo tišina.

Neko vreme posle te tragedije Marko i Milica su prestali da razgovaraju. On je sebi prebacivao da je mogao nešto da uradi da spreči tragičnu smrt svog sina, dok je ona samo tražila tišinu u kojoj je nalazila utehu. Ipak su ostali zajedno.

Tri godine kasnije Milica je toplog avgustovskog dana, na detetov rođendan otišla na groblje i upalila sveću pred nadgrobnim spomenikom na kom je pisalo ime i prezime njenog sina i godina rođenja i smrti, ista godina…

Dok je stajala bez suza pred belim spomenikom osetila je da joj se neko približava. Okrenula se i videla da joj prilazi jedna komšinica. Nije želela da razgovara sa njom, ali joj se ova obratila: „Dobro sam te našla. Noćas sam sanjala čudan san, tvog sina u njemu. Bio je dete od nekih tri godine. Znam da je to bio vaš Dušan, rekao mi je da je vaš, tvoj i Markov. Stajao je u šarenom vrtu prepunom raznobojnog cveća. Drveće je tamo gde je on takođe raznih boja. Mahnuo mi je i sa tugom u očima mi je rekao da ti moraš da prekineš tišinu i da tvoj muž prekine da muči sebe, jer je i on zbog vas tužan. Rekao mi je Marko da si ovde, njemu sam već ispričala san. Ne znam zašto sam ja sanjala ovaj san, ali mislim da je to poruka vama dvoma da prestanete sebe da mučite i da je vaše dete u sigurnim božjim rukama, ali tužno zbog vas dvoje. Božju volju mi ne možemo da razumemo“ – završila je komšinica svoju priču.

„Danas bi napunio tri godine“ – rekla je Milica sa tugom u glasu. Žena je samo klimnula glavom i udaljila se od groba. Milica je nedugo posle ovog događaja prekinula tišinu, a Marko je prekinuo sa svojim samokažnjavanjem. Godinu dana kasnije su dobili kćer, a dve kasnije i sina…

San, koji je promenio živote ljudi, kojima je tuga pretila da postane trajni saputnik, došao je od strane osobe koja im nije bila mnogo bliska. Nekad spas dolazi sa najmanje očekivanog mesta, od ljudi od kojih ne očekujemo pomoć. San je došao kao uteha, upozorenje i njegova svrha, pomoć ljudima u nevolji, bila je ispunjena. Šta su snovi? Ostvarenje naših nesvesnih, skrivenih želja i misli, kako tvrde psiholozi, ili druga dimenzija našeg postojanja u kojoj nesvesno od naše volje obitavamo i u kojoj možemo, kao u ovoj priči, sresti one koji više nisu sa nama?

Odgovor zavisi od naših stavova prema samoj stvarnosti. Takođe, neke stvari nama kao ljudima kojima je vreme na ovoj planeti ograničeno, ne mogu da budu jasne. Dešavaju se nepravde, neočekivane smrti, strahote koje nemaju objašnjenje. U takvim situacijama se često pitamo zašto se nešto loše dešava. Božja volja i njegovi putevi su razumni, ali nama nekad nerazumljivi. U neočekivanim, lošim situacijama u životu ljudi najčešće krive sebe ili druge, neki i Boga za nešto što ne mogu da objasne, nešto što ih boli. Sam Bog nam se objavio u Svetom pismu, ali zbog naše pale prirode mi ne možemo u potpunosti da ga razumemo. Nekada tišina govori više od tonova i vriska i može da kaže mnogo ukoliko je oslušnemo, ali nikada u njoj ne bi trebalo dugo da boravimo, jer može da zapreti da uguši naš glas.

Slavica Mršić Petrović