Biblija objašnjava da priča o krvnoj lozi ljudske vrste počinje sa Adamom i Evom od čijeg se trećeg sina, Seta, razvila nasledna linija koja ide preko Metuzalema i Noja do Avrama, Velikog Patrijarha hebrejskog naroda. Dalje priča govori da je Avram poveo svoju porodicu na zapad Mesopotamije (današnji Irak) do zemlje po imenu Kanaan (Palestina), odakle su se neki njegovi potomci odselili u Egipat. Posle nekoliko generacija, oni su se vratili u Kanaan gde je, kasnije, David iz Vitlejema postao kralj novoosnovanog kraljevstva Izrael.

Ako se posmatra onako kako je predstavljena u Bibliji onda je to zbilja fascinantna saga, osim što nema baš nikakvih indicija zbog čega je upravo ta predačka linija Davida i njegovih naslednika toliko posebna. Zapravo, sasvim je obratno. Preci su opisani kao lutalice koji tragaju za zemljom i ljudi bez ikakvog značaja sve do vremena kralja Davida. Njihova biblijska istorija se ne može porediti sa faraonima drevnog Egipta, na primer, iako su bili savremenici. Značaj Davidovih predaka, rečeno nam je, potiče od činjenice što su – od Avramovog vremena – označeni kao “Bogom izabrani ljudi”. Ali nas čak i ta etiketa ostavlja u nedoumici jer ih je Bog, sudeći po biblijskoj priči, darovao ničim drugim do ratovima, nesrećama i gladnim godinama.

Tako se suočavamo sa dve mogućnosti: ili David nije izvorno poticao od Avramove loze već su ga tu „ugurali“ kasniji pisci i prepisivači, ili nam je u Bibliji predstavljena veoma iskvarena verzija rane porodične istorije – verzija posebno stvorena da podstakne i razbukti veru Jevreja u nastajanju, umesto da prikaže verne istorijske činjenice.

Sama Biblija i biblijska jevanđelja koja se čitaju već vekovima imaju malo sličnosti sa originalnim zapisima iz tog vremena. Novi Zavet kakvim ga danas znamo, zapravo je kompilacija koju su kreirali biskupi u 4. veku kako bi podstakli i usmerili na „pravi put“ vešto konstruisana hrišćanska verovanja. Ali šta ako su i raniji jevrejski tekstovi pretrpeli upravo istu takvu metamorfozu?

Da bi to utvrdio, Lorens Gardner (pisac kultnih knjiga „Krvna loza Svetog Grala“ i „Geneza kraljeva Grala“) je morao da zaroni u mnogo drevnije tekstove i pokuša da pronađe anomalije. Problem je što su najraniji hebrejski tekstovi (temeljno prerađeni vekovima kasnije) i sami napisani negde između 6. i 1. veka pre nove ere, tako da je malo verovatno da su autentični kada su u pitanju događaji koji su se odigrali nekoliko hiljada godina pre njihovog nastanka. Naravno, te su knjige napisane sa namerom da prenesu istorijsku priču koja podržava principe jevrejske vere – vere koja nije zaživela sve dok se priča predaka nije proširila.

Uzevši u obzir da je prva grupa tih knjiga napisana dok su Jevreji bili zatočenici u mesopotamskom Vavilonu u 6. veku pre nove ere, onda je jasno da su originalni zapisi čuvani upravo u Vavilonu. Zapravo, od Adamovog vremena pa preko 19 generacija do Avrama, čitava patrijarhalna istorija Starog Zaveta se događa u Mesopotamiji. Preciznije, u Sumeru na jugu Mesopotamije, gde su predivne pašnjake u delti Eufrata drevni Sumeri smatrali istinskim Rajem.

Tragajući za lozom Svetog Grala, ser Lorens Gardner je otkrio da su neke uzgredne informacije iz različitih jevanđelja i tekstova koji nisu ušli u konačnu verziju Novog Zaveta, neobično zanimljivi i dobri izvori. Pomislio je da bi slično moglo biti i sa Starim Zavetom, posebno sa apokrifnim knjigama Enoha, Jošue, Samuela i Jašera koje, uprkos očiglednom značaju za hebrejske pisce, nisu uključene u finalni izbor tekstova za Stari Zavet.

Još dve se knjige takođe citiraju u Bibliji. Knjiga Brojeva usmerava nam pažnju na Knjigu Jehovinih ratova. A Knjiga Isaijina nas usmerava na Knjigu Gospodnju.

Kakve su to knjige? Gde su? Sve se one pominju u Bibliji (što znači da su nastale pre Starog Zaveta) i sve se pominju kao veoma važni tekstovi. Zbog čega su, onda, priređivači smatrali potrebnim da ih izbace iz konačne verzije?

U potrazi za odgovorom i tokom proučavanja osnove Starog Zaveta pre nego što je drastično izmenjena, postaje jasno da se u Bibliji definicija “Gospod” koristi u opštem kontekstu, ali da se u ranijim tekstovima pravi jasna razlika između Jehove i Gospoda.

Često je postavljano pitanje zbog čega je biblijski Bog vodio Jevreje kroz strašna iskušenja, nemire, potope i nesreće ako se već, s vremena na vreme, pojavljuje kao ličnost potpuno lišena milosrđa i saosećanja? Gardner je zaključio da bi odgovor mogao počivati na mogućnosti da je – iako su danas i jevrejska i hrišćanska crkva generalno prihvatile tezu o Jednom Bogu – u davnini postojalo više različitih božanstava. Bog po imenu Jehova je tradicionalno osvetoljubivi bog oluje, a bog kome se obraćalo kao Gospodu bio je bog plodnosti i mudrosti. Koje je onda ime bilo dodeljeno Gospodu u ranim tekstovima? Bila je to jednostavna reč za Gospoda na hebrejskom jeziku koja glasi Adon. A što se tiče ličnog imena Jehove, ono se nije koristilo u ranim danima, čak nam i Biblija govori da su Avramovog boga nazivali El Šadai, što znači Uzvišena Planina.

Bogovi – braća?

Prihvaćeno ime Jehova potiče od hebrejskog originala skraćenice JHVH, što znači „Ja sam onaj koji sam“ – a to je rečenica za koju se tvrdi da ju je Bog izrekao Mojsiju na Gori Sinajskoj, stotinama godina nakon Avramovog vremena. Tako ispada da Jehova uopšte nije bilo ime, a da ga rani tekstovi nazivaju jednostavno El Šadai. Njemu suprotstavljeni bog je Adon. Kanaaniti su ove bogove sa dubokim poštovanjem nazivali El Elion i Baal, imenima koja znače potpuno isto: Uzvišena Planina i Gospod.

U savremenoj Bibliji, definicije Bog i Gospod su potpuno pomešane, kao da je reč o istoj ličnosti, ali u originalu nije bilo tako. Jedan je bio osvetoljubivi bog koji je mrzeo ljude, a drugi je bio društveni bog koji je ljudima pružao pomoć i podršku. Obojica su imali žene, sinove i kćeri.

Stari tekstovi nam saopštavaju da su kroz čitavu patrijarhalnu eru Izraeliti nastojali da iskažu svoje poštovanje Adonu-Gospodu i da se u svakoj takvoj prilici El Šadai-Jehova, svetio šaljući na ljude poplave, oluje, glad i uništenje. Čak i na samom kraju (oko 600. g.p.n.e.), Biblija objašnjava da je Jerusalim poklekao pred osvajačima Jehovinom odlukom, a desetine hiljada Jevreja palo u vavilonsko ropstvo samo zbog toga što je njihov kralj (potomak kralja Davida) podigao oltare u znak poštovanja prema Baalu-Adonu.

Upravo su tokom zatočeništva u Vavilonu Izraeliti konačno oslabili i priznali svoju krivicu. Odlučili su da se povinuju Bogu Gneva i zbog straha od njegove osvete razvili novu religiju. Tada se prvi put pominje ime Jehova i to se događa samo 500 godina pre Isusovog vremena.

Zatim je i hrišćanska crkva prihvatila Jehovu, nazivajući ga jednostavno Bog, a svi Adonovi društveni koncepti su potpuno odbačeni. Dve religije su od sada počivale na veri zasnovanoj na strahu. Čak i danas, njihovi sledbenici se nazivaju bogobojažljivim ljudima.

Tako saznajemo da je u davnini postojao panteon bogova i boginja (od kojih se mnogi pominju u Bibliji), a da su dva najmoćnija boga bili potpune suprotnosti. U različitim kulturama bili su poznati kao El Elion i Baal; El Šadai i Adon; Arhiman i Mazda; Jehova i Gopod; Bog i Otac. Ali ove reči su samo tituale a ne lična imena.

Ko su bili ti bogovi? Odgovor na to pitanje Gardner je potražio u drevnim kanaanitskim tekstovima otkrivenim 20-tih godina prošlog veka u Siriji, u kojima piše da su dvorovi bogova bili u dolini Tigra i Eufrata u Mesopotamiji, u sumerskom Raju u delti Persijskog zaliva.

A kako su Sumeri nazivali ta dva boga? Kako su glasila njihova lična imena? Sumerske pisane podatke možemo pratiti unazad do 3.700. g.p.n.e. i oni govore da su ti bogovi bili braća. Bog oluje koji će postati poznat kao Jehova, u Sumeru je nazvan Enlil ili Ilu-kur-gal (što znači Vladar Planine), a njegov brat koji će postati Adon je nazvan Enki. Ovo je veoma važno ime jer Enki znači Arhetip, prauzor.

Red Zmaja

Tekstovi pričaju da je Enlil izazvao Potop, da je Enlil uništio Ur i Vavilon i da je Enlil bio onaj koji se neprestano suprotstavljao obrazovanju i prosvetljenju čovečanstva. I rani sirijski tekstovi nam saopštavaju da je Enlil bio taj koji je zbrisao gradove Sodomu i Gomoru na obali Mrtvog Mora ne zato što su to bili centri greha i nemorala kako nas uče, već zbog toga što su Sodoma i Gomora bili znameniti centri mudrosti, znanja i učenja.

Uprkos gnevu svoga brata, Enki je Sumerima dozvolio pristup Drvetu Saznanja i Drvetu Života. Dobri bog Enki je osmislio strategiju spasavanja tokom Potopa i upravo je on taj koji nam je vremenom preneo Tablice Sudbine – tablice naučnih zakona koje su postale temelj ranih škola misterija u Egiptu.

Mnoge knjige raspravljaju o hermetičkoj školi Tutmozisa III, faraona koji je vladao oko 1450. g.p.n.e. Ono što nije previše poznato jeste da se škola koju je faraon prvobitno nasledio zvala Kraljevski Dvor Zmaja. Osnovali su je sveštenici Mendesa oko 2200. g.p.n.e. i kasnije ju je dodatno uzdigla Sobeknefru, kraljica 12. dinastije.

Suverenstvo i sveštenički red Kraljevs kog Dvora Zmaja su iz Egipta prešli na kraljeve Jerusalima, na crnomorske prinčeve Skitije i na Balkan – posebno na kraljevsku kuću Mađarske čiji je kralj Sigismund rekonstruisao Dvor pre samo 600 godina.

Rani nasledni kraljevi (koji su vladali Sumerom i Egiptom pre nego što su postali kaljevi Izraela) bili su tokom krunisanja miropomazani zmajevom mašću (sveti krokodil). Zmaj, ta plemenita zver, u Egiptu je bila poznata kao meseh (reč od koje potiče hebrejska reč za miropomazanje), nasledni kraljevi ove dinastije su uvek nazivani Zmajevi ili Mesiahi (što znači “Oni koji su miropomazani”).

Adam (ni)je prvi!

U bitkama, kada su se armije različitih kraljevstava zajednički borile protiv istog neprijatelja, među vladarima je biran vrhovni vođa i on je nosio titulu Veliki Zmaj (Kralj kraljeva) ili, kako nam je taj naziv poznatiji u njegovom keltskom obliku – Pendragon.

Jedna od zanimljivosti iz arhiva Dvora Zmaja, koju Gradner ističe, jeste poreklo reči “kraljevstvo” (na engleskom kingship). Ona potiče iz zore sumerske kulture, gde je kraljevstvo (eng. kingship) bilo isto što i “srodstvo” (eng. kinship), a reč kin je označavala krvno srodstvo. U originalnoj formi, reč kinship (srodstvo) je zapravo glasila kainship. A prvi Kralj Mesijanskih Zmajeva bio je biblijski Kain, poglavar sumerske vladarske kuće Kiš.

Imajući to u vidu, lako je uočiti prvu anomaliju u tradicionalnoj priči Postanja da istorijska loza Davida i Isusa uopšte ne počinje od Adamovog i Evinog sina Seta. Ona počinje od Evinog sina Kaina, čiji su u istoriji zabeleženi naslednici (iako su jedva pominjani u Starom Zavetu) bili prvi veliki kraljevi (engl. kings) ili kaini Mesopotamije i Egipta.

Još dve zanimljivosti se pojavljuju nakon pažljivijeg čitanja Biblije. Mi smatramo da je Kain bio prvi sin Adama i Eve, ali to nije tačno. Čak i Knjiga Postanja kaže da nije tako i potvrđuje da je Eva rekla Adamu da je Kainov otac bio Gospod. Ko je Gospod? Gospod je Adon i Adon je Enki. Čak i mimo Biblije, zapisi hebrejskog Talmuda i Midraša jasno govore da Kain nije bio Adamov sin.

Čemu su nas još pogrešno učili o ovom aspektu istorije? U Postanku piše da je Kain bio “izdanak zemlje”, odnosno ratar koji obrađuje zemlju. Ali to nije ono što piše u originalnim tekstovima. Tamo piše je Kain “vladao Zemljom” – što je značajna razlika kada se u obzir uzme njegov kraljevski status. U stvari, reč “Zemlja” neprestano stvara prevodiocima Biblije problem, jer je često prevode kao “tlo”, “glina”, “prah”. Ali se u ranim tekstovima pominje isključivo kao Zemlja. U Bibliji stoji da je Bog stvorio muško i žensko i nazvao ih Adam. U starim tekstovima se za njih dvoje koristi reč Adama, koja znači Zemlja. Ali to ne znači da su prvi ljudi bili napravljeni od zemlje, već da su jednostavno bili Zemlja ili – kako nam to hebrejska Biblija objašnjava apsolutno preciznim terminima – da su bili stanovnici Zemlje.

Moglo bi se još što šta reći o priči o Adamu i Evi i o tome kako su prvi ljudi bili rezultat kliničkog kloniranja. Pisci poput Zaharije Sičina su o tome veoma detaljno pisali, a i Gardner je prilično obradio ovu temu, iako se u „Genezi kraljeva Grala“ mahom bavi mesijanskom lozom zmajskih kraljeva. On ipak napominje da sumerski zapisi tvrde da su Enki i njegova sestra-žena Nin-kursag oko 6 000. g.p.n.e. namerno uzgojili Adama i Evu (tada poznate kao Ataba i Ava a zajedno kao Adama) za kraljevstvo kuće Šimti. Na sumerskom jeziku reč Ši-im-ti znači „istovremeno udahnut život“.

Adam očigledno nije bio prvi čovek na Zemlji, ali je bio prvi alhemijski stvoren kraljevski naslednik. Nin-kursag su zvali Gospa od Zametka (embriona) ili Gospa od Života i bila je surogat majka Atabi i Avi koje je u ljudskom jajniku oplodio Gospodar Enki.

Kainov žig

Upravo zbog titule Nin-kusrag, Gospa od Života, Hebreji su Avi dodelili kasnije istu titulu. I zaista, ime Ava (ili Eva) je kasnije označavalo život. Ovde se javlja zanimljiva paralela, jer je na sumeskom Gospa od Života glasilo Nin-ti (Nin je značilo gospa, a ti je značilo život). Međutim, jedna druga sumerska reč ti ( koja se izgovarala kao tee sa dugim e), značila je rebro. Hebreji su nehotice pogrešno zamenili reč ti sa kratkosilaznim akcentom rečju ti sa dugosilaznim akcentom, pa je netačno ispalo da je Eva stvorena od Adamovog rebra.

I Enki i Nin-kursag (zajedno sa svojim bratom Enlilom, kasnijim Jehovom) pripadali su panteonu bogova i boginja nazvanih Anunaki, što je na sumerskom značilo “Nebo je stiglo na Zemlju”. Zapravo, Velika skupština Anunakija (kasnije nazvana Dvor Elohima) pominje se u Psalmu 82, gde Jehova iznosi svoju nameru da preuzme vrhovnu vlast nad drugim bogovima

Psalm Asafov.

¹ Bog stade na saboru Božijem, usred bogova izreče sud:

² “Dokle ćete suditi nepravo i bezbožncima gledati ko je ko?

³ Sudite ubogome i siroti, onoga koga gone i ništega pravdajte.

⁴ Izbavljajte ubogoga i ništega, iz ruke bezbožničke otimajte.

⁵ Ne poznaše, niti razumješe, hode po tami;: zadrmaš se zemlje svi temelji.

⁶ Rekoh: bogovi ste i sinovi višnjega svi.

⁷ Ali ćete kao ljudi pomrijeti, i kao svaki knez pašćete.”

⁸ Ustani , Bože, sudi zemlji; jer su tvoji po našljedstvu svi narodi.

Prema tradiciji Zmajeva, Kain je izuzetno značajan jer je direktan potomak Enkija i Eve, pa je njegova krv tri četvrtine Anunaki. Njegova polubraća Hevel i Satanael (poznatiji kao Avelj i Set) bili su manje od polovine Anunaki, jer su potomci Atabe i Ave (Adam i Eva). Kainova Anunaki krv je bila tako moćna, da je zapisano kako je Avelj u poređenju sa njim imao samo zemaljsku krv. Kain se, zahvaljujući poreklu, uzdigao daleko iznad svoga brata čiju je krv, zbog toga, progutala zemlja. Ali je ovaj originalni opis znatno izmenjen pogrešnim prevodom u današnjoj verziji Biblije, gde piše da je Kain skočio na svog brata i prosuo njegovu krv po zemlji. To uopšte nije isto.

Nastavljamo dalje priču razmatranjem najstarijeg znamena-amblema u istoriji vladara, znamena koji je za sva vremena označio čitavu mesijansku lozu Zmajeva. Sumeri su ovu insigniju zvali Gra-al. Zvuči poznato, zar ne? Međutim, ovaj znamen je u biblijskoj istoriji poznatiji kao Kainov znak.

Rimska crkva nam je znak predstavila kao da je u pitanju neka vrsta kletve. Ali Gardner smatra da Biblija zapravo ne govori o tome. Ono što nam saopštava jeste da je Kain počeo da se raspravlja sa Jehovom zbog kazne koju mu je ovaj namenio za ubistvo brata. Kain se plaši za svoj život, a Gospod stavlja na njega znak sedmostruke osvete njegovim neprijateljima koji se usude da podignu ruku na njega.

Niko ne razume zbog čega bi Jehova odlučio da zaštiiti Kaina, na koga je bio tako besan. Ali činjenica je da Jehova i nije doneo tako plemenitu odluku. Kainov zaštitnik nije Jehova. Kako stoji u Bibliji, znak je na Kaina stavio Gospod – a Gospod (Adon) je bio Kainov rođeni otac Enki.

Mesijanska krvna linija

Svega je nekoliko ljudi ikada pokušalo da otkrije Kainove navodne neprijatelje koji se pominju u Postanju. Ko su oni bili? Odakle su? Prema Bibliji, na Zemlji su postojali samo Adam, Eva i njihova deca Kain i Avelj. A Kain je, navodno, ubio Avelja. Ako tekst Postanja prihvatimo onakvim kakav je, onda možemo zaključiti da Kain nije imao ni jednog neprijatelja jer na čitavoj planeti osim njega i njegovih roditelja nije bilo drugih ljudi!

Pa šta je onda taj sumerski Gra-al, koji Biblija naziva znakom Kainovim? Bio je to amblem, simbol označen kao Pehar Voda ili Rosi-Krucis (Pehar Jutarnje rose), koji se u svim zapisima (uključujući i egipatske, feničanske i hebrejske anale) opisuje kao uspravni, centrirani crveni krst unutar kruga. Ovaj je simbol ulepšavan i doterivan kroz vekove, ali je to u suštini bio originalni simbol Svetog Grala.

Evo još jedne anomalije u Postanju koja prosto bode oči: Kain odlazi u zemlju Nod i tamo nalazi sebi ženu. Ko su bili njeni roditelji, ako su Adam i Eva jedini ljudski par na Zemlji? Bez ikakvog objašnjenja, priča o Postanju se nastavlja listom imena Kainovih potomaka! Iz svega ovoga postaje jasno da su neke veoma važne informacije izbačene iz zvanične verzije Starog Zaveta. Jasno da je bilo dosta ljudi koji su i u tom vremenu ostavili svoje zapise, pa ih je moguće pratiti i mimo Biblije. Ako po strani ostavimo čak i sumerske anale, ustanovićemo da nam i stari hebrejski i rani hrišćanski tekstovi pružaju obilje informacija o tom vremenu i priči o Kainu.

Da bi obezbedio nasleđe svojim potomcima, Kain se ženi svojom polusestrom, čistokrvnom Anunaki princezom po imenu Luluva. Njen otac je Enki a njena majka Lilit, unuka Enlilova. Iako ne navodi ime Kainove žene, Biblija imenuje njihovog mlađeg sina kao Enoha, a sumerske hronike navode ime njegovog starijeg sina i naslednika Atuna, poznatijeg kao kralj Etana od Kiša.

Za Etanu se govorilo da je “hodao sa bogovima” i da se hranio sa “Biljke Rađanja” (ili Drveta Života, kako se pominje u Postanju). Tako se za kraljeve te krvne linije smatralo da su grančice Drveta – a drevna reč za grančicu je klon. Kasnije su “Biljka” i “Drvo” redefinisani kao “Loza”, pa su Gra-al, Loza i Mesijanska krvna linija u literaturi kasnijih vekova postali jedno isto.

Po prirodi pažljivo uzgajani, ovi kraljevski naslednici su modelovani specijalno da budu vođe, pa su u svim aspektima znanja, kulture, svesnosti, mudrosti i intuicije bili daleko ispred svojih svetovnih savremenika. Da bi svoju krv održali što je moguće čistijom, uvek su sklapali brakove sa bliskim srodnicima.

Prikrivena istorija

Opšte je poznato da se prominentan nasledni gen prenosi krvlju majke. Mi to danas nazivamo mitohondrijalnom DNK. I tako je stvorena tradicija koju su nasledili kraljevski potomci u Egiptu, a kasnije i keltski vladari Evrope. Istinsko kraljevstko nasleđe je prenošeno preko žena, pa su tako kraljevski brakovi strateški zapečaćeni materinstvom polusestara ili prvih rođaka naslednih vladara.

Biljka Rađanja (Drvo Života) se prvi put pominje u pisanim materijalima negde oko 3500. g.p.n.e. Upravo iz njih saznajemo da su kraljevski naslednici od najranijih dana uzimali uz obroke određene dodatke. Ta se praksa nastavila tokom više od 1.000 godina, sve dok program ishrane nije u potpunosti postao naučan i alhemijski.

Pre nego što se detaljnije pozabavimo kraljevskom ishranom, razmotrićemo zbog čega je ta neobično važna krvna linija koja počinje od Kaina i njegovih sinova strateški zanemarena od strane Hebreja i hrišćanske crkve, koji su zdušno promovisali paralelnu krvnu liniju Adamovog sina Seta. Zbog čega su bogobojažljivi sledbenici Enlila-Jehove izbegli pominjanje direktne, drevne i gotovo čistokrvne kanaanitske dinastije?

U starozavetnoj Knjizi Postanja date su nasledne linije od Kaina i njegovog polubrata Seta (Sita), ali je zanimljivo primetiti da su imena naslednika koja se provlače kroz te rane generacije mahom ista, iako se pominju različitim redosledom: Enoh, Gaidad, Maleleilo, Metuzalem, Lameh. U tom kontekstu je često bilo sugerisano i da su naslednu liniju od Seta do Lamehovog sina Noja ne baš preterano pametno i vešto iskonstruisali kompilatori Biblije, kako bi prikrili pravu naslednu liniju koja vodi od Kaina do Noja. Ako je to zaista učinjeno, onda mora da se nešto dogodilo za Nojevog života što je navelo kasnije pisce i prepisivače da sakriju pravu istoriju svojih predaka. Odgovor o čemu je reč može se pronaći u samoj Bibliji.

U tom delu porodične istorije, osvetoljubivi Jehova navodno upozorava Noja i njegove sinove da ne smeju jesti meso koje u sebi ima krvi – „ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv“ – detalj koji će postati neobično važan za način života kasnijih Jevreja. Dugogodišnja je praksa ovog naroda postalo da pre kuvanja i konzumacije, meso okače tako da iz njega iscuri sva krv.

Nasuprot tome, hrišćanska vera posebno brine o figurativnom ispijanju krvi. U hrišćanskoj je tradiciji uobičajeno uzimanje sakramenta pričešća, kada se iz osvećenog putira ispija vino koje simbolično predstavlja krv Isusovu, životnu silu Mesijanske Loze.

Nije li, možda, ovaj moderni hrišćanski običaj zapravo nesvesno odbacivanje nekog zaboravljenog rituala iz vremena koje je prethodilo Noju, a kome se Jehova suprotstavljao? Ako je tako i ako se još od davnina zna da je putir sveti ženski simbol koji predstavlja plodnu matericu, onda nije li ova “krv” zapravo simbolični ekstrakt menstrualne krvi? Odgovor na ovo pitanje je potvrdan. Upravo je to bio običaj, iako nije bio tako neprijatan kako se čini. Zapravo, nikome od nas ne pada na pamet da se zapita kako se pravi većina današnjih lekova i pomoćnih saplemenata, a i oni koji znaju nisu previše voljni da o tome otvoreno govore. Hormon premarin, na primer, dobija se iz urina trudne kobile, a određeni hormoni rasta i insulin se dobijaju od fekalne bakterije ešerihije koli.

Ekstrakt krvi o kome je ovde reč nije ljudskog porekla, već potiče od Anunaki mesečeve esencije – od Enkijeve sestre Nin-kursag, Gospe od Života. Definisan je kao najmoćnija od svih životnih sila i poštovan kao Zvezdana Vatra. Upravo je iz materice Nin-kursag rođena kraljevska linija i njenom su krvlju, božanskom Zvezdanom Vatrom naslednici Zmaja dodatno hranjeni.

U drevnom Egiptu su Nin-kursag zvali Izida (Isis). Bez obzira na ime, ona je Majka Mesijanske linije jer su upravo njeni matrijarhalni geni stvorili “Početak”, “Postanje”, “Gene-Isis” ili, kako su to antički Grci zvali – Genesis.

Treba se podsetiti da je zabranu uzimanja krvi u ishrani izrekao ne Enki Mudri, već Enlil-Jehova, Bog Gneva koji je izazvao Potop, doneo pustoš Uru i Vavilonu i pokušao da obmane Adama govoreći mu da će umreti ako bude jeo plodove sa Drveta Saznanja. To nije bio bog koji je voleo ljude, a sumerski zapisi to jasno naglašavaju. A ako je on zabranio unošenje krvi kroz ishranu, onda taj proglas svakako nije išao u korist Noja i njegovih potomaka već pre na njihovu štetu.

Bukvalno rečeno, Zvezdana Vatra je bila mesečna esencija Boginje. Čak danas se zna da menstruum sadrži najdragocenije endokrine sekrecije, posebno one koje luče moždane žlezde epifiza i hipofiza. Posebno je epifiza direktno povezana sa Drvetom Života, jer se smatralo da se upravo u toj majušnoj žlezdi krije suštinska esencija aktivne dugovečnosti nazvana soma ili, kako su je antički Graci zvali – ambrozija.

U krugovima mistika, menstrualni “cvet” je simbolički predstavljen kao ljiljan (krin) ili kao lotos. U drevnom Sumeru su ključne ženske figure iz nasledne linije Zmaja poštovane kao ljiljani i dobijale su imena Lili, Luluva, Lilit, Lilutu i Lilete.

U slikovnim predstavama, Mesijanski Zmaj ima malo sličnosti sa krilatom zveri koja bljuje vatru i nanosi ljudima zlo iz zapadne mitologije. U suštini, to je ogromna zmija sa četiri noge koja veoma liči na krokodila ili guštera. Bio je to sveti Meseh čije je ime bilo Drako. Drako je božanski simbol egipatskih faraona, simbol egipatske Terapeutate, simbol Esena iz Kumrana i Bistea Neptunis (morska zmija) potomaka merovinških Kraljeva Ribara u Evropi.

U starim hebrejskim knjigama, za sve reference koje se odnose na zmije se koristi reč nahaš (od korena NHSH), ali ne u značenju zmija otrovnica kakvo one imaju danas za nas. Ova reč se odnosi na zmije koje su u tradicionalnom smislu donosioci mudrosti i prosvetljenja, jer nahaš zapravo znači “dešifrovati” ili “saznati”.

Zmije u bilo kom obliku su uvek povezivane sa mudrošću i lečenjem, a Drvo Života i Drvo Saznanja se obično identifikuju sa zmijama. I zaista, obeležje mnogih savremenih medicinskih društava i institucija je zmija koja se uvija oko Biljke Rađanja (Drvo Života) – prikaz koji se može videti na glinenim reljefima drevnog Sumera i koji je smatran ličnim amblemom Enkija.

Još jedan medicinski simbol prikazuje dve zmije uvijene oko krilate palice maga Hermesa. Ovde je prikazan pravi simbolizam rituala Zvezdane Vatre i taj se simbol može pratiti unazad do samih početaka gnostičkih institucija i škola alhemijskih misterija.

Zapisi objašnjavaju da centralna palica i upletene zmije predstavljaju kičmeni stub i senzorni nervni sistem. Dva najviša krila označavaju lateralne ventrikularne strukture mozga. Između ovih krila i iznad kičmenog luka, prikazan je mali centralni čvorić pinealne žlezde, epifize.

Crveno Zlato

Kombinacija centralnih pinealnih i lateralnih krila se već dugo naziva “Labud”, a u gralovskim legendama (i u nekim krugovima jogina) labud je simbol potpuno prosvetljenog bića. To je područje vrhunske svesnosti koje su dostizali srednjevekovni Vitezovi Labuda, oličeni u viteškim likovima Persifala i Loengrina.

Epifiza ili pinealna žlezda (treće oko) ima oblik borove šišarke i velika je kao zrno kukuruza. Nalazi se u centralnom delu mozga iako van šupljina, pa ne predstavlja bukvalni deo moždane mase. Rene Dekart ju je u 17. veku smatrao sedištem duše – tačkom u kojoj se spajaju um i telo. Antički Grci su imali isto mišljenje. U 4. veku pre nove ere Herofilus opisuje epifizu kao organ koji reguliše protok misli. Ova žlezda je dugo intrigirala anatome s obzrom da, za razliku od ostatka mozga gde je sve duplirano, epifiza je jedinstvena i nema svoj duplikat. Detaljnije o epifizi i njenom aktiviranju možete pročitati ako kliknete ovde.

U danima drevnog Sumera, sveštenici Anua (oca Enkija i Enlila) su usavršili i razradili medicinsku nauku živih supstanci sa menstrualnom Zvezdanom Vatrom kao izvorištem i osnovnom komponentom. U početku je ovo bila čista Anunaki mesečeva esencija nazvana “Zlato Bogova” i u ishrani su je uzimali samo kraljevi i kraljice nasledne linije Zmaja. Kasnije, u Egiptu i na Mediteranu, menstrualna Zvezdana Vatra je ritualno prikupljana iz svetih vagina sveštenica koje su poštovane kao Skerletne Žene. I sama reč ritual vuče koren iz ove prakse, jer ritu označava svetu ceremoniju nazvanu “Crveno Zlato”.

Endokrini saplementi se i danas koriste u organoterapiji, ali se njihove inherentne izlučevine (kakvi su melatonin i seratonin) dobijaju iz žlezda mrtvih životinja pa im nedostaju oni najvažniji elementi koji postoje samo u sistemu žlezda živog čoveka.

U simbolizmu vatre drevne alhemije, crvena boja je bila sinonim za zlato. U nekim tradicijama (među kojima je i indijski tantrizam), crveno se može takođe identifikovati sa crnim. Otuda je boginja Kali istovremeno i crvena i crna. Originalno nasleđe Kali je, međutim, sumerskog porekla i ona je bila Kalimat – sestra Kainove žene Luluve.

Kali je prvenstveno bila princeza Kuće Zmaja i zbog svoje povezanosti sa Zvezdanom Vatrom postala je boginja vremena, godišnjih doba, perioda i ciklusa. Zbog toga je i njeno ime koren reči “kalendar” (kalindar) koja se odnosi na sezonsku podelu vremena.

Istina prehrišćanskih hrišćana

U tim ranim danima alhemijski metal nije imao nikakve veze sa pravim metalom već sa živom esencijom, pa su i drevne misterije bile fizičke a ne metafizičke prirode. Istina je bila ritu (crvenilo ili crnilo), a ritu se otkriva kao fizička tvar u formi najčistijeg i najplemenitijeg od svih metala: zlata. Otuda je zlato proglašeno “vrhunskom istinom”.

Kao što reč ritual vuče korene od drevne reči ritu, tako i neke druge reči imaju veoma slične osnove. U starom Egiptu je reč amen označavala nešto što je sakriveno ili prikriveno. Reč okult je značila skoro isto – skriven od pogleda. Danas koristimo reč “amen/amin” na završetku himni a reč okultno ima krajnje zlokobno značenje. A u realnosti su obe ove reči povezane sa rečju “tajna” i sa mističnom naukom o endokrinim izlučevinama.

Kali je povezana sa “crnim” (bila je crna ali lepa). U hebrejskoj tradiciji je Bat-Kol (Kalina dvojnica) nazvana “Kćerkom Glasa”, a smatralo se da glas nastaje tokom ženskog puberteta. Otuda je materica povezana sa glasom, a Zvezdana Vatra je izraz “Reči Materice”.

Skerletne Žene su tako nazvane jer su bile direktni izvor svešteničke Zvezdane Vatre. U antičkoj Grčkoj su bile poznate kao Hierodule (svete žene) – ime koje je kasnije transformacijom u engleskom i francuskom jeziku postalo reč harlot što znači bludnica. U staronemačkom jeziku su bile poznate kao horés, a kasnija verzija te reči je takođe označavala bludnice, iako je reč u početku zapravo označavala “one koje su voljene”. Kako se ističe u svakom boljem etimološkom rečniku, ove reči su bile izrazi dubokog poštovanja i nikada nisu bile zamena za reči “prostitutka” i “preljubnica”. Njihovo novo značenje je, zapravo, strateški osmislila srednjovekovna rimska crkva u nastojanju da okleveta i unizi plemeniti status svetih sveštenica.

Povlačenje znanja o tradiciji istinske Zvezdane Vatre iz javnosti dogodilo se kada su falsifikatori istorije hrišćanstva ugušili nauku ranih adepta i kasnijih Gnostika (istinski prehrišćanski hrišćani). Jedan deo originalnog znanja (gnoze) sačuvan je u talmudskom i rabinskom nasleđu, iako su ortodoksni Jevreji i hrišćani učinili sve što je bilo u njihovoj moći da unište sve tragove drevnih veština.

Osim što je bio “Zlato Bogova”, Anunaki menstruum je kao vrhunski izvor ispoljavanja takođe nazivan i “Donosilac Svetlosti”, a u tom je smislu bio direktno izjednačen sa mističnim “Vodama Stvaranja” – protokom večne mudrosti. Upravo je stoga Rosi-Krucis (Pehar Jutarnje rose ili Pehar Voda identifikovan kao crveni krst unutar kruga) postao znak Kainov i kasniji amblem kraljevskog nasleđa.

Kaže se da Svetlost ostaje uspavana u duhovno neprobuđenoj osobi, ali da ju je moguće probuditi i motivisati duhovnom energijom sopstvene volje i konstantnim samoispitivanjem. To nije očigledni mentalni proces, već istinska svesnost oslobođena misli – ravan čistog postojanja bez ikakve forme…

Ko je bio Lorens Gardner

Ser Lorens Gardner (1943 – 2010) je bio međunarodno poznati genealog viteštva, Veliki Prior Keltske crkve svetog roda Svetog Kolumba i istaknuti vitez reda Sent Žermena. Formalno je vezan sa plemićkom gardom kraljevske kuće Stjuarta osnovanom u Sent Žermen-en-Liju 1692. i kraljevski je istoričar jakobinaca. Ser Lorens je takođe bio i ataše predsedavajućeg Evropskog saveta prinčeva, konstititucionalnog savetodavnog tela osnovanog odmah posle II svetskog rata 1946. koji čine 33 evropske kraljevske kuće, bez obzira da li su na vlasti ili u egzilu. Prinčevi i princeze plave krvi pažljivo prate ustavne klauzule unutar raznih nacionalnih država (evropske države uz izuzetak Velike Britanije imaju pisane ustave), pa kada Evropski parlament odluči da donese novi zakon ili pravilo, onda Savet prinčeva upozorava ukoliko su zakon ili pravilo u sukobu sa određenim članom ustava te i te zemlje.

Ser Lorens Gardner je napisao nekoliko veoma intrigantnih knjiga, među kojima su posebno zanimljive „Krvna loza Svetog Grala“ i „Geneza kraljeva Grala“.

Preminuo je 12. avgusta 2010. godine.