Duša, prema najnovijim istraživanjima jeste materijalna i nakon smrti zaista odlazi u nebo!

Ideja da je duša materijalna uopšte nije nova. Grčki filozof Heraklit koji je živeo u 6. veku pre nove ere, smatrao je da dušu čini neobično fina i retka vrsta materije kakvi su, na primer, vazduh ili vatra. Međutim, ako je duša materijalna, onda bi morala da ima nekakvu težinu.

Barbara Brenan, nekadašnji inženjer NASA a danas svetski poznata energetska isceliteljka, kaže da aura izgleda ima težinu. Robert Monro u knjizi „Drugo telo“ takođe govori da ono ima težinu ali daleko manju od našeg uobičajenog. Termini aura, astralno telo i drugo telo se odnose na ono što se u metafizičkoj literaturi obično opisuje kao „suptilno telo“. To suptilno telo se često identifikuje i kao – duša.

Plazma niske gustine

Ako duša ima težinu, znači da ima i masu i da je podložna uticaju sile Zemljine gravitacije. Upravo je ta ideja podstakla različite istraživače da u nizu eksperimenata pokušaju da izmere težinu ljudske duše.

Doktor Dankan Mekdugal je 1907. godine izmerio šest pacijenata koji su umirali od tuberkuloze. U trenutku smrti, krevet umirućeg pacijenta je velikom brzinom premeštan na izuzetno osetljivu industrijsku vagu. Svaki put kada bi pacijent umro, dr Mekdugal je primetio iznenadnu i veoma malu promenu težine preminulog. Tu promenu nisu izazvali nikakvi spoljašnji faktori. Masa koja je nedostajala, što zapravo jeste taj mali gubitak težine, iskorišćena je kao dokaz za doktorovu hipotezu da telo poseduje dušu koja ima masu. Prilikom smrti vidljivog tela, duša odlazi a sa njom i masa koja nedostaje. Doktor Mekdugal je, na osnovu merenja šestoro pacijenata, zaključio da težina duše iznosi tačno 21 gram.

Naučni rad posvećen ovom eksperimentu je objavljen u „Žurnalu američke medicine“ 1907. godine. Jedan od kritičara je smesta ukazao na činjenicu da se u trenutku smrti opuštaju mišići sfinktera i karlice i da je uzrok gubitka mase koju pominje doktor Mekdugal izlučivanje urina i izmeta. Mekdugal je uzvratio komentarom da bi u tom slučaju težina izlučene materije ostala na krevetu, pa tako i na vagi. Drugim rečima, ne bi došlo do gubitka mase. Neko je predložio da bi poslednji izdah vazduha umirućeg pacijenta mogao biti uzrok pada njegove težine. Da bi to osporio, Mekdugal se popeo na krevet i izdahnuo onoliko vazduha koliko je svom snagom uspeo da istisne iz pluća. Za to vreme, njegov je asistent nadgledao vagu. Nikakva promena težine nije primećena. Drugi kritičar je izjavio da je gubitak telesne težine bio konstantan jer je voda isparavala sa svakim dahom. Mekdugal je izjavio da je to takođe uključeno u njegove proračune. Njegov prvi pacijent je gubio vodu brzinom od 0,284 decilitara na sat, suviše lagano da bi se objasnio nagli gubitak od 21 grama i to tačno u trenutku smrti.

Holandski fizičari Malta i Zaalberg Van Zelst su 20-tih godina tvrdili da (fizičko-etarsko) suptilno telo može da se proširi za 1,26 mm i da se skupi na 8 mm. Van Zelstovi su smatrali da je to telo sačinjeno od „ekstremno malih široko razdvojenih“ atoma, da ima gustinu 176,5 puta lakšu od vazduha i da u proseku teži 69,5 grama. Opis da su „atomi široko razdvojeni“ znači da je gustina čestica u suptilnom telu veoma mala. Uz opservaciju da suptilno telo može da se širi i skuplja, to je nagoveštavalo da je ono sačinjeno od plazme niske gustine koja je mogla varirati do određene mere.

Teorija o tamnoj plazmi

U okviru naučne grane noetike, tokom 1988. godine su izvedeni eksperimenti na velikom broju pacijenata. Zaključeno je da je ljudska duša teška 1/3000 deo grama. Eksperimente su sprovodili istočnonemački istraživači. Oni su izmerili više od 200 teško bolesnih pacijenata neposredno pre i posle smrti. U svakom slučaju rezultat je bio potpuno isti – gubitak mase težine 1/3000 deo grama. Na zvanične izveštaje o ovim eksperimentima koje kao koautor potpisuje fizičarka Elke Fišer, okomio se vodeći francuski patolog dr Žerar Vosar, rekavši da razliku u težini između mrtvog i živog čoveka treba pripisati gubitku vazduha iz pluća. Međutim, dr Fišer i dr Mertens su istakli da je taj gubitak unapred ukalkulisan. Šta više, objasnili su da uređaj koji su koristili za merenje duše ima marginu greške manju od 0,0003 grama.

„Učinilo nam se da je gubitak težine bio posledica trenutnog fizičkog propadanja“, napisala je dr Fišer. „Ali posle detaljnijeg proučavanja složili smo se da to nije slučaj. Jedino moguće objašnjenje je da smo izmerili gubitak ljudske duše ili neke vrste životne sile.“

Doktor Beker Mertens iz Drezdena je u nemačkom naučnom žurnalu „Horizont“ napisao da jedini logični zaključak eksperimenta jeste da je potvrđeno postojanje ljudske duše i da je njena težina izmerena.

„Sada je pred nama izazov da otkrijemo od čega je sačinjena duša. Skloni smo da verujemo kako je reč o nekoj formi energije, ali su svi naši pokušaji da identifikujemo tu energiju do dana današneg ostali bez uspeha.“

Mertens je autor knjige „Teorija o tamnoj plazmi”, u kojoj iznosi teoriju da su suptilna tela sačinjena od plazme čestica tamne materije niske gustine.

Teorija o tamnoj plazmi tvrdi da oko Zemlje postoji oblak plazma čestica tamne materije niske gustine. Tu teoriju su, kada je 2006. objavljena, smesta podržali neki naučnici. U toj „tamnoj biosferi“ oko Zemlje, formirane su minimalne ćelije tamne plazme. Tokom više od četiri milijarde godina, te prve ćelije su evoluirale u kompleksne životne forme tamne plazme. Kao takve životne forme, one su ispoljavale karakteristike uobičajene za standardnu plazmu. Heraklit je verovatno bio blizu otkriću sa svojom hipotezom da dušu čine retke „finije supstance“ koje su mu izgledale kao vazduh ili vatra – dve supstance koje, iz perspektive laika, imaju velike sličnosti sa plazmom.

Međutim, treba obratiti pažnju na to da ove životne forme nisu sačinjene od obične kratkoživuće plazme, već neuobičajene plazme od čestica tamne materije, nevidljive za većinu ljudi (baš kao što je nevidljiva i tamna materija). Neke od tih životnih formi stvorile su simbiotski odnos sa članovima ljudske vrste i koevoluirale, integrišući se sa živim ljudskim telom čija je osnova ugljenik. Prilikom smrti tog ugljeničnog tela, telo tamne bioplazme se odvaja i vraća svom društvu u tamnoj biosferi (u tamnu materiju oko Zemlje). Upravo se te egzotične životne forme popularno nazivaju dušama ljudskih bića. Da bismo procenili gustinu i težinu duše, zapravo ljudskog tela od bioplazme, moramo najpre odrediti gustinu čestica tamne materije na Zemlji.

Gustina materije

Procenjuje se da je gustina tog pozadinskog galaktičkog tzv. haloa oko naše planete 5,35 puta 10 na minus 28 kg/cm-3. Ksju i Sigel sa univerziteta Arizone smatraju da masa tamne materije unutar našeg Solarnog sistema (između 0,2 astronomske jedinice i 100 astronomskih jedinica) iznosi 1,07 x 10 na20 kg (ili 1,78 x 10 na minus 5 mase Zemlje).

Masa tamne materije u orbiti Zemlje (unutar 1 astronomske jedinice) je 7,69 x 10 na 19 kg. Odgovarajuća gustina tamne materije iznosi približno 9,65 x 10 na minus 23 kg/cm-3. To je pet veličina više od gustine pozadinskog haloa tamne materije. Ksju i Sigel procenjuju da gustina tamne materije oko Zemlje značajno premašuje gustinu galaktičkog haloa koju je izračunao Stiven Adler sa Prinstona.

Anomalije koje se odnose na ubrzanja, posmatrane tokom orbitiranja spejs šatlova i letelica oko Zemlje, ukazuju da je gustina tamne materije oko planete značajno potcenjena. Adler smatra da magnitudi primećenih anomalija odgovara gustina tamne materije mnogo puta veće magnitude od gustine galaktičkog haloa. Poređenjem ukupne mase sistema Zemlja-Mesec (utvrđenog dometom lunarnog lasera) sa sumom lunarne mase (utvrđenom njegovim gravitacionim dejstvom na satelite ili asteroide) i Zemljine mase (utvrđene pomoću geodetskog satelita LAGEOS), može se izmeriti masa tamne materije koja okružuje Zemlju i nalazi se između radijusa mesečeve orbite i geodetskog satelita. Na osnovu tih podataka, smatra Adler, masa tamne materije oko Zemlje mora biti manja od 4 puta 10 na minus 9 Zemljine mase, uz gornju granicu tamne materije od 2,32 x10 na 16 kg. (To je manje od jednog stotomilionitog dela Zemljine mase i stoga ima neznatan uticaj na gravitaciju.)

Prema Adleru, da bi se objasnile anomalije – tamna materija koja okružuje Zemlju bi morala da bude koncentrisana u radijusu od oko 7.0000 km oko Zemlje, sa obimom od približno 1,44 x 10 na 30 kubnih centimetara. Da masa tamne materije u tom obimu ne prelazi 4 puta 10 na minus 9 Zemljine mase, njena srednja gustina bi morala da bude oko 10-14 km/cm-3. To je veće od gustine tamne materije pozadinskog galaktičkog haloa za četrnaest veličina. Na osnovu ove analize, razumno je zaključiti da oko vidljive Zemlje postoji halo čestica tamne materije.

Iz komplikovane računice proizilazi da je naša planeta okružena česticama tamne materije veličine Jupitera, prosečne gustine 10 na 14 kg cm-3.

Težina duše

Čovek težak 100 kg ima obim približno 100 litara ili 10 na 5 kubnih centimetara. Na osnovu srednje gustine tamne materije i približnog obima ljudskog tela – težina ljudskog tela bioplazme ili duše je 10 na minus osmi kilograma. Noetika težinu duše procenjuje na 10 na minus peti kilograma. Uzevši u obzir da je u slučaju tamne materije korišćena srednja gustina, ne treba očekivati veoma blisku korelaciju. Tela od bioplazme su možda čak i gušća od okoline (u tamnoj biosferi).

Ali, ako vam je sve ovo komplikovano, zaključak je jednostavan – duša, prema ovim istraživačima jeste materijalna i nakon smrti zaista odlazi u nebo!

Srđan Jakovljević